Древни балкански елементи у
лику Марка Краљевића
Драгослав Срејовић
(1958. Скопље)
...
Заборавља се да такво предање, какво је ово о Марку Краљевићу, које за наш народ има значење националног мита, није књижевна и естетска представа која за циљ има да пружи задовољство, нити је производ излива осећања, страсти, нити персонификација добра и зла, већ нешто што је суштински везано за целокупно биће нашег народа, нешто што је било његов насушни хлеб и питање живота или смрти. Те песме о Марку Краљевићу скривају нешто најузвишеније и нешто најзначајније што уопште може да се претпостави: то предање и тај лик нису ни измншљени ни позајмљени, они су најприсније проживљени; овај јунак на коњу непрестано је и упорно био ишчекиван, и свакако је морао и да се појави. Због тога се срж проблема који поставља личност Марка Краљевића помера из области историјско-књижевних истраживања (која разматрају дело које се већ остварило у далекој прошлости, из које је и потекло) у његову преисторију, која и условљава и одређује сваки историјски облик. Нажалост, та област потпуно измиче егзактнијем научном испитивању јер припада велом прекривеној и заувек изгубљеној историјској психологији једне културе, богате заједничким унутрашњим доживљајима заједнице народа, најснажнијим, најприсније проживљеним у новој средини и у новој земљи, пре формирања нације и државе. Заузврат, постање легенде је пре свега психолошки феномен, подстакнут најаутентичнијим догађањима у једном народу, који одређују његову менталну структуру и условљавају сваку будућу историјску форму. Ипак, да би се разумео процес стварања лика Марка Краљевића и легенде о њему, неопходне су неке претходне напомене о нашој народној поезији уопште.
Да су наше народне песме, догађаји и јунаци у њима опевани, творевине простог и неписменог народа који се нејасно сећа своје историје, и да се та поезија јавила на почетку једног новог доба и нове културе, само је предрасуда научника. Наша народна поезија, баш као и Илијада, није дело неписменог народа, већ народа који је изгубио своју културну независност; она није насгала на ступњу примитивног развоја нити на почецима рађања једне културе, него се јавила на крају релативно развијене цивилизације, као сублимација која одражава целокупну националну прошлост све до далеких времена, када се формирала једна нација што је упила целокупно наслеђе и сокове тла на коме је почела да се рађа. Наше народне песме, барем оне најдрагоценије, највероватније су настале одмах после губитка државне самосталности, као историјска неопходност - не само у друштвеном и привредном, већ пре свега у психолошком погледу. Јер, од тренутка „када смо изгубили царство", требало је, како се могло и умeло, „сачувати душу" и избећи моралну катастрофу. Садашњица је тада изгледала безнадежно и није нудила ништа што би човеку могло да послужи као ослонац. Остала је само „сјајна" прошлост, из које се узимало све што се наследило - не само усмена или писана традиција, већ су оживљаваии веома стари и архаични мотиви и праслике, наталожени у свести током векова и генерација. Управо ће турска освајања и губитак самосталности, али пре свега тешки услови у којима су балкански народи живели од почетка XVII века, покренути психичку енергију, указивати јој на прошлост, како би се у исто време оживео садржај аналоган савременим мучним догађајима, и показивати јој већ уходане путеве прилагођавања.
Зато се може претпоставити да наша народна поезија одражава веома старе догађаје и личности, и пројектује слике из веома далеке прошлости, пре славног доба српске државе за време династије Немањића, из које она узима само неке спољне детаље, као што су географска или лична имена, једине који су стајали на располагању народном певачу. Присуство историје у нашој народној епици, а пре свега у песмама о Марку Краљевићу, није неопходно да би се „са историјског гледишта оправдала садашњост" (Кравцов), већ да би се помоћу те историје приближила далека, древна слика, и учинило да она поново постане народна и национална својина. Иако књижевна и историјска истраживања још увек нису коначно разрешила проблем територијалних и временских граница, у чијим су се оквирима појавиле прве песме о Марку Краљевићу, њихова каснија огромна распрострањеност - од Истре до Црног мора и од Румуније до Грчке и Далмације - јасно показује да се лик Марка Краљевића не може тумачити на основу разматрања било какве аналогије истргнуте из историје балканских народа у периоду од XIV до XIX века.
