ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Пера Тодоровић
(успомене из српско-турског рата 1876. године)
...
Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија. Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као звуци удаљене грмљавине. Овај светао дан, ова тишина у природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке невеселе мисли. Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао:
— Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили?
— Не знам, нисам, чини ми се.
— То, видите, није добро; наште срце не ваља се трускати у колима; може вам се смучити. А зашто се нисте мало заложили?
— Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли.
— О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје правило, и ја га ce свето држим.
— Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама.
— Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми je светиња. Не знате како је то добро, и како се човек лак oceћa кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак. Ја сам јутрос појео две рибице (харинге) и мало ајвара с лукцом и зејтином, одозго сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам.
Отац прота опипа се при том по своме црвеном пojacy који ce угледно вио око гојазног, округлог трбушчића.
У томе баш попесмо се на један брежуљак и нaш кочијаш тек наједанпут викнy пренеражено: »Ао! грдних душмана, богородица их посекла! Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!«
Ја дигнем главу и имао сам шта видети. Моравском се долином повијао густ дим, као голема усталасана река, а сав предео преко наше границе, колико се оком може догледати, беше у диму и пламену. Дим се у грдним стубовима извијао под ведро небо, ту се разилазио и као магла притискао цео предео. Местимице облаци дима су тако густи да су јасне сунчане зраке једва пробијале кроз њих. То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а њине становнике наоружали. Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала.
Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту. Дакле, Турци су већ продрли преко границе. Преко од нас на супротној (левој) страни Мораве виделе су се гомиле народа где беже друмом. — То измиче наше становништво (већином жене, деца и старци) из горње Мораве, куда су Турци упали. Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине. Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који je сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу! Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гope cелa, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту.
— А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче:
— А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми паде на памет. Ја се опомињем да сам негде читао да оне под јесен у великим јатима...
Ја га прекидох питањем:
— Мислите ли ви, оче прoтo, да пред оном турском војском, што се тамо туче, има дервиша, који је одушевљавају и фанатизирају?
— О, зацело их има!
— А мислите ли да њино присуство и њине беседе распаљују одушевљење у војсци?
— Распаљују, распаљују, вера много може, она фанатизира и челичи.
— Лепо, дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примepoм и беседама! Пристајете ли?
— Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив.
— Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији! Те »страшљиве генерације« ено тамо, где се по ономе паклу носи с азијатским халама, а ми овде седимо на мекој бунди и занимамо се моралисањем. Отац прота ућута и до Алексинца не проговорисмо више ни речи.