Одломци из руског цртаћа „кнез Владимир“

јун 4th, 2010

… са српским титловима:

Filed under Историја Срба и Словена, Словенски слободарски дух | Comment (1)

Српске старине

јануар 26th, 2010

Александар М. Петровић

Српске старине

Описи и тумачења српске повеснице

Нови Сад
2002

Електронско сажето издање књиге „Праисторија Срба“ (Пешић и синови, Београд 2001) специјално за Пројекат Растко приредио Аутор.

ПОСВЕТА :
Светлим сенима мог деде Николе Петровића,
који је као начелник жандармерије спасао многе
родољубе и након дугог пружања отпора окупатору
заробљен у непријатељској офанзиви 1942. године,
мучен пола године у љотићевском логору „Бањица“
и спаљен у концентрационом логору Маутхаузен 1944.

Увод

1. Предметна оријентација за упознавање српских старина

2. О старијем помињању српског имена, и његовој распрострањености

3. Дешифровање словенског и старосрпског ареала, према древним источницима

4. Пут према повесном значају балканских источника

5. Раносредњовековна сведочанства о Србима

6. Описи Срба и Словена као упориште за аутохтонистичка повесна исходишта

7. Изводи из хроника које помињу Словене значајни за српску историју

Напомене

CONCLUSION

ZUSAMMENFASSUNG

Увод

Древна историја нас учи, да се при задржаној истоветности народа, мењају његова имена – стара одумиру, нова се појављују, а посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена сиромашно малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно домаћим, а више страним. Овај след збивања обухвата, може се рећи природни закон, који је доказан свуда, па без изузетка важи и за Словене и Србе.

Име Срб налазимо код Плинија (пре 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. г.н.е.) као име једног српско-сарматског народа између Закавказја и Доњег Подунавља. Чисти облик Серби, Сирби, познат је преко неког грчког географа и остао је да до сада готово стереотипно стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, или Венд, Трибал, Спор, Сигин, чија је познатост оскудна у старини. У погледу ситуације оспоравања, Шафарик је давно написао: „Овим историјски потврђеним приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена на известан начин на супротним крајевима племена два словенска дијалекта. „Сличност имена вендских и илиријских Срба – каже Dobrowsky – није случајна, већ потиче из прастарих времена; под овим именом су се подразумевала оба реда словенских народа пре него што се појавило опште име Славен.“ W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd. Чак и околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга општа и посебно словенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о њеној старости. Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина: “ Servli Σέρβλοι autem Romanorum Lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα (читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је чревлье, цревлье, словачки črjeve, črjevy , краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски trzevik, ocreae ципела, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανους illos voc amus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent.“ De. A.I. XXXII.^[1] Свако види бесмислицу и будалаштину овог извођења. У прашком рукопису Mater Verborum Salomonis из године 1102 чита се следеће: “ Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes“ p. 302. col. 2., и „Sarmatae…. Sirbi dicti, a serendo i.e. quasi sirbntuiu“ p. 303. c. 3. И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће. “ Significatum radicis сръбъ (србаль, сръьбин, сръбинъ, сръблинъ, сръбка, сръбкыня, сръбадия) земља Срба – В. Стефановић Караџић, Речник српскохрватског, в., сръбадъ, сръбъ coll. за народ и земљу, као роусь, чоудь, сеьверь и др.), consultis etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere“ каже ветеран наш, језички истраживач, Ј. Dobrowsky. Inst.I.sl.p.154. Истина је да је то тешко да се о значењу речи да и сама претпоставка. Али мисаони дух се осећа присељен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при слабом светлуцању месеца… “ (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, с. 129-138)

Такође и јадранским Венедима и Илиријцима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ, што доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети код старих писаца) је, германски дијалектички варијетет, могуће и од речи Wenden, Vinden. На тај начин одговара реч Венд, Ант свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих племенских сродника, Срба и помешали су се са њиховим преостацима, чиме није оспорена истоветност речи Словен, па како слово тако и слава почивају на истом корену слвоую, што одговара грчком Κλυω. Почетком VI века име Словен било је својствено једном посебно ратничком и многољудном племену између доњег Дунава и Дњестра, које се налазило према северу: „Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi.“ Jord. c.23. „Vinidarun natio populosa.. guorum nomina licet nunc per varias familas et loca mutentur, principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur.“ Id.c.5. Византијским историчарима тог доба Шафарик замера недовољно добре описе и познавање имена, сасвим оправдано сматрајући да је њима својствена некоректност учинила читаву антропогеографску ситуацију поприлично збрканом. Свакако он за то даје и уместан аргумент: „Јер да је главно племе Срба након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава, што и потврђује навод у старом баварском кодексу: „Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant“ који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије.“ (Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, с. 136)

Овај омањи подсетник, који би да обухвати такве аутохтоне увиде, до којих је доспела наука о истраживању српских старина и словенске цивилизације, настојао је да упозори на те неосветљене и скрајнуте претпоставке. Ширу разраду ове теме већ сам објавио у књизи Праисторија Срба, која је штампана у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2001. г.

1. Предметна оријентација за упознавање српских старина

Начин феноменолошког разматрања повесних датости, овде или онде разбацани као понуђена грађа, у основи обезбеђује ону неопходну проходност питању о пореклу и старини Срба, које је у стању да ствар држи у отворености, тако да текућа неодређеност правца истраживања хвата смер који се надаје и допире му до исходишта. Тако је смисао вазда смисао оног правца којим је питање упућено, а пут према знању води управо кроз такво испитивање које производи аргументацију.

