Просветни програм
Јаша Томић
(1886. Нови Сад)
О овом, о чему ћу сад да напишем неколико реди, могле би се написати дебеле књиге, а требало би да се пишу. Ал' ја морам бити кратак. Но зато ћу ипак гледати да се разумемо. Ако ми ко замери што ћу писати о овако „учевној ствари" сасвим просто, ја му одговарам да је баш то моја дика.
Узмимо, примера ради, птице. Славуј пева у свом гласу, а кад напредује, кад се развије, он дотера до великог савршенства па сваки каже: е, баш му вала. И кос може да пева лепо, и он може да се извешти па да занесе човека. Ал' пева у другом гласу и на други начин. Све птице певачице имају неки свој особити урођени глас, који се разликује од других. То је тако у крви и природи, јер није све дотерано на један калуп. Кад би сад кос чуо како пева славуј, па хтео да и он пева тако, он би можда дотерао донекле, ал' би то његово певање постало — смешно. Има одиста људи који затворе птице у кавез, па уче, нпр. штиглица, да им пева као славуј. То већ не испада добро, то није напредак, него чудо. Штиглиц треба да пева у свом гласу, по свом начину и кад се у свом правцу извешти и дотера, онда му тек вреди.
Питате можда зашто ја вама говорим о овом? Е, зашто? Зато што је тако и код људи. Међу људима се одвојише народи, и сваки народ је од прадедова узео неки други начин живота, неке своје обичаје; сваки народ има неке своје песме, свирку, неке своје особине. То је од оца на сина прелазило кроз хиљадама година у крв, прешло је у наслеђе, као што син од оца нпр. наследи слично лице, сличан говор, сличну косу итд. О том сад није више разговора, то је тако, па крај.
Ми, дакле, данас видимо доста велику разлику између појединих народа. Оно, сви смо ми људи, ал тек Србин има друге обичаје, но нпр. Мађар или Немац; Србинове народне песме и приповетке су друкчије, у другом духу, његова игра је друга, свирка друга, све друго. Не дира оно исто Србина једнако као Немца; Србина више заноси ово, а Немца и Мађара оно итд. Кад то све скупите у једно, онда излази да има неке разлике међу народима, има неких разних праваца, које су синови наследили од родитеља. То после зову: „културне особине народа".
Сваки народ може лепо живети у божијем свету, па да се развија, да иде напред, али у оном културном правцу, у ком су пошли његови дедови. Ако пође народ другим путем, од њега постаје чудо, он се одроди, није више онај. То је као штиглиц, кад хоће да пева као кос. Ајак, не иде. Нека се он, као што рекох, усавршава и нек напредује у свом гласу и свом начину, па ће развити дивоте које кос нема а косу нека је просто ако је и његово лепо.
Из овога се види да сваки народ треба да чува свој дух, своје дедовске особине, своје обичаје. У том духу теку народне песме, народна свирка, народно мишљење, народни понос, народно схватање, народно све. Не кажем да се треба запећи, па остати где смо. Боже сачувај. И наши дедови ишли су напред али се држали свога пута, а црн би нам образ био да ми сад као старе уморне бабе седнемо, па останемо где смо. Употребимо научну истину, употребимо научну светлост да боље видимо на нашем путу, па да лакше дођемо напред. Ал' свој пут не остављајмо. Да кажем два-три примера: Ми Срби у Угарској ударисмо натраг, кад заборависмо наше народне песме па почесмо да певамо нека ачења у италијанском духу. Ал' дође Бранко, дође Змај и други па ударише у звук српских народних песама, у српском правцу. Одмах пође набоље. Ено певање. Ко се не сећа оних српских песама, које певаху наше матере пре 20—30 година. То су били неки немачки валцери, шта ли. И тек кад дође Максимовић, др Пачу, Маринковић, па и други, те заграбише у српске звуке, сад тек имамо песама уметничких, напредних песама, та видиш на њима чисто српско лице; Србина све прожижу, а сваки им се странац поклонити мора. Тако је са нашим обичајима, тако са језиком, тако са свачим. Како ли је леп наш народни језик у Херцеговини нпр., а како ли ружно говоре они делови нашег народа који се почеше отуђивати од тог језика?
Ми Срби Угарске стојимо на граници између запада и истока, на најопаснијој тачки. О нас се бију таласи туђих обичаја, туђих особина, туђег духа. Ми овде на мртвој стражи не смемо попустити, а почнемо ли попуштати, тим ћемо кужити и другу нашу браћу. Наша овострана задаћа је велика. Само преко нас могу прећи туђинске навике, туђински дух, па одродити и нашу осталу браћу. Стога: не дајмо се, чувајмо своје, ал' то своје у свом духу развијајмо.
Наш се народ није јако отуђио, али стоји на једном месту, не развија се, а то је зло, јер застој је први корак пропадања. Томе је крива доста интелигенција. Интелигенција треба да прихвати народни дух, па да усавршава у том правцу културу народну; ал' ако се интелигенција загрева само оним што је страно, онда је зло.
Књижевно и просветно друштво „Српска уједињена омладина", која је постојала пре петнаестак година, много је учинила за српски дух. Омладина је склапала певачка друштва, помагала српску музику, неговала српску песму, српску игру, требила стране речи из говора, и уопште задржала пропадање наших народиих особина. Али „омладине" нестаде, и сад се о даљем таквом раду нико не брине. И сама наша књижевност лута по мраку, нема правца, није поставила за начело: кад ко што пише, нек зна да отуда мора бити ма какве користи, а не само пуке забаве. Кад ко што пише, нек шири науку, нек снажи и челичи народни дух, нек утврђује напредак.
Ми данас у овој земљи немамо никога ко се о том брине и то помаже. Држава неће, дакле морамо ми сами. Зато је нужно да све то узму на себе чланови народне слободоумне странке. Па зар и то да уђе у програм, у политичко вјерују? питаће неко. Јест, и то. Кад нема никог, мора политичка странка.
Сваки члан те странке нек од сада зна да му није доста говорити лепе беседе о слободи и народу, а после ваљда да запушта српске обичаје, српску свирку, српски дух и да широм отвара врата туђинским навикама и туђинском духу.
Ако нам је озбиљно стало до ствари, испишимо на нашој застави: „Неговање српског духа, српских особина, српских песама, српске свирке; развијање српске културе, као и неговање словенске културне узајамности, јер нам је словенска култура - понајближа. Разуме се, све то на основу науке и напретка. Пре 15 година било је неког ко је то хтео; сад тога нема више, дакле узмимо ми на себе. Ово је казано онако укрупно, а кад почнемо једном да се више о том бринемо и разговарамо, лако ћемо све потање удесити.
Укратко, ја не умем све ово друкчије да кажем, а ко хоће да разуме, мислим, доста ће му бити и ово.
Јаша Томић