Мит
(од индоевропског "mudh" - сетити се, надати се, и од грчког "mythos" - прича, предање)
Тешко је прецизно дефинисати апстрактне појмове као што су "мит", "љубав", "срећа".
У зависности од теоријског концепта даване су најразличитије, па и супротстављене, дефиниције мита и митологије.
Неки друштвено-теоријски и политички покрети кроз историју (просветитељство, рационализам, позитивизам, марксизам, комунизам, клерикализам, глобализам...) видели су у митовима неистините, сујеверне причице лишене сваке логике. Врло честа дефиниција гласила је овако: "Митови су приче примитивних народа о постанку света, Боговима, херојима, необјашњивим природним појавама..." Такво поједностављено гледиште није било у стању да објасни ни виталност митова, а ни унутрашњу, психичку потребу савременог човека за митовима. Појам мита далеко прецизније објашњавају следеће дефиниције:
- "Мит је пред-научно и пред-филозофско поимање стварности на основу интуиције и колективног искуства"
- "Мит је резултат размишљања једног народа о важним проблемима"
- "Мит је најузвишенија поезија народа"
- "Мит је истина у форми лепоте"
Филозоф Платон тврдио је да се животни доживљаји са својим натприродним елементима могу истинито саопштити само кроз форму мита и никако другачије. Психијатар Карл Густав Јунг, сматрао је да је савремен човек у демитологизованом индустријском друштву лишен емоционалне енергије коју је имао раније у митско доба.
(сцена из филма "Бој на Косову")
Дакле, мит је, ако се схвати симболички, врста древне, ванвременске истине, врста на делу провереног пра-узора и скуп проверених вредности у одређеном народу.
Мит је НАРОДНА ПРА-СЛИКА чија маштовита поетска форма можда не одговара потпуној стварности, али чији садржај се вечно понавља, изнова и изнова у садашњости и будућности. Изузетан пример за то даје нам академик Александар Лома у својој научној студији "Пракосово":
"Александар Велики схватао је свој поход на Азију као наставак Тројанског рата, а себе доживљавао као новог Ахилеја. На овај начин не само да се може одбранити наизглед парадоксална тврдња да је косовски епос био добрим делом спеван пре боја на Косову пољу 1389, коју смо изнели на почетку овог излагања, него се може слутити да је и сам догађај у својој историјској реалности био донекле предодређен том древном епском традицијом, коју смо назвали Пракосово: да је кнезу Лазару кад је ступао у бој са надмоћним непријатељем лебдео пред очима јуначни узор Пра-Лазара, да је Милош Обилић свесно се жртвујући да би дошао главе највећем непријатељу свога народа и вере следио пример некога Пра-Милоша, који му је посредством епске песме још у раној младости био дубоко усађен у душу, као што ће у потоња времена сваком Србину од малих ногу бити присно његово, Милошево и Лазарево име."