Питања која се не намећу, која не избијају из предметности и истичу нешто, заправо и нису у стању да покрену дијалектички ток мишљења, не дозвољавајући да се остане при уобичајеном мневању, тиме што ће се одмеравати и стварна тежина супротстављеног мњења, као и проналажења исходишта кроз њих, кроз оно што их и носи као импулс који видимо и код Шафарика, када је он 1848 г. устао својом тешком мишљу у одбрану права словенских народа на њихову изворну повесност, која се манифестује у стварању аутентичних држава, а у којима би као у „реалним духовним бићима“ могли да остварују свој задатак на земљи, без хетероморфизма спољашњих норматива којег им је наменила моћна аустро-угарска империја, ма како да њен универзални карактер средњеевропске државе у културном погледу имао сасвим очигледне комуникативне предности. Окренут набачајима пропитивања феномена и крчећи пут кроз наговештаје који воде до пратемеља, он је ту тешко или нимало разумљив, па и чујан. Улазећи у порекло ствари до светлила понора он зарања у таму повесног, катехујући исконске линије настајања свега што јесте и бива. Разумевајућим тумачењем света у свом догађању и оном што га омогућава да јесте, ми се повесно упућујемо у његове основе, улазећи тим путем у видокруг природног светла које је градило људску цивилизацију. Уз њено грађење повезано је и праведно бунтовништво, без којег би осећај слободе и слободољубивости био само испразна реч. Овим не жели да се каже како је и Шафарик, председавајући Свесловенским конгресом у Прагу 1848. г., у некаквом бунтовничком политичком набоју припремао пансловенску неоимперијалистичку варијанту. Он је то и чинио у убеђењу да управо Словенима хегемонија и империјализам нису својствени, већ да уважавајући другог поштују смисао властитог наслеђа, његову унутрашњу интенцију као намеру праваца развоја еволуције духа као све убедљивије приближавање искону као тамном мору свести или исконској, дубинској свести која надилазећи свако временовање повезује са бескрајем и остварује најизворније намере бивствовања, тоталитет слободе као изворно човековање људског бића. То он недвосмислено показује наглашавајући нарочито веродостојна стања људског духа која допуштају хватање у коштац са дубинским повесним фактицитетом- „Не могу се уздржати да признам, да бих желео да један тако створен систем од постојећих, као и крајње мањкавих и незадовољавајућих материјала грчких и римских писаца, из домаћих предања, сага и натукнућа повезан у органски спој са праисторијом других европских народа, уколико ме сасвим не вара слика свега која ми лебди пред разумом, у сагласности са основним мишљењем, задовољавајуће разрешим и отклоним многе од најгрубљих и очевидних противуречности и заблуда, које су учиниле праисторију Словена неразмрсиво хаотичном и до муке отужном. Ипак још јако недостаје детаљних, трајно сигурних крајњих резултата прихватљивих претходних радова о појединачним народима средње и северне Европе пре и после Христовог рођења, а да би појединац без заплитања при сваком кораку у мукотрпном објашњавању најособитијих питања, могао да предузме извођење са задовољством и успехом. Још увек је у имену – хаос народа и племена средње и северне Европе, необично много словенског, које у делима старих писаца плива и лелуја се, што мора да се уочи, издвоји, пречисти и као изгубљено наслеђе велике српско-словенске породице народа поврати. Додуше, у новијем времену су Немци похвалном ревношћу и беспримерним трудом истражили и испитали праисторију Европе и Азије географски, историјски и лингвистички и при том су се осврнули и на праплеме Словена; само пажљив и непристрасан посматрач не може да прећути, да се због преовладавајуће Немцима својствене тежње ка универзалности, губе многа специјална испитивања или се обрађују само површно и да словенска историја и лингвистика није баш поље, на којем процветава изврсност немачке науке. Најзад, и не може да буде другачије због закона националних снага који својим чудом делују у целој природи! Али, код нас Словена је историјско истраживање и вештина, без обзира што имамо већ једног Naruszewicz-а, Карамзина и др., на које смо с правом поносни, још увек велика реткост; и са жаљењем се види да је словенско старо доба обрађивано до сада већином само од некритичких скрпљача, као на пр. што су Tatiščew, Dolci, Raič, Appendini, Sestrncewič-Boguš, Dankowský и др. а да се од бољих историчара насупрот томе прелазило само отмено хладним презиром или оскудним приказом од стране немачких вођа. Тумарање тамо амо по лавиринту хијероглифског регистра имена и по полурасточеним сагама, тумачење сибилских изрека, грађење из рушевина чини се наравно историјском емпиричару мање исплативим него преписивање и дописивање добро очуваних пергамената и повеља него грађење исеченим камењем. Када би само убудуће многи научници једнако наоружани знањима и отаџбинским племенитим осећањем поставили словенско старо доба као предмет њиховог сталног истраживања и када би исцрпљујућим испитивањима појединачних географских и историјских претходних питања постепено прокрчили пут стварању једног затвореног система словенске праисторије! Доњедунавски Словен се осећа побуђеним, да ову жељу уреже у душу његовој браћи преко Карпата, а посебно на северу и истоку, пошто су они непосредни наследници станишта, из којих су Словени подузимали своје задње сеобе и пошто историјско-географска, посебно топографска испитивања, као што нас то учи искуство, могу да се спроводе најлакше и најуспешније на лицу места, где сагледавање ствари често чудесно благодатно помаже у тумачењу њихових тајанствених односа. Само овим путем би могло нешто што је сада једва вероватно да се докаже као сигурно, и да чак много тога, што је ниска душа, што је збуњена сумња, што многи гласови садашњице одбацују као произвољно, случајно, необјашњиво и неисторијски, да постане вероватно; и само на овај начин могла би најстарија историја Словена да једном достигне онај степен унутрашњег повезивања, доследност и веродостојност, који она уопште може да достигне на основу стања људског духа и тежине предмета. „(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, стр. 140-142)

Повест тиме не треба да буде обично побрајање оваквих или онаквих чињеница историографије, која је у својој теоријској суштини за њих саме незаинтересована, већ по својој претпоставци вања да буде повесница која прибавља нарочит дигнитет документарности (historia rerum gestarum), и која избија у свом сјају указивања на појаву кроз сам смисао појављивања /res gestae/. Појава-феномен тиме за феноменолошки приступ има значај приближавања самој изворности бивствовања, тј. смисао предметности која се путем теоријског расветљавања сусреће са својим претпоставкама које их и омогућавају на њима својствен начин. Тиме повеснице ваља да проговоре смислом и језиком самих догађања, остварујући писмо у којем извештаји-саопштења /хронологија/ нису независни не само од мотивационих стања духа, него ни од артикулације тих феномена у разлагању изложеног. Редуктивност и сажетост која је тиме услов рестринговања / неко би рекао и деконструкције/ традиционалног поимања, поставља питање о изворности, као и карактеру сагледаваних појава. Тек тако заправо, повест и њено тумачење не остаје нешто нама само спољашње и објективистички предмет; нешто подобно само за тзв. „академске расправе“ и „дискусију доколичарских кругова“. Успаваност у умовима удобно смештеним у актуелним синекурама, који са буђењем теоријског нерва из тзв. „анонимних интенционалитета предметности“ осећају нелагодност у постигнутој комоцији, показује се као сувопарност и досада настала као последица екскомуникације сопственог задатка истраживања и његовог разумевања. На такав тип приступа истраживањима давно је упозорио наш одлични Шафарик: „Неприступачност предмета и разлике у погледима истраживача о њиховом обрађивању су узрок што су крајњи резултати њихових студија из ове области стално утолико мање слични, уколико је научник продуховљен, а уколико се при том служи што самосталнијом методом истраживања. Јер, док један велик део историчара верује да дневни рад свог високог звања мора да отпочне из религиозно бојажљивог поштовања за чисту сигурну истину, утврђену неоспорним чињеницама и сведочанствима или због отменог удобног нерада тамо где је сунце историје већ обасјало народ и где је започео светао дан његовог живота и делања, док други храбрији и жељнији знања од оних усмеравају своје погледе у таму да би по могућности спознали раније, пре потпуног разоткривења жељно очекивану тајанствену појаву обавијену лажним велом магле, трагају многи на крилима фантазије да доспеју кроз неодмерене просторе историјске ноћи навише до извора светлости, које још није достигао ниједан прегалац и да спутани неизбежном судбином застану у поноћном часу, где престаје власт човека и започиње гледање духова.

Али различитост резултата истраживања о праисторијама народа не одузима зато заслузи истраживача дужну похвалу. Човек који стреми ка већем образовању треба да упозна историју свог народа у целости, јер само на историјском путу може да се задовољавајуће поучи о свом и туђем постанку и битисању; а сваки покушај приближавања овом циљу, било да је још толико несавршен, заслужује поштовање.“(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki von Paul Joseph Schaffarik, Ofen, 1828, с. 3-5) Другим речима, позитивистичко посматрање повесних ствари нема у виду карактеристике епохалног деловања свести, њеног живота и творачких момената, па им она, премда бива искушавана, тако да мисли, истражује; остаје у основи невидљива и неразумљива. Смисао речи евиденција тиме не може да се редукује на посредно прибављена знања без укључености разумевања кроз интенционалне акте свести, без енергичних процеса повезивања ствари у самом њиховом поимању, која имају свој епохални или генеративно-осмишљавани разлог егзистентности. Изведен на чистину тај разлог представља смисао изложен у теоријски осветљеној чистини названој евиденција, а која је доведеност ствари на видело, издвајање њеног правог сјаја.

