Совјети здравога разума
Доситеј Обрадовић
(1784. Лајпциг)
— Има сад више од дванаест стотина година, од кад су Србљи Давора и Коледа за своје Богове имали; пак и данашњи дан чућеш од Далмације до Баната у усти гди-које старе баке: »Ај Даворе, мили бого!А да је запиташ, ко је и шта је тај Давор, никад до века неће ти знати казати. А игре коледа ја добро памтим у Банату. Обичавале су се по Божићу чрез све месојеђе. Млади момци чудно би се некако поизоблачили и вооружали, ишли би од куће до куће и певали, играјући и скачући :
»Колеђани, коледо, вич'те, браћо, коледо!
Скач'те, мом и, коледо, подвикујте, коледо!"
Блажене памети господин Георгије Попович, епископ тамишварски, имао је посла, док је ове игре истребио. А шта су говорили о њему? »Наш је владика гори од Турчина: не да нам коледа играти, ни вампире ископавати ! " — За удивленије ми је било, кад сам неке наше обичаје у Пелопонесу и прочи острови Архипелага на'одио. У очи рождества светога Јоана Претече нема куће, пред којом се ватра не наложи; пак нека би момци и девојке прескакале, него дође и која бака да прескочи, пак пуф у сред ватре! — У Албанији имаде места, гди су се Албанези у време Амурата второга истурчили, више од триста година, и како се кога нашега свештеника дочепају, воде га на своје гробље, да окади и спомене њи'ове мртве; и мора свештеник гласно спомињати: Усејина, Мустафу, Алију и прочаи, ако му се и неће, јер иначе би га здраво истукли; а кад им испуни вољу, они га лепо часте и обдаре. Вичу и проклињу оџе и дервиши: ништа то не служи ! Отац, умирући, заклиње сина, да никаква попа не пропусти, док му гроб не окади.
Доситеј Обрадовић