Чињеница да су сви балкански народи из дубине свога бића осећали да је Марко Краљевић управо њихов национални јунак. личност присутна у најодлучнијим тренуцима њихове историје, сведочи против свих аналогија и свих позајмљеница из стваралаштва страних народа и показује да корене и узоре његовога лика треба тражити управо на тлу Балканског полуострва, у далекој прошлости, у археолошкој грађи крајева у којима је овај јунак коњаник настао, и који су га прихватили као свога.
Познавати епоху у којој су се певале прве песме о Марку Краљевићу и знати колико је времена било потребно за њихово распростирање међу јужнословенским народима, није од пресудног значаја. Чињеница да те песме налазимо код Срба, Хрвата и Бугара, у Румунији и Далмацији, чак до граница са Русијом, довољна је да одредимо територијалну целину која чини привредни, културни и исгоријски оквир у коме су се били стекли услови за стварање лика Марка Краљевића и предања о њему, као и да у тим границама утврдимо постојање истоветних психичких склопова, то јест склоности народа да створи и прихвати тога јунака. Важно је нагласити да Марка Краљевића познају, и сматрају својим националним јунаком, сви народи који насељавају ову територију, а не само словенски народи, што је од посебног значаја. Стога при проучавању песама о Марку Краљевићу увек треба имати на уму ову затворену територијалну целину и њену сложену историјску прошлост, чија је свака етапа оставила у тим песмама више или мање препознатљиве али једнако важне трагове. Уз то, широка територијална распрострањеност песама о Марку Краљевићу допушта да се у истраживањима и трагањима за узорима његовог лика и предања о њему напусти уска територија на којој су у XIV веку владали Мрњавчевићи, и да се решење проблема у целини потражи у културној прошлости једне много шире области која је некада представљала затворену културну целину. Личност која је послужила као узор за стварање лика Марка Краљевића морала је, по свом значају, да превазилази оквире невелике феудалне државице и уског локалпатриотизма. Јер, колики је могао бити значај Вукашиновог наследника Марка, све и да је био владар-узор, у очима једног Бугарина, Хрвата, Румуна или Арбанаса, па чак и Србина северно од Скопља?
...
Споменици трачком коњанику присутни су управо у крајевима у којима су веома раширене песме о Марку Краљевићу и у ко јима је он важио за националног јунака, без обзира што је реч о различитим етничким заједницама које су насељавале те области. Најбројнији споменици трачком коњанику откривени су у западној и југозападној Бугарској (долине река Марице и Струмице) одакле потичу готово све песме о Марку записане на територији Бугарске. Најзнатнији број ових споменика у нашој земљи налази се на граничном подручју старе државе Мрњавчевића, пре свега у троуглу Прилеп-Битољ-Охрид, што ће касније, поред осталих специфичних околности у овом региону, највероватније утицати на избор лика који је требало да замени трачког коњаника. Али рељефи на којима је представљен овај јунак пронађени су и у Сиску и у Сарајеву, на територији Панонске низије, у Румунији и дуж обале Дунава (Истроса), чак до Варне - то јест свуда где ће касније бити сакупљане песме о Марку Краљевићу.
Трачки коњаник-херој, рељеф присутан широм Балкана
До данас су често занемаривани претходни токови и утицаји балканског тла на стварање јунака коњаника. Није се веровало у његову оригиналност због неких сродности са хеленским или источњачким божанствима као и са јунацима коњаницима, нарочито у иконографском погледу. У решавању проблема трачког коњаника одлучујућу улогу имају локални географски, етнички и економски услови, као и специфичан развој преисторијских култура у овим крајевима од половине другог до краја првог миленијума пре наше ере. Високо развијене цивилизације Хеладе и Блиског истока увек су показивале, чак и у потоњим епохама, одбојност према коњима, а пре свега према јахању које, према раширеном схватању, понижава повлашћену класу, као и богове. Другачије је са трачким и скитским племенима, која су живела широм Закавказја па све до средњег тока Дунава, обухватајући највећи део Паноније и читаво Балканско полуострво. Зна се поуздано да су њихови припадници били коњаници и да су њихови јунаци и богови увек били на коњима. Откривене гробнице од Кавказа до Требеништа и у крајевима у средњем току Дунава показују да су ови народи замишљали своје покојнике како на дуго путовање одлазе на коњу, те да та одана животиња не треба да преживи смрт свога господара, управо као што Марко Краљевић одлази у смрт заједно са својим Шарцем. Око тих гробница образовала су се предања и настао је лик јунака коњаника; око њих су рођене најбитније заједничке мисли које ће у знатној мери обележити духовну климу потоњих историјских епоха, из којих ће проистећи трачки коњаник, Свети Теодор, Свети Ђорђе и Марко Краљевић. Отуд потиче и наша садашња психа, која нам омогућује да и данас осећамо и примамо тај лик као нашег највећег националног јунака.