2. О старијем помињању српског имена, и његовој распрострањености

Најстарији документован податак о српском имену налазимо најкасније 69. или 75. г. наше ере, у познатој књизи Плинија Цецилија Другог Познавање природе. У Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis, VI, c. 7, § 19/ Leipzig, 1875/, наилазимо на српско име у латинизованом облику – Serbi. Он дословно каже: „A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii“ (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етник први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода /најкасније 175. г. н. е./, наилазимо на помен српског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птоломеја: „Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Ουαλοι και Σερβοι (Σιρβοι)“(Између Кераунског горја и реке Ра /смештени су/ Оринеји и Вали и Срби).^[2] Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он нам даје за нас још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Σερβίνος-(Serbinum). Овај „Српски град“ или „Србица“ убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северо-западније до Сиска и Загреба. Постојање имена места које је свој топоним добило, очигледно према народу који у њему живи, прворазредно је сведочанство како то није могла да оствари нека случајна племенска заједница која се ту затекла, или неки новопридошли елемент у Панонију без одговарајућих карактеристика народа са културним идентитетом, који се пре свега огледа у самосвесном ношењу властитог имена. За српско име сведочи и топоним за реку Ксант, често помињану још од Хомеровог доба, за коју антички географ Страбон 63-19 г. ст. ере, каже: „ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον“ /Како су реку Ксант Србица називали раније/ (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecim, Basileae, 1571., с. 763/ Документација којом се располаже у овом правцу јесте и она која потиче од Јерменина Мојсеја Хоренског (370-487/492.), чији су текст Шафарик и Суровјецки превели на немачки језик дајући и латинични транскрипт оригинала, овако: „Das Land der Thraken liegt цstlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien fьnf kleinere Provinzen und eine Grosse, in welcher fünf slawische Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch hat es Berge, Füsse, Seen, und Inseln, und zur Hauptstadt das glüchliche Constantinopel.“ (Земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије, и Тракија има пет малих и једну велику провинцију у којој живи пет словенских племена, где су се скрасили и Готи, имајући градове, реке, море и острва, према главном граду срећном Константинопољу). На стр. 143. истог списа из кога наводимо цитат, О пореклу Словена, Шафарик даје имена тих провинција – Европа, Тракија, Хемимонт, Родопи, Мезија и Скитија, као и – Сарматија. У спорној тези да су Срби и Словени тек након шестог века наше ере настањени на тлу Балкана, код Шафарика видимо изузетно критичко учешће мишљења које је вредно да се наведе поново – “ Исто тако не мањкају историјски мајстори који су хтели да надмаше цара Константина и у овој географској јасности. Најпре је из његовог добро познатог Baribaria или Bagivaria постао као чаробним штапићем Babigoria, Babje gorz, један врх Карпата, по овом имену једва познат најближим становницима, а ученом свету тек након Длугоша, иако оно скоро дословце верно одговара истовремено латинско-франачком Бајобариа, Бајувариа Бајоариа, Бојоариа, иако оно по имену звучи као карпатски врх, биће да га према свакој људској вероватноћи, никада није чуло Константиново ухо. Затим се хтело закључити да би се прича свела од брега до брежуљка, на основу околности, да су се Срби у повратку враћали преко Београда (исто као када би морале путујуће хорде народа кретати се из Македоније за Чешку и Шлезију по математички равној линији преко врхова Шаре и Велебита): да је Константин мислио да су севернокарпатска Хрватска (Chrowatine) и Србија у Галицији и Волинији али да се бог недостатка карти због непознавања правог положаја земаља, само погрешно изразио. Радо ћу признати да цар није имао пред собом бечке или париске карте генералштаба о Великој Кровацији и Србији; али не могу да му припишем тако немогуће апсурдно географско незнање, да би могао да остави да остану преци његових штићеника у руској Србији, о чијем се положају у осталом на другом месту изразио задовољавајуће, да су потчињени франачком краљу Оту, и њихови синови који су одатле отишли у Илирикум у наслеђеном франачком ропству. Али да Константин несумњивом сигурношћу дозвољава да се иселе његови Horwati из чешко-шлеске Хорватске и његови Срби из чешко-мајсенско-лужичке Србије, мора да изгуби веродостојност његовог казивања код свих просвећених и пунолетних. Јер никако се не може сложити онај која је на основу познавања историје словенских језика стекао чврсто убеђење, да су данашњи словенски дијалекти у целини или мали изузеци постојали већ у VII веку, да су се илиријски Срби и Хорвати одвојили тек половином VII века од лужичких и шлезијских, као огранак племена. Српско на Елби и оно на Сави налазе се на супротним крајевима два словенска језичка поретка и у VII веку нису могли да чине један дијалект и нису могли да припадају једном племену. Да је Константин своје казивање црпио из чисто писмених или усмених извора, а да није вештачки испрео једноставну чињеницу о српском насељавању под Хераклиусом на Haliakomon-у, након три стотине година у једном политичком апологу, не би се тако грдно могао огрешити. Јер немогућу чињеницу нису могли као стварну да прикажу чисто писмени или усмени извори, као нешто што се стварно догодило. На основу напред реченог, мање ће нас зачудити, да Константин допушта да је цар Хераклиус поклонио Хорватима и Србима земљу, коју сам није поседовао, коју су поседовали још према његовом сопственом сведочењу, од 449. године или према некима од 549. године Хуно-Словени (Константин наводи Аваре као Хуне), а према Paul Winfrid-у од 569. год. или према Византијцима од 598. год Аваро-Словен и из које су сада Хорвати и Срби изгледа оне прве избацили крвавим ратом, само да би постигли да у земљама које су сами освојили, буду поданици грчког цара. Цар Константин је јако добро познавао физичку снагу, политичку зрелост и фактичну независност Бугара, Срба и Хорвата; бол за губитком ових провинција избија свуда у његовим списима; он понавља старе односе истих према грчком царству и ропство Хорвата и Срба до унука на основу Хераклиусовог поклањања земље; и свуда се види настојање да се све ово докаже барем пером као правоваљано, што су тек након њега могли стварно да озаконе мачем Басилиус бугарски достојанственик и Мануел Комненус. Ја лично верујем да је дошло до делимичног упада Хорвата и Срба крајем VI и почетком VII века у грчки Илирикум; да се ово досељавање под Хераклиусом догодило на начин како је то испричао Константин, не могу да се уздржим од сумње. Упореди Katanscich de Istro p. 199 ss. Након одбацивања овог јединог датума који се најавио крајње поузданим, а на основу ближег посматрања веома несигурним, па где је један једини одређен податак о епохи насељавања Словена у Тракији и Илирикуму? Зар се на крају не своди све на оно “ вероватно“ ? Историчар се веома радо издиже изнад потешкоћа истраживања и брзим кораком прелази из области вероватноће у извесност. Освајање Мезије од стране Словена, представља пример за то. У целокупној историји не налази се ни словце о времену ових догађања; а ипак сви новији историчари смештају ово време хронолошком одређеношћу у време владавине цара Хераклиуса. Ова претпоставка тешко да се слаже са стварним чињеничним стањем. Пред нама се налази барем једно јасно сведочанство Мојсеја од Хорене, који овоме противуречи. Међу свим Словенима, колико ми је познато, F. Durich је једини који је споменуо и одмерио овај чудан запис арменског историчара; јер они писци који на њега гледају каткад, само као на један цитат, а да га нису ни прочитали, већ на њега бацили само искоса један поглед, не могу бити овде узети у обзир. Али Durich је користио само крајње погрешно Лондонско издање 1736. Мосеса Хорене на чијем се изопаченом тумачењу не могу градити чврста мишљења. Захваљујем љубазној доброти P. Arsenius-у Anthimosian-у, члану Мехитаријског реда у Венецији, заслужног за ширење религиозне и литерарне културе Армена и наводим препис у изворном језику, прибављен након брижљивог поређења са најбољим и најстаријим рукописима наведеног историчара, али нажалост не на основу рукописа. Он гласи: (стр. 140 оригинала) латинични навод “ Tragatzotz aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz, horum jen Sglawajin askk jota. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni qerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig mairakahaku Gonsdandinubaulis,“ и дословно преведено: Земаља Трачана лежи источно од Далмације код Сармације; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је пет словенских родова, у чија седишта су се доселили Готи; има и брда, реке, градове, мора и острва, а као главни град срећан Константинопољ.“ Ако се овај навод упореди са Вистонским издањем (Whistonsche Ausgabe), произилази, да је сасвим испуштена Сарматија наведена у овом наводу из свих рукописа и да је број седам родова, констатован у најбољим рукописима, претворен на несрећан начин у 25, што се може објаснити с тиме, што су у арменском писму веома слини знакови за бројке 7 и 5. Још постоји разлика што се реч S g l a w a j i n, адјектив сингулара, која стоји у рукописима, појављује у оба дотадашња издања као Sglawatzotz, субстантив плурала. Познато је да литерарна делатност Мојсеја од Хорене, историчара и песника, као хваљеног претходника арменске литературе, пада у првој половини V века, а да је он према документима од Arzerun-а, рођен у другој половини V века и да је умро у старости од 120 година, да је образован у Александрији, Риму и Грчкој, да је пуноважни очевидац великих догађаја, који су се одиграли у његовој близини, на истоку Европе и на западу Азије. О истинитости и великој употребљивости његове, додуше, кратке али зато не мање веома драгоцене арменске хронике коју је делимично црпео из западних списа, постоји само једна сагласност међу свим познаваоцима; али подељена су мишљења о кратком изводу о познавању света који је он придодао у свим рукописима његове хронике, коју су Армени кроз све векове признавали за његово дело, у којем се управо налази споменуто место о Словенима.“/Шафарик, исто, стр. 143/

