Да ли је Вук Бранковић био
издајник или патриота?
Овај чланак нема за циљ да пружи дефинитиван одговор на питање из наслова. То је посао историчара. Чак и у случају када би знали све околности пред Косовску битку 1389. године и када би знали до детаља сам ток битке и даље би се историчари могли спорити око силних питања. Тако и треба, наука се развија кроз полемику.
Оно што овде анализирамо је социолошки феномен: зашто се Вук Бранковић у круговима интелектуалаца проглашава патриотом када не постоји довољно историјских извора који би потврдили такву тврдњу. Као увод требало би прочитати чланак о демитологизацији Срба:
"Да ли се митови могу избрисати из народне душе?"
Медијске личности, ТВ интелектуалци, такмиче се ко ће више исмејати народно знање о историјским догађајима. По њима, народ је неук и прост, народ верује у митове, легенде и гусларске песме, а митови су зло јер нам не дозвољавају да правилно расуђујемо ко је издајник, а ко патриота. Према томе, како они тврде, када одбацимо митове открићемо да је Вук Бранковић био храбри српски витез, а да Милош Обилић није ни постојао. Даље, у том правцу, користећи логику такве школе анти-митског мишљења, схватићемо да нам митови замагљују слику 21. века, јер они властодршци које народ сматра издајницима, који растачу државни организам и уништавају привреду кроз транзицију, заправо нису издајници већ су исто што и Вук Бранковић - од "простог народа" несхваћени великани.
Дакле, њима није жеља рехабилитација Вука Бранковића као историјске личности, жеља је да се релативизује сам чин издаје и да се поништи народни мит о издајнику. У целој тој причи Вук Бранковић фигурира као средство - политичко средство за уништавање српских идеала.
Осврнућемо се само на главни аргумент бораца за рехабилитацију Вука Бранковића, без неке опсежније историјске анализе. Кажу за Вука Бранковића да је умро у турској тамници.
Такав податак пронашао је историчар Иларион Руварац још у 19. веку. Ту би они да закључе расправу јер ако је умро као турски роб не може бити у исто време издајник на Косову.
Међутим!
У историјским изворима пише следеће:
А неверници, пошто су се нагледали боја, остали су као издајници, што им касније није добро било, јер после кратког времена, бирајући једног по једног, цар је све дао поубијати, говорећи: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени учинили".
Реч је о наређењу султана Бајазита да се побију сви великаши који су издали кнеза Лазара.
Извор: "Успомене Рашанина из Острвице"
http://www.rastko.rs/rastko-pl/istorija/janiczar/kmihailovic-hronika_1.php