Живот и обичаји народа
српскога
Вук Стефановић Караџић
(1867. Беч)
ВИЛА
Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником не ће зла учинити докле их ко не увриједи [нагазивши на њихово коло, или на вечеру или друкчије како], а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре.
ВЈЕШТИЦА
Вјештица се зове жена која има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу: кад нађе човјека гдје спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту.
ВУКОДЛАК ИЛИ ВАМПИР
Вукодлак се зове човјек у кога (по приповијеткама народнијем) послије смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пријеђе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдјекоји почну казивати да су га гдје ноћу видјели с покровом на рамену), и стану погађати ко се повампирио. Кашто узму врана ждријебца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждријебац не ће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископају, онда се скупе сви сељаци с глоговијем кољем (јер се он само глогова коца боји: за то говоре кад га спомену у кући: „на путу му броћ и глогово трње“ – јер су и бротњаци покривени глоговим трњем -- ), па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га набоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од људске крви („црвен као вампир“). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те снива с њоме; и кажу да оно дијете нема костију које се роди са вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу, за то не помаже од њега врата затворати као ни од вјештица.
МОРА
Гдјекоји приповиједају да је мора вјештица која се покајала и зарекла да не ће више људи јести, него их само ноћу у спавању притискује и дихање им зауставља. Гдјекоји опет мисле да је дјевојка која ће постати вјештица док се уда. У Црној гори они које мора притискује и дави, кад лијежу спавати, мећу пружен појас поврх покривача.
СУЂЕЊЕ
Од суђења се не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каком ће смрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати.
ХАЖДАХА, ХАЛА И ЗМАЈ
За халу се мисли да има од хаждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину.
За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак од којега у лећењу огањ, одскаче и свијетли.
МАРКО КРАЉЕВИЋ
Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа.
Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи. У 72. пјесми друге књиге („Турци у Марка па слави") пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њима се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми чанастира Крушедола гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 („Марко Краљевић и Муса Кесеџија") пјева се како је узео у руку суху дреновину „са тавана од девет година", па кад је стиснуо руком, она прсла па двоје на троје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много га је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила, а једни опет да ra је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста иомаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима, други кажу да му се у таковом боју заглибио Шарац у некакој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; у Крајини неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина, испод извора Царичине; ондје има и сад бара и зидине од старе цркве, за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову.
Трећи кажу да је у такому боју толико људи изгинуло да су ио крви попливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, што ћу ја сад!" На то се бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину, у којој и сад обојица живе; он забодавши своју сабљу под греду, или је ударивши у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или из камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или из камена ишадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака".