Што се тиче тезе, (која је озлоглашена), да су стари Илири исто тако неки протосрпски етник; о томе Шафарик, каже следеће: „Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени немају ништа друго до „разроване градове по целој Илирији“, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена, која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене? Без непосредног језичког наслеђа међу људима, то би се могло објаснити још једино божанским открићем.“(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., с. 151)

У својим Славјанским старожитностима (I, 98), након извођења сведочанстава о распрострањености српског имена и његових изведеница, он каже: „Ein so uralter, in der Heimat tief eingewurzetel, bei den Fremden ungewцhnlicher Name kann seinen Ursprung und seine Bedeutung am natürlichsten nur in seiner Heimat gefunden haben.“ (Једно тако прастаро и у завичају дубоко укорењено име, а за странце необично, могло је да води своје порекло и да има најприродније значење само на свом завичајном тлу) /P. J. Schaffarik, Slawische Alterthümer, Band I, Leipzig, 1843, с. 98/

Чињење ових података спорним (обично на тај начин да се узима за грешку у рукопису, или да се подразумева случајна подударност са неким недефинисаним етником који иза тога стоји), што се и уобичајило након ишчезавања заступника тзв. „романтичарске историје“ и упорног потискивања оних који су истраживали и мислили аутохтоно, више је него чудна појава. Милоје Милојевић са својим делом Одломци историје Срба /I, II, Београд, 1872/, као и Сима Лукин-Лазић са својом Кратком повјесницом Срба /Загреб, 1894/, просто су исмевани са пропратним анегдотама о њиховом приступу стварима, обавештености и образовању, а Јевстатије Михајловић са својом књигом Илири и Србљи …/Н. Сад, 1843/, прошао је отприлике једнако незапажено као и онај на чију се књигу о пореклу Словена најчешће и најрадије позивао – Павле Јосиф Шафарик. Касније осуде које се често граниче и са готово отвореним презиром, очигледно је да су дошле из дубоко пуштених коренова у конзервативне византинско-хришћанске интерпретативне моделе, којима је ради пенетрације власти и неугрожености „ширења вере“ погодовала клима ноторних искривљавања ових (преосталих) очигледних чињеница, као и у потоње „нордијске теорије“, које су са ослонцем на ове већ зготовљене византијске само појачале третман обескорењивања народа на овом тлу, за потребе „Drang nach Osten“; а који је и очигледно покушан у светским ратовима овог века. Читава плејада византинских историографа, уз понеки часни изузетак, успевала је у веома ненаклоњеним и несрећним околностима по српски /и уопште словенски/ живаљ (најчешће преко престижа који је постигнут кроз поданике у Христовој цркви), да развија и шири тако уобличене теорије. Мисионарска хришћанска провенијенција (вођење политике другим средствима), водила је у утеривање осећаја недостојности и нижеразредности или у посртање пред духовном окупацијом, а комплекс обескорењености сасвим добро је налегао на отворени програм конвертитства и неофитизације^[3] .

Са тиме су нам ова четири изворна податка, која не потичу од самих Срба или из могуће пристрасних словенских извора, прворазредно сведочанство с почетка наше ере о топографском постојању Срба у Закавказју и Доњој Панонији. Из истог периода ми словенске документе ни немамо, али они из једанаестог века (контаминисани хришћанским „погледима на свет“), не мора да значи да су једино руковођени интересима евидентним у римском терминолошком корпусу топонима. Рецимо: Илирик, као „Иљурик“, „Инорик“ има и неку везу са „Илиосом“, (тројанском стародревном догрчком државицом), као што се спомиње у Несторовој хроници; такође са тврђењем да су Словени пореклом са Подунавља.^[4]

Поред ове неоспорне документације постоји и читав низ назива за Србе, које су им давали грчко-римски историчари – Неури, Будини, Кимери, Сармати (Херодот), Венеди (Тацит, Птоломеј, Јорданес ), Анти, Спори, Пали (Прокопије) ит.д., за шта је наш и светски највећи словенолог, Павле Јосиф Шафарик, у својој књизи која говори о пореклу Словена, објављеној још почетком прошлог века, а при томе не допуштајући себи да посрне пред духовном окупацијом претећег византијског цезаропапистичког ауторитета или потоњих пангерманских историографских холизама центрираних у тзв. „нордијској школи“, уопштено извео прави закључак: „Заиста је чудно да ми тим старим писцима приписујемо свезнање и непогрешивост, о чему чак ни они сами нису сањали! Страбон признаје на више места, да нити он, а нити они пре њега нису у том смислу нешто више и нешто засигурно знали. Птоломеј је, истина, сабрао из разних старијих и савремених извора гомилу имена, добивши назив „божанског географа“, а опет, он би се и сам нашао у необраном грожђу, када би неко затражио, да направи класификацију тих његових имена по језичкој, или пак крвној сродности народа на које се та имена односе.

Тацит, познат као главни извор о Германији, који уосталом, долази сам са собом у противречност, са другим писцима па чак и са чињеницама и природом ствари, признаје, да ништа не зна јасно о односу и сродству Германа, Венеда и Сармата, премда је био у Германији. А Прокопијево наклапање о Скито-Готима и Сармато-Германима треба за нас /још и/ да буде канон генеалогије народа? ! Не! Сведочанства ни једног ни другог, нити више таквих сведока, овде не може да одлучи; кроз такав један лавиринт може да нас води једино свеукупно истраживачки, истински и свеобухватан рад.“/Paul Joseph Sachaffarik nach Lorenz Surowiecki, Über die Abkunft der Slawen, Ofen, 1828, с. 79;80/ Такав рад методолошки и садржински изведен је нарочито у његовом двотомном делу Словенске старине (Праг, 1836; 1837), тако да је у њему исцрпљена готово сва релевантна историјска грађа на најбољи научни начин, а то значи да су у њој већ дате претпоставке или тематизоване могућности за продубљенију тематску обраду и ширење питања ка продубљенијим димензијама тако докучене историје догађања или повеснице. Прави феномен такве археографије који се не јавља само као голи епифеномен историје или ефемерија неког безличног судбинског тока, јесте и феномен српског имена, који као феномен баца свој сјај кроз документацију и шифроване поруке у оскудним и недовршеним сликама простора и времена, а које сами ваља реконструктивно да обликујемо и тумачећи довољно добро да разумемо.

У крајевима између Дњепра и североисточних Карпата обитавају Срби у својој земљи „Бојки“ према наводима Константина Порфирогенита из X века н.е., али и без тог сведочанства постоје потврде за њихово обитавање у некадашњој области тзв. „Трипољске цивилизације“ која старином сеже до два миленијума пре н.е. Научник Лубор Нидерле у свом делу Slovanske starožitnosti, Puvod a počatky Slovani jižnich, V Prage, 1906 /I, 1741/, упозорио је да народ који Херодот именује као Неури, носи суштинска обележја словенског етника, као што је то пре њега Шафарик констатовао за Будине. О томе Херодот каже: „А Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија морали су да напусте своју земљу због змија. Многе су се змије појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и да се населе међу Будине. Изгледа са су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу.“/Херодот, Историја, IV, 105/

