Свети Мрата и Свети Вид
Ових дана многи Срби славе крсну славу - Светог Мрату.
Кад их питамо каква је то слава, и какав је то светац, они се најпре замисле, па онда или кажу да су чули од свештеника да је то Стефан Дечански, или изговоре ону народну риму "Свети Мрата - снег на врата".
(у преводу: не знају ко је био Мрата)
Према етнолошким истраживањима Свети Мрата је двојник Светог Саве, зато што у српским легендама њих двојица представљају господаре вукова..
Суштина је да је су се функције старог српског Дабога, Дажбога (српско вучије божанство у старој религији) "распоредиле" на неколико зимских светаца као што су Свети Мрата, Свети Јован и Свети Сава. Било је немогуће (у хришћанству) да само један светац обухвати читав спектар зимских обичаја посвећених Дабогу и вуковима. А црква није стигла да канонизује све те народне облике Дабогове, тако да је Мрата остао неканонизован.
Свети Сава, а исто тако и свети Мрата и свети Ђорђе су, као што смо видели, вучја божанства; полазећи од тога, утврдили смо да је старински Бог кога су ти свеци заменили био хтонично божанство и, у исто време, српски summus deus. Имајући ово у виду, у стању смо да укажемо на још једну хипостазу тога старинског бога, такође из зимске сезоне. Због чега се, уочи Светога Мрате, приноси веригама жртва? Сељаци који то раде кажу сасвим одређено „да вуци не би клали стоку“
A свети Мрата је иначе познато вучје божанство — највећи вучји празник и назван је по његовом имену („Мратинци“). Дан када се светоме Мрати коље на жртву петао, несумњиво је некада био празник врховног српског бога, а вериге су фетиш тога бога.
из "Вериге и секира" - академик Веселин Чајкановић
(култ вукова и вучијих Богова изузетно је лепо реконструисан у ТВ серији "Вук Караџић", у сцени рађања малог Вука )
Идентична ствар се догодила кад је у питању Свети Вид кога такође нема међу православним свецима, мада је његов дан - Видовдан - канонизован. Католичка црква је перфидније поступила па је још у средњем веку култ словенског Бога Вида успела да замени Витусом - хришћанским свецем сличног имена.
(док је у традицији православих Срба вук - света, тотемска животиња, вук је верни пратилац Светог Саве - у католичкој традицији вук је демонско, ђавоље биће. Документарац говори о геноциду над вуковима, којим је руководила Католичка црква у средњем веку)
Вид и Даба су надимци Световида и Дабога, надимци који су се сачували у народној традицији балканских Срба у континуитету све до 19. века када је Видовдан први пут канонизован. Вид је био везан везан за Сунце и култ светлости, огњевите змајеве и виле, а Даба за таму, зиму, ноћ, вукове, вукодлаке, вампире... Световид и Дабог су различите манифестације једног Бога Сварога, отуда многе сличности у култним радњама.
СВЕТОВИД. У једној народној песми описује се повратак белог Вида после дужег ратовања:
„Војевао бели Виде, коледо!"
Вид је у песми ратник који, као и Световид балтичких Словена, ратује против непријатеља. У песми се помињу и Видови коњи, а коњ је био и Световидов атрибут. Епитет бели указивао би да је Вид божанство светлости. Световид балтичких Словена у основи је хтонично божанство, ноћни коњаник, али уједно и ратно божанство, као и германски Водан. Име Световид (силни, моћни Вид) је старо, прасловенско, а према неким историјским изворима може се закључити да је Световид био врховни бог свих Словена, иако је у разних словенских народа могао имати разна имена. Балтичком Световиду донекле би одговарао наш Дабог. У нашим народним обичајима сачувао се веома значајан детаљ из култа балтичког Световида (милати се, чесница).У свом Рјечнику, Вук Караџић уз глагол милати се каже: „Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, тј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: ,Милам ли се?' (тј. помила ли се иза чеснице). Овај му одговори: ,Милаш мало'. А онај први онда рече: ,Сад мало, а догодине нимало' (тј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се нимало не помила иза ње)."
О новој години или приликом задушница, овај се обичај сачувао и код неких других словенских народа, а да потиче још из словенске старине, показује и то што је исти обичај забележен код Балтичких Словена још у XII веку,и то као саставни део Световидовог култа на острву Рујану. Приликом великих свечаности које су насвршетку жетве одржаване у Аркони на острву Рујану, свештеник је узимао рог с вином из руке Световидовог идола и по стању вина у рогу прорицао је каква ће бити летина идуће године. Затим је узимао округли хлеб, скоро висине човека, стављао га између себе и народа, и тада би упитао да ли га(свештеника) виде. Када би му одговорили да га виде, свештеник је изјављивао жељу да га догодине не виде. Овим — како каже Саксо Граматик, који нам је описао обичај — није желео смрт ни себи ни својим земљацима, него обиље за будућу жетву. Код нас је овај обичај ушао у склоп божићних обичаја, али за његово објашњење значајно је башто што се он у култу Световида појављује на свршетку жетве. Сам обичај и жеља коју је том приликом изражавао свештеник из Арконе показује да овај обредни хлеб симболично представља усеве.
Извор: СРПСКИ МИТОЛОШКИ РЕЧНИК - група аутора