МОДЕРНЕ СИНАН-ПАШЕ
Јаша Томић
(1902. Нови Сад)
Данас на Светог Саву да се сетимо наше народне цркве.
Та он јој је ударио темељ.
Скоро 700 година стоји наша црква на том темељу и одржала се. Јер беше народна, народ је чувао њу и јер беше народна, она је чувала народ. Она је стајала и падала с народом, народ је стајао и падао с њом.
По догмама и учењу своме, не разликује се српска народна православна црква ни по чему, од опште наше православне цркве. Али у спољњем животу њеном она је српска. Границе су јој биле српске, учитељи српски, дух српски... Јер је наш народ демократски, спољни живот наше цркве постао је демократски, народни.
Свети Сава је први увидео, колико ће се приближити православна црква срцу Србинову, ако постане у спољњем животу своме — народна. Зато је после големих напора и израдио, да оснује самосталну епископију српску, свих српских земаља.
То беше темељ српској народној цркви. Туђе свештенство, које не познаваше живот српског народа, не познаваше обичаје српске и није било пријатељ српскоме народу, нестајаше полако из српске цркве. А српска православна црква није више у спољњем животу своме служила грчким смеровима, нити су њоме руководили цариградски патријарси на начин, који је био Србину — туђ.
Прође читав век и тридесет и неколико година таква живота. И Србин осети какво благо има у народној цркви. Та црква није ударала више „у стрмину из народних обичаја". Она се стопила с народом, народ с њом.
Но осетише и Грци, осетише и цариградски патријарси, цгга су изгубили... Те кад је државни и црквени сабор у Скопљу прогласио српску самосталну патријаршију, цариградски патријарх Калист, баци проклетство и на Душана и на сабор и на српску патријаршију.
Проклетство то и било је и — скинуто је. А кад наступише дани страдања, Србин је очувао своју цркву са највећим жртвама, а очувао је и могао је очувати само зато, јер беше народна. А оне цркве поточаре, које су се криле по кршевима, и за које рече кнез Милош да су једино очувале Србина, очувале су га зато, што је само народна црква могла да нађе правих народних свештеника, и да се прилагоди уз народ у најтежим данима . његовим.
„Према стању народа мора бити и црква његова." На овако гледиште могла је да стане само народна црква. Само је она могла, да се задовољи с црквама поточарама и са свешгеницима, који су једва знали читати, али су у правој вери били чврсти као стена и били готови да за њу и народ вазда погину на олтару...
Када су наши стари прешли у ове крајеве, донели су собом тежњу, да им црква буде и овде онак'а иста, каква беше у пећској патријаршији: — народна. Управо дошли су тек онда, кад им је и та тежња била најсвечаније зајамчена, најсвечанијим у оно доба државним чиниоцем: владарем.
И овде, као и свугде, бранила је српска народна православна црква Србина, а Србин је бранио њу. Да није та црква била тако тесно срашћена с народом, да није била у свом спољњем животу народна, не би се то могло догодити. А гле!
Поред свега тога искуства, подижу се неки међу онима, који су по чииу своме најближи светом Сави, те хоће да размакну белегу између цркве и народа. Хоће цркву да удаље од народа, јер хоће да одгурну народ што јаче у страну, а тиме да је однароде,
То хоће у души, то хоће на делу, а изгледом својим и устима својим и они славе данас Светог Саву, заснивача српске народне цркве!
Грозно!
Они сматрају, да је црква само у невољи својој могла и требала да завапи:
„Где си брате Краљевићу Марко?"
А кад дође, да буде речи о управљању, онда мисле, имају права казати:
,.Ид одатле незнани делијо!"
Они који тако мисле, гори су од Синан-паше. Синан-паша је у својој бесомучности развејао само пепео светог Саве, а ове данашње Синан-паше хоће да развеју и униште мисао његову.
Са неизмерном зебњом у грудима пада нам поглед ка престо светог Саве у Карловачкој митрополији. Ко ли то седи на њему?! Ал* да манемо то! Ми би оскврнили помен великог првоучитеља српског, кад би о томе данас писали...
Али да кажемо само ово: Мисао светог Саве велика је. Она се држала вековима. Пркосила је највећој сили. И кад год мислише, да је подлегла, она се само још већма дигла.
У страну Синан-паше!
— Тамо венци, тамо слава
Где је српски пастир Сава!
Устанак Срба 1804.