Име Будини тешко да може да потиче од нечег другог сем од словенског апелатива „бити будан“, за шта и Шафарик недвосмислено утврђује како: „prinalažegj dle wšij podobnosti ku kmenu windickemu čili srbskemu“ (Slov. starož., II, 157; Будини/, утемељујући такво схватање на расположивом њиховим опису код Херодота. Он нас извештава о великом племену веома плавих очију γλαυκόν τε παν ισχυρως, које је риђе косе и гради куће и храмове од дрвета. Они су староседеоци (αυτόχτονης), и сточари (νομάδες), који се баве вртларством и хране хлебом /Хер. Ист., IV, 108;109/. Позивајући се на наведени извештај о светлој комплексији и ксилотектонској архитектури коју прати гостољубивост и допуштање придошлицама да славе бога Диониса, Шафарик сматра да су они, исто као и Неури бродотече – словенски живаљ, јасније виндски или српски. То се слаже и са казивањем у Птоломејевој Географији (I, 3. c. 5): „Και παλιω μεταξυ Πευκινον και Βαστερνων Καρπιανοι, υπερ ους Γεουβινοι, ειτα Βωδενοι.“/Опет, између Пеукина и Бастрана су Капријани, изнад којих су Гебини, било Бодени/Бодини/). Њих спомиње и Помпоније Мела, наводећи да Будини и Гелонци настањују дрвене градове, као и Плиније: – „A Taphris per contineutem introrsus tenent Auchretae apud quos Hypanis oritur: Neuri apud quos Borysthenes, Geloni, Thussagetae, Budini, Basilidae et caeruleo capillo Agathyrsi“(Од Тафриса се даље протежу наслоњени на Аухете који стане Хипан: Неури, који су код Бористена /Дњепра/, Гелони, Тусагети, Будини, Басилиде и Агатирси плавичасте косе.) /Plinius, Nat. hist., IV, 12., § 88/ Ове грчке, египатске и римске извештаје допуњавају и Res gestae Амијана Марцелина, великог војсковође пропаганског цара Јулијана Апостате, и његовог главнокомандујућег за Исток, чије се средиште налазило у Сремској Митровици: „Inter hos Neuri mediterranea incolunt loca, vicini verticibus celsis, quos praeruptos geluque torpentes aquilones adstringunt. Post quos Budini sunt et Geloni perquam feri, qui debractis peremptorum hostium cultibus indumenta sibi equisque tegmina conficiunt, bellatrix gens.“(Међу тима Неури насељавају средоземна места, баш окренути суседима чије стрмине повезују залеђене северне стране. После таквих су веома срчани /љути/ Будини и Гелони, који су непријатељима које испражњавају одузимали кожна /култна/ одела и себи сачињавали исте одоре; ратоборан народ./) /Ammianus Marcellinus, Res gestae, XXXI, c. 2, § 14/

Мада су ове милитаристичке опаске Амијана Марцелина (рођен око 330. г. н.е., војник већ од двадесете године и убрзо постао трупни официр гарде, 363. г. пратио цара Јулијана Апостату у походу на Исток, те 395. написао своје Res gestae), нешто што само потврђује одређени менталитет словенског живља који се очувао и до данас (нешто касније сличне ће констатације да изнесе и Маврикије у својим Стратегематама), за нас је значајније то што потврђује Херодотове извештаје, а наводи и податак да се у Подунављу и данашњој Бачкој налазила и чувена „Villa pistrensis“, у којој су живели „варвари“, а што неодољиво може да нас асоцира на дан данас постојећи топоним „Рибњак“, могуће и на сремској страни Дунава, преко пута Новог Сада. На сличне необичне податке можемо да наиђемо и у већ давно познатим и признатим списима. Таква је и студија Ђерђа Фејера о пореклу и првим појавама Мађара, али и осталих народа око Црног Мора – Aborigines et incunabula Magyarorum ac gentium cognatarum populi pontici, Pontus; disquisivit Georgius Fejer. – Budae: Typis Regiae Universitatis Hungaricae, 1840. (R 19 Lat III 1) Ова палеоисторијска и географска (боље рећи антропогеографска) студија, коју је одлични Фејер као библиотекар и познавалац извора писао стручно и одмерено, садржи и једну географску карту датовану на 1449. годину, која представља распрострањеност Русије, на којој се „Alba Serblia“ налази од Алпа низ целу Посавину, а између Данске и Пољске – Славонија. Она потврђује опис који је чувени историчар Хелмолд још давно оставио у Летопису Словена: „Лаба, опет, делимично тече испрва снажно у Чешкој и такође код Сораба, а у средњем току дели Словене од Саксонаца, делећи и најновију хамбуршку парохију ид бременске, улазећи у славни британски Океан. Друга река, то јест Одра, спуштајући се из Бореја, пролази средином народа Винула, делећи Померане од Вилција (Љутића), код којих су врата што их поморци зову Балтичким. Некада је ту била најгосподственија држава Венета, која се састојала од најславнијих насеља Варвара и Грка, што су били у вези. О њиховим чувеним градовима, чија се величина некада истицала са поузданом снагом, колико је могућно подсетити се, узвишеног је статуса. Највише од свих здравих градова, од којих је сачињена Европа, бејаху они које су насељавали Словени са осталим мешаним народима, грчким и варварским.“^[5]

Спомињући сасвим јасно и Неуре и Будине, за које од Херодота знамо да живе као суседи Скита (око скитског етника поприлична је збрка, али преовлађује уверење да су то такође деноминовани Словени), Марцелин нас још више утврђује у уверењу да је то тако. Сам Херодот продужава: „Једна од скитских река је, дакле, Истер /Дунав од ушћа са Савом до Црног Мора/, а друга је Тирас /Дњестар/; и он извире на северу, из једног великог језера које се налази на граници између Скита и Неура. На његовом ушћу населили су се Хелени, такозвани Тирењани.“ /Хдт., Ист., IV, 51/ Скитска су очито јужнословенска племена у Доњем Подунављу и Подњестровљу, а они које назива Тирењанима, Тирсенима (према другим документима – Пелазги, Раси и Рашани), јесу сами аутохтони претходници, они „преци Хелена“ који су од њих у давнини освојени и асимиловани. Свакако, ту наилазимо на један јасан рез који ће трајати неизвесно до ког времена, јер у том начину посматрања овога о чему ми покушавамо да нађемо у повесници – напросто нема. И господин Радивој Пешић нашао се пред том чудном недоумицом: „О самом присуству Словена на Балкану и словенска и несловенска историографија понудила је документацију коју је оставио Константин Порфирогенит, а према којој, као што је познато, не налазимо присуство Словена на Балкану пре VI века наше ере. Али Порфирогенит на залази у детаље. Он не наводи који су то Словени. Је ли то само нови талас или први талас сеобе и насељавања? Нису ли ти Словени само нов продор Словена на своја стара огњишта. Јерменски хронограф Мојсије Хоренски (Moses Von Chorene) који је старији од Порфирогенита пуних пет стотина година указује да у Тракији још у његово време, а према његовим изворима и у дубљој прошлости, у пет области живи седам словенских племена.“ Са овом констатацијом, он наставља: „Тракија је, као што знамо на Балканском полуострву, али са каквим оправдањем су савремени историографи потценили и одбацили наводе јерменског писца, није извесно, као што није извесно ни то који су све разлози допринели да историографи новијег доба запоставе и одбаце наводе готског писца Јорданеса који је такође старији од Порфирогенита пуних пет стотина година, а који пише да су Анти и Венети два највећа словенска племена. То нису само они Венети које ћемо наћи у Пафлагонији и на северу данашње Италије, Аустрије, Швајцарске све до Балтика, већ и они Бенети који су пре Тројанског рата и после њега, били настањени у области средњег Подунавља, дуж Тимока и Мораве, све до извора Вардара, а отуд преко данашње Црне Горе и на северном делу источне обале Јадранског приморја.“/Радивој Пешић, Завера порицања, Београд, 1996., стр. 42/

Уместо да се нејасна историјска раздобља све више расветљавају, професор Пешић је приметио да се у нуђењу концепција недокументарних и креираних прошлости та раздобља све више замућују зарад идеолошких или политичких преимућстава, из чега следи: „Из овога су произишла два основна правца у историографији: такозвани догматски који је био у искључивој служби цара и господара, и такозвани јеретички који је тежио истини мимо воље цара и господара. Први је писао историју без главе, а други је губио главу зато што је писао историју. Јеретичари су истраживали универзалну идеју света, догматичари су универзалност те идеје парцелисали са тенденцијом отуђења и међусобног супротстављања, али у име универзалног. Јеретичарима су посечене главе, а догматичари имају дуговечан живот и без главе.“/исто, стр. 43/

