Како се улази у мит?
Постоје тренуци када појединац у свом унутрашњем свету дотакне висине Богова. То се догађа у разним животним ситуацијама, нпр. када се рађају деца, када смо заљубљени, када остварујемо разне врсте личних достигнућа. Али постоје и тренуци када народ, нација, остварује неки народни идеал: благостање, слободу, правду, срећу... - било храброшћу изузетног појединца, било колективним напором. Тада настају нови или оживљавају стари митови. Оно што обезбеђује сигуран улазак у мит јесте ЈУНАЧКО ДЕЛО и то не било какво јуначко дело, већ оно јуначко дело достојно Богова. Јуначки подвиг мора бити тако упечатљив да се граничи са надљудским напором, постигнуће јунака треба да буде мост између неба и земље. Тада српски јунак постаје светлосно, огњевито биће: ЗМАЈ, чија ће дела, путем митских импулса, а кроз народну епску форму, вечито надахњивати будуће генерације Срба.
Милош Обилић је кроз ритуално клање архетипског народног непријатеља Мурата, на велики празник Видовдан, ушао у српски мит. Међутим, велики јуначки подвиг не мора обавезно бити ратни подвиг као у случају Обилића.
Такође, у српски мит су ушли Свети Сава, Никола Тесла, Вук Караџић, Петар Други Петровић Његош... дакле они Срби чија су јуначка дела на интелектуалном пољу.
Растко Немањић, Свети Сава, због великог историјског подвига - оснивања народне цркве, независне од Цариграда и Рима, у легендама наслеђује особине старословенског Дабога (Бога који даје) постаје вучији пастир, учитељ нације који гради воденице, зауставља реке, помера стене, кује мачеве, и чини читав спектар иновација које олакшавају народни живот.
Поставља се питање да ли и они јунаци, који интимно сматрају митове за народно сујеверје, могу ући у народни мит? Одговор је: да. Јунак уопште не мора разумевати обичаје локалног становништва, довољно је да у људима покрене митски импулс.
Узмимо за пример једног комунистичког револуционара, убеђеног интернационалисту и атеисту. Ернесто Че Гевара заробљен је шумама Боливије где се са својом герилском групом борио за неку врсту политичке утопије. Чеова мученичка смрт (злочинци су га убили рањеног, а затим му одсекли главу и руке) одвела га је право у мит. Његова жртва добила је неочекивани значај, боливијски Индијанци, потомци славних Инка, доживели су га као митско биће које је дошло да им пружи националну слободу и социјалну правду:
Локални хроничари и ретки намерници, забележили су да су у забитим селима старице палиле свећу за душу Чеа Геваре и молиле се.
- Душице моја, Че, спаси мени сиротој моју кравицу...
Пре неколико година, старија жена из околине села Ла Игера, оног у којем је Че убијен, испричала је локалном новинару шта јој се десило:
- Наилази Че преко планине. Познала сам га, како да нисам. Велика му брада и дуга коса, а очи светле као небо. Ја стала, гледам и крстим се. А он ми каже. "Испод ове стене има воде". Нема, господине, одговарам ја, а он опет вели: "Има, има". И оде. Сутрадан, наиђем опет поред оне стене, а испод ње извире вода...
(из текста Борислава Лалића "Светац испод Анда")
Убијени Че фотографисан са џелатима