Закључити да су трачки коњаник и мит о њему послужили као основа и узор за лик Марка Краљевића у нашој народној поезији, значило би неоправдано поједноставити један сложен проблем. Трачка и илирска легенда утицале су на стварање тога лика а неки мотиви, које налазимо у песмама о Марку Краљевићу, утврђени су захваљујући најновијим проучавањима овога предања, што нипошто не искључује друге, још разноликије елементе који су током времена додавани, непрестано употпуњујући овај лик и стварајући га онаквим какав је он данас.
Увек треба имати у виду слојеве времена у песмама о Марку Краљевићу, чак и оне у целокупној народној поезији, који нас воде од почетка XIX века све до историјске и преисторијске прошлости Балканског полуострва - чак и у оним случајевима када су те песме настале у поз- нијим временима и као резултат одређених тежњи.
У том смислу наша поезија није изузетак. Корени јуначког епа у западној Европи, као и Еда и германских митова, потичу из света старокелтских предања, при чему не помињемо многе друге, касније утицаје - хеленске, римске или хришћанске.
Разуме се да је нашој народној поезији најближа и најсроднија Илијада, али не по сличности мотива, садржине или описа неких личности и догађаја, већ по историјским и психолошким законима. Ахил, Пелејев син, вођ Мирмидонаца под Тројом, кога је сваки Хелен сматрао недостижним узором и идеалом, у стварности је био пре- хеленски бог мора. Марко Краљевић, син краља Вукашина, национални јунак свих јужнословенских народа, заправо је јунак коњаник из доба пре доласка Словена на Балкан, који је живео у свести племена на Балкану много пре него што ће се појавити историјски краљ Марко, као свемоћни спаситељ, као симбол који доноси ослобођење, утеху, и који враћа наду. Словенске племенске заједнице које ће касније населити територију Балканског полуострва, под утицајем аутохтоног становништва прихватиће предање о јунаку коњанику, будући да је трачки и илирски пантеон, иначе близак високоразвијеним религијама старе Хеладе, Блиског истока и Рима, без сумње био далеко надмоћнији у односу на нејасне и свакако врло примитивне представе о религији словенских досељеника. И хришћанство је у овим крајевима, у дотицају са ранијим веровањима, претрпело дубоке промене, чак и у домену цркве, док су у широким народним слојевима још увек живели древни трачки и илирски митови у којима је јунак на коњу морао имати средишње место.
Овај лик јунака коњаника само је повремено одбациван из окриља званичних уметности, у раздобљима значајних етничких промена, као и у првим вековима ширења хришћанства, да би поново избио у први план у доба свеопштих националних катастрофа - када ни црква ни држава нису нудиле бога који би био у стању да дође и помогне и прилагодивши се свести сродном садржином, претворио се у лик Марка Краљевића који је одмах прихваћен као национални јунак.
То су разлози због којих предање о Марку Краљевићу има значај и вредност великог националног мита. Представе и приповести о свима, па и оним најстаријим словенским божанствима, јунацима и митовима, веома су сиромашне и веома су елементарне, без иједне снажне идеје и без иједне песме, а од њих се тка један велики мит. Само је на традицијом богатом тлу, када се прошло кроз историјско искуство, „када на хоризонту није било ни трачка светлости", могла настати прва легенда Јужних Словена, наше народне поезије. Марко Краљевић представља средишњи лик ове легенде.
Марко Краљевић, Милош Војиновић и Вила Равијојла