Убеђење Радивоја Пешића, као и Милана Будимира и многих других који су остварили увиде у древне повеснице, састоји се у следећем: „Најстарији међу њима (древним народима) су Пеласти чија је историјска присутност документована на подручјима данашњег Балкана, Мале Азије и Апенинског полуострва. На тим пространствима налазе се и Трачани и Илири, Мезапи и Мизијци, Јаподи Јапиги, Пелагонци и Пеонци, Дарданци и Бриги, односно Фриги (Фрижани), Енетои, Венди, односно Венети који се протежу од Пафлагоније у Малој Азији, преко данашњег Балкана, у средњем Подунављу, дуж Тимока и Мораве до Вардара, и даље преко северне Италије, данашње Швајцарске, Аустрије и Немачке до Балтика, а наука их је документовано открила као Словене“ /исто, стр. 49/

3. Дешифровање словенског и старосрпског ареала, према древним источницима

Како смо то већ изнели, наведени Плинијеви Serbi и Птоломејеви Σέρβοι, јављају се у оним областима које се налазе у Панонији и источно од Босфора, а где се према сасвим неспорним археолошким подацима уклапа и простор тзв. „Трипољске цивилизације“, за коју нема више недоумица око народа који ју је носио. То су неоспорно Словени на тлу Илирика, који су ту област називали неким својим именом, „Северин“, „Инорик“ „Сабатија /Исток/“. Чињење ових података спорним (обично на тај начин да се узима за грешку у рукопису или да се подразумева случајна подударност са неким недефинисаним етником), која се готово потпуно уобичајила након ишчезавања заступника тзв. „романтичарске историје“ (премда уопште није јасно зашто ту убацују и сасвим скрупулозног и аргументима наоружаног Шафарика), има своје дубоке корене у посртању пред духовном окупацијом коју је овом нашем балканском тлу наменила експанзионистичка политика мисионарске византијско-хришћанске провенијенције, као и потоње тзв. „нордијске школе“, која је уздизала Германе изнад свих и свега.

Овде не ваља сметнути с ума ни читаву плејаду византијских историчара, који су, уз неколико часних изузетака, успевали много успешније, услед угледа и утицаја Православне цркве кроз коју су те теорије ширене, да због сличних мотива Србима наметну комплекс народа без корена и стабла, неких дођоша под њихове границе у VII веку наше ере, чак „ропских природа“ и „по етимолошком имену Срба“, како је то видевши обућу на њиховим ногама (вероватно опанке), баш „целомудрено“ закључио хришћански цар Константни Порфирогенит у 10.-ом веку.

Као што је то Шафарик још давно приметио, то је очигледно једна веома добро смишљена политичка подвала^[6], јер анализа осталог историјског материјала (као и неких оскудних археолошких сведочења која смо добили захваљујући сјајном Милоју М. Васићу, али не и његовим „следбеницима“), казује о далеко старијој присутности Срба на Балкану, о чему прво треба пружити краћу скицу, а затим и шире разраде у релевантној литератури која се бавила изучавањима тих садржаја. Шафарик, наиме сматра, без обзира на узусе верификације хијерархије националног устројства тадашњих држава, као стандардизованих реалних средишта моћи тадашње Европе, уз пресудну словенску солидарност, која се не запажа код мноштва потоњих српских истраживача, како су Срби обитавали и на Балкану и Подунављу и пре „Велике сеобе“, те да су се једноставно према Порфирогенитовим извештајима судећи, селили они Срби из Пропонтида и Закавказја у своје такође матичне пределе, где су већ обитавали истоимени њихови сродници. Овај храбар Шафариков закључак није се могао бранити једино деловањем у друштвеном контексту обликованом стратиграфијом поимања римокатоличке доминанте утицаја на социјални живот, политику, науку и образовање хабзбуршке монархије, тако да су то „романтичарске слабости“ које су у то време биле прихватљиве, а да су иначе неутемељене. Тако би „право на слабости“ малих опозиционих народа према идеји и деловању великонемачког хегемонизма и поравнавајућег униформисања, где би се „као из шешира“ извлачили неки прастари Срби и Словени, било више него непожељно. Шафарик је и стога морао да буде више него скрупулозан у доказном поступку и изношењу материјала на којем је заснивао своје тврдње. Баш ова веродостојност учинила је то да и до данас многи резултати његових истраживања одоле испитима времена, те остану непревазиђени, као они који се нису подредили текућим интересима власти и моћи. У делу које је под насловом: „Slovanske starožitnosti okres drugy od 476 pred. Kr. až do 988 po kr.“, а које је приредио и у Прагу издао његов такође сјајни синовац Константин Јиречек 1863. г., Шафарик анализира изворе које проналази код Херодота (485-425. п. н. е.), затим Гаја Плинија Цецилија Другог (23-75. н. е.), Гаја Корнелија Тацита (око 55-116. н. е.), Клаудија Птоломеја (?-175. н. е.), Мојсија Хоренског (370-489), Прокопија из Цезареје (500-562), све до Адама Бременског (+1076), Нестора Кијево-печерског монаха (1056-1116) и кнеза Хелмолда (+ 1170), узимајући од њих податке о словенском имену и старини, истичући посебно и Србе. У грчким, латинским, словенским и старогерманским изворима, Словени се спомињу под именима: Словани, Слави, Славени, Склавини, Винди, Венди, Анти, Срби, Спори, Сервети, Зеруиани, Венети, Хенеји, Винети, Виндони, Хвиниди, Гвиниди, Будини, Неури, Наври и тд., како већ на почетку своје расправе истиче Шафарик. Извештавајући о разним могућим етимологијама, којима се утврђује значење словенског имена, он сматра да је најближа истини она која креће од појма СЛОВО (види, стр. 50), а за најраширеније име сматра да је међу словенским народима самим: Словени и Срби. Он документује српско име у областима руских Словена, у областима прибалтичких и средњеевропских Словена (и данас остао етноним Лужички Срби, као и они Полапски), као и свакако међу Јужним Словенима на Балкану, што опет иде на руку теорији, још од Вука Стефановића Караџића изнесеној, да су „Срби сви и свуда“, тј. да је на неки начин могуће „првобитно име“ свих Словена било Срби. Још је Милан Будимир приметио да је Вуку тако приписиван „пансрбизам“, мада се он у свом спису уопште није позивао на Лужичке Србе или старе Zeriuane или Zervane (= Србљане), а готово исто мишљење Шафариково просто је игнорисано, мада је изношено са доследним позивањем на извештаје Плинија, Птоломеја, донекле Прокопија и осталих релевантних историографа. Шта тек онда рећи на оне познате стихове из Османа Џива Гундулића:

„При мору, украј српских страна, у пржинах пуста жала,
Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала…“

У свом делу Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, 1791, Јохан Годфрид Хердер је ученој европској јавности обратио пажњу на Словене, сматрајући да су они до тада „заузимали више места на земљи, него у историји“, јер су постали услед свог мирољубивог духа жртве јачих и суровијих суседа – Немаца, Мађара, Татара и Турака. Склони домаћинском животу и везани за земљу, Словени су више трпели нужду ратовања него што су то желели, а последица је била да су склонији агресивности успевали да их потисну и умање њихов етнички и историјски значај у европској цивилизацији. Хердер пише: „Они су волели земљорадњу, залиху у стадима и житу, а и понеку домаћу вештину, и развијали су на све стране са производима своје земље и свога труда корисну трговину. Дуж Источног мора, почев од Либека, саградили су поморске градове, међу њима Винету на острву Ригену, која је била словенски Амстердам; тако да су одржавали везу и са Прусима, Курланђанима и Летонцима, као што показује језик ових народа. На Дњепру су саградили Кијев, на Волхви Новгород, који су ускоро постали напредни трговачки градови, спајајући Црно море са Источним, и доносећи производе Истока северној и западној Европи. У Немачкој су се бавили рударством; разумевали су се у топљењу и ливењу метала, справљали су со, израђивали платно, кували медовину, садили воћке и на тај начин проводили весео и задовољан, музикалан живот. Били су дарежљиви, гостољубиви до распикућности, волели су слободу у земљи, али су били покорни и послушни, непријатељи отимачине и пљачке. Све им то није помогло против угњетавања; штавише, доприносило је угњетавању. Јер, како се никако нису отимали о превласт у свети и нису имали међу собом ратоборних наследних владара, и како су више волели да плаћају данак ако би им само било могуће да на миру станују у својој земљи, то су се о њих јако огрешиле многе нације, а највише народи немачког стабла.

Већ под Карлом Великим настали су угњетавачки ратови, који су очигледно за повод имали трговачке користи, мада су за изговор имали хришћанску веру; јер за јуначке Франке морало је, дабоме, да буде удобно да са једном нацијом, која се бави земљорадњом и трговином, поступају као са слугама, уместо да сами науче и упражњавају те вештине. Што су почели Франци довршили су Саси; у таквим покрајинама били би Словени истребљени или претворени у робове, а њихове земље раздељиване међу владике и племиће. Њихову трговину на Источном мору уништили су Скандинавски Германи; њихов град Винета завршио је жалосно захваљујући Данцима, а њихови остаци у Немачкој налик су на оно што су Шпанци учинили Перуанцима. Да ли би било чудно ако би се након читавих векова подјармљености и најдубље огорчености ове нације на њене хришћанске господаре и разбојнике њен меки карактер срозао до подмукле, свирепе тромости својствене слугама? Па ипак се свуда, нарочито у земљама у којима имају нешто слободе, може познати њихово негдашње обележје. Несрећан је постао тај народ стога што се, са својом љубављу према миру и домаћој радиности, није могао трајно организовати за рат, мада му није недостајала храброст у снажном отпору. Несрећан, јер његов положај међу народима га је довео на једној страни у близину Немаца, а на другој оставио његово залеђе отворено за све нападе источних Татара, под којима је, чак и под Монголима много страдао, веома пропатио. Точак времена које доноси промене, окреће се; незадрживо – и како ови народи махом станују у најлепшем крају Европе, када би он био сасма обрађен и још се из тога развила и трговина, те како се другачије не да ни замислити него да ће се у Европи законодавство и политика уместо ратничког духа све више морати да потпомажу, и заиста ће да се потпомажу, тиху вредноћу и међусобни саобраћај народа, то ћете и ви, тако дубоко пали, некада вредни и срећни народи, најзад пробуђени из свог дугог тромог сна, ослобођени својих ропских ланаца смети да користите своје лепе крајеве од Јадранског мора до Карпата, од Дона до Молдаве, као властиту својину, и да славите у њима своје старе светковине мирне марљивости и трговине.“ (Johann Gottfried Herder, Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit, Berlin, 1784-1791., с. 24-26)

Он је први јасно изразио уверење које је Шафарику морало дубоко да импонује, а то је да ће се Словени прилагодити условима цивилизације и ојачати је својом свежом крвљу. Значајно надахнуће извршила је и његова идеја да ће словенски ум /Verstand/ да просветли и обнови свет у владању изнурених Латина и Германа, као одморна и свежа групација народа. И поређење да ће то бити отприлике као што су германски варвари били заузели место размажених Римљана, носи у себи својеврсну симболичку тежину.

У тези о питању постојања језика, коју износи при почетку списа О пореклу Словена, /тамо., стр. 45/, постоји осврт на језичност језика, дакле позабављеност смислом и значењем повесног постојања словенске куће бивствовања, где Шафарик звучи сасвим укључено у савремене расправе о старини и древности језика и писма:“Словени су имали своју азбуку, која се звала буквица, или bogviedica, несумњиви зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. А да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази! Између осталог, у северним причама – Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећени. Тако су на пр. Нормани слали у „земљу Вана„, тј. северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима, своје богове и своје славне људе да код њих стекну знања и мудрости. Тако је дошло до тога да су они од „Вана“ узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим.“

Да би овој студији обезбедио плаузибилност и исцрпност коју захтева научни карактер истраживања ствари, Шафарик је припремио обимно дело о словенској археографији у којој је наведена теза оснажена добијањем подршке у екстензивним навођењима грађе и детаљнијим описима. У Славјанским старожитностима, након извођења сведочанстава о распрострањености српског имена и његових изведеница, он у смиреном тону једноставно закључује:“Једно тако прастаро и у завичају дубоко укорењено име, а за странце необично, могло је да води своје порекло и да има најприродније значење само на свом завичајном тлу.“/ Schafarik, P. J., Slawische Alterthümer, Bd. I, Leipzig, 1843., с. 98/ У разматрањима историје словенског језика и књижевности, предћирилска писменост такође му се чини несумњивом:“Сасвим је могуће, да су Словени донели словно писмо из Индије, али знање писања које су природно поседовали само малобројни, морало се изгубити због вечитог лутања толиких племена; неизвесно је, да ли је од тог древног писма нешто прешло у ћирилицу или не. Прастаре песме, које су тек у најновије време срећом откривене код Чеха и Руса, док су код Срба сабране, указују на њихову оригиналност и чистоту, и на далеко раније духовно формирање народа, него што се то обично узима, па сваком пада у очи да многе по њиховој припадности сежу у дубоке старине (in die heidische Periode gehцren).“/Schaf., Gescichte der Slawischen Sprache und Literatur, (1833) с. 18/

Од каснијих аутора, анонимни баварски географ је онај који сведочи о таквој старини. Од њега је сачуван препис рукописа ранијих верзија из XI, XII и XIII века у редакцији нирнбершког лекара Хартмана Шедела (+ 1514), познатог по својој инкунабули о Лангобардима. Лист 148b овог рукописа, који је објавио и Шафарик у каталогу сведочанства о словенским старинама каже: „Zeriuani quod tantum est regnum, ut ex eo cuncte gentes Sclauorum exorte sint et originem, sicut affirmant, ducant./ Zeriuani (Србљани), чије је краљевство толико, да су од њих потекли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло./“ Овај податак о распрострањености српског имена из северних европских крајева не казује ништа о томе да су Срби старији од других народа, него да је њихово име најпознатије и најприсутније међу Словенима. Свакако, сам писац истиче да то сами Срби за себе кажу, али ипак не би могао да се надовеже на тезу Лаоника Халкокондила из XV века да су „Срби… народ најстарији“. Уз сво поштовање према аутору књиге са управо тим насловом^[7] , ваља истаћи да је Халкокондил уздизао Србе због очекивања колаборативности у супротстављању Турцима, и да би наудио турским империјалним нагонима, отварајући простор за будуће балканске „хетерије“ и „омоније“ (премда не ваља сметнути с ума да су баш такве замислили Карађорђу дошле и главе). Извештаји из „Несторовог летописа“, монаха Кијево-печерске лавре /1056-1116/ који се односе на најстарију историју словенских народа, не тврде да су „Срби… народ најстарији“, спомињући и многа друга словенска племена, али зато истичу да потичу из јединствене постојбине чија је отаџбина локализована на Подунавље, од домородаца вероватно звана „Србија“или можда „Исток“ или каснији римски Илирик. Један други монах из X-XI века, оставио је запис како Словени и пре него што су покрштени (= цивилизовани?) „писахон и гатахон чертами и резами„, а што потврђује и нордијски бискуп Дитмар, који се такође уверио да су Словени користили писмо које је назвао Wendischen Runen /Вендске Руне/. Новгородски летопис (1208. г.) помиње „новгородске дашчице“ са аманетом старословенских паганских кнежева /с. 732, 744/: „A čdo na doskach, a to knjazju ostaviše i daša dosky knjazju Svjatoslavu, i bjaše na njich bez čisla.“ Руковођен овим назначењима о писмености старих Словена, а сасвим добро упознат са археолошким радовима Милоја М. Васића, који је први указао на постојање трагова „Винчанског писма“, упорним дешифровањем, успео је прерано преминули г. Радивој Пешић да пружи једно од решења која делују веродостојно. Проничући у тзв. пеласто-славистички ареал који је методом палеолингвистичке дескрипције разгрнуо Милан Будимир у низу својих заиста генијалних наслута и потврдио их снажном аргументацијом, Пешић је још непосредније повезао старе Пеласте, Србе и Етрурце под јединственим кодом Расенске, Рашке културе, лоциране на панонску област, басен Подунавља и винчански ареал. Ресенска или Расенска цивилизација родоначелник је те трајне људске светлости, за коју каже: „Балкански локалитети из доба неолита са веома богатом документацијом писма, одбациће тако доскорашње теорије о настанку писма на југу, у овом случају словног писма које произлази из свог система у које је хронолошки детерминисано далеко пре свих фамилија писама у Египту, Месопотамији, Анадолији или Грчкој. Линија винчанског писма уцртана је дубоким урезом да означи настанак једне цивилизације која ће се даље ширити на југ и север, на исток и запад. Камено доба, доба које не познаје границе људске комуникације, оставља своје трагове управо на камену и керамици, не само стога што камен има мирис људске душе који произлази из слојева чисте свести, већ и стога да отисне стање своје свести, да остави огледало свога духа као молитву или поруку о свом идентитету. Или, као опомену и поуку будућим нараштајима и временима„. (Радивој Пешић, Sillabario Etruscum, Arezzo, 1980; „Сеобе или геометрија идентитета, сведочанства и контроверзе о кретању европских народа у претхришћанској ери“; из Завера порицања, Београд, 1996, стр. 72;73) Такође и чувени лингвиста палеославистичке оријентације, О. Н. Трубачов излаже своје мишљење о пореклу Словена на Подунављу, потврђујући тако старе извештаје по којима је то и матична словенска територија (види О. Н. Трубачов, Етногенез и культура древнейших Славян, Москва, 1991). Ту територију одређује словенски језик чија археолошка димензија сеже до неколико миленијума пре наше ере, сачувана пре свега у преношеним семиолошким грађама божанских назива и имена. Теоними су изворан траг изворности и мешања језика, а ситуацију антропогеографске распрострањености приказују нам анализе информација добијених у изворној документацији старих народа.

4. Пут према повесном значају балканских источника

Како смо показали, наведени Плинијеви Serbi и Птоломејеви Σέρβοι јављају се у оним областима које се налазе источно од Босфора, где се, према већ сасвим неспорним археолошким налазима од Кијева протеже и простор тзв. „Трипољске цивилизације“, за коју је потврђено да је словенска. У тој области и Порфирогенит у првој половини десетог века смешта Србе, што ће рећи да његови информатори знају како српски Словени обитавају простор између источних Карпата и Дњепра, а показује да се српско име јавља знатно раније од имена осталих словенских племена, као и од самог назива Словен. Управо на том простору Херодот помиње постојање племена Кимерана и Наура, не остајући дужан ни за извештаје о племену које се налази „преко Истера“ и за које је дочуо да се називају Сигини. Будући да су ово подаци забележени у петом веку пре наше ере, треба их навести. Он каже: „Једини за које сам био у стању да дознам да станују преко Истера (Дунава) јесу људи којима је име Сигини, а који се одевају као Међани. Коњи истих длакави су по целом телу и до пет прстију дугачке длаке, мали пак и тупоглави (одоздо извинуте њушке) и не могу да носе човека, док су упрегнути у кола брзи, па их стога они који их користе и упрежу у кола. Њихови простори (земље) протежу се све до Енета на Јадрану. Казују да су напустили Медију, а како су напустили Медију, ја не могу да објасним, јер би све то могло да настане у дугом временском раздобљу. Сигинима називају Лигијци који станују изнад Масалије трговцима, а Кипрани копљима“

Становници „изнад Дунава“, дакле, према овом Херодотовом извештају, за које зна да им се земља протеже до других Протословена (В)Енета на Јадрану, премда не може да објасни како то да су се доселили из предазијске Медије, зову се Сигини или Сигуни. Како се ту ради и о нарочитој врсти кратког ловачког копља, савремени филолози углавном се слажу да је то реч пристигла у грчки речник са севера. Значење тог имена је веома широко, од „сусед“ и „спрежник, сувезник“ до „савезник, сродник“, па се оно јавља и ван најстаријег региона обитавања Симбера-Кимбера и карпатско-подунавских Кимерана (топоним Серб/л/иа на тесалској Бистрици и Гордосерба, као и Сервокорија код византијске Нисе, документовани у VII веку н, е., те топоним Серфиџе као туркоформанс у Тесалији (Петар Скок) и Сербица или Сербице. У крајевима између Дњепра и североисточних Карпата обитавају српски Словени које у десетом веку наводима верификује К. Порфирогенит, али и без тог сведочанства постоје потврде у типологији именовања за њихово обитавање у некадашњој области Трипољске цивилизације. Велики научник Лубор Нидерле у свом делу Slovanske starožitnosti, (Праг, 1906., I, 1741) упозорио је да народ који Херодот именује као Неури носи суштинска обележја словенског етника, као што је то раније Шафарик констатовао за Будине. Херодот извештава (IV, 105): „А Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија морали су да напусте своју земљу због змија. Многе су се змије појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и да се населе међу Будине. Изгледа да су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара неколико дана у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу.“ Како је име „Будини“ очигледно словенски апелатив од „бити будан“, и како Шафарик каже, припадају виндском /српском/ имену, позивајући се на Херодотов извештај о великом племену веома плавих очију и риђе косе, те да граде куће и храмове од дрвета (Хрд. IV, 108), као и да су староседеоци сточари који се хране хлебом и баве вртларством (Хрд. IV, 109). Дакле, позивајући се на ове извештаје о светлој комплексији и ксилотетконици коју прати гостољубивост и допуштање придошлицама да славе бога Диониса, Шафарик сматра да су они, исто као и Наури бродари, словенски живаљ. И Птоломеј у својој Географији (I, III, с. 5) износи: „Опет, између Пеукина и Бастрана Карпијана, изнад којих су Гебини, живе Бодени /Бодини/“ Њих спомиње и Помпоније Мела у контексту да Будини и Гелонци настањују дрвене градове, и Плиније (Nat. hist.IV, 12, – „A Taphris per contineutem introrsus tenent Auchretae apud. quos Hypanis oritur: Neuri apud quos Borysthenes, Geloni, Thussagetae, Budini, Basilidae et caeruleo capillo Agathyrsi.“ /Од Тафриса се даље протежу наслањајући се на Аухете и почињу (расту): Неури, који су код Бористена (Дњепра), Гелони, Тусагети, Будини, Басилиде и плавичасте косе Агатирси/.

Каснији наводи потврђују Херодотове извештаје, апострофирајући и Неуре и Будине, за које од Херодота сазнајемо да живе као суседи Скита; мада је поприлична збрка око скитског етника који и сами понекад могу да буду деноминовани Словени: „Једна од скитских река је, дакле, Истер, /Дунав/, а друга је Тирас /Дњестар/; и он извире на северу, из једног великог језера које се налази на граници између Скита у Неура. На његовом ушћу населили су се Хелени, такозвани Тирењани.“ (Хр. Ист. IV, 51)

Једнако тако он нам наводи и значајне податке везане за поприлично нејасну ономасиолошку стратиграфију имена Сармата. За подручје од Доњег Подунавља до обала Црног мора /Меотије до Пропонтида/, главнокомандујући римске војске за Исток код цара Јулијана Апостате каже: „Circa haec ultima extimaque plures habitant gentes, sermonum institutorumque varietate dispariles, Jaxamatae et Meotae, et Jazyges Roxolanique, et Alani et Melanchlaenae, et cum Gelonis Agatyrsi, aliique ultra latentes, quod sunt omnium penitissimi“/Ammianus Marcelinnus, Res gestae, XXII, 8/ Североисточни Сармати су по племенима, дакле – Будини, Срби, Вали, Цицмени, Масениани, Цистобоци, Хоатре итд., са великом могућношћу за словенску народност насељену на земљи Меотији између Бористена и Танаиса. Страбон наводи племена Јазига и Хамаксонаца, а Помпоније Мела их види на северном и источном пределу Карпатског котла (од Карпата до Дунава и Понта) – Sarmatia intus quam ad mare latior, ab iis, quae sequuntur, Vistula amne discreta, qua retro abit usque ad Istrum flumen immittitur“/Мела, III, 4/. Јазиги и Роксолани /вероватно старосрпски Дачани и Пољаци/ као суседи Алана распростиру се од средњег Подунавља до Елбе као каснији источнопољски Сурпе и Србен Краља Алфреда^[8] /871-901 г./, које зове и Сарменте, Сармате, а Хамаксобији или у другим рукописима /Кошнички владика Саломон у свом етимолошком речнику/ – Максобији или Масеји, изгледа да су Мазовјени, Мазури.

Шафарик ову поприлично замршену ситуацију око именовања покушава да разјасни и распеља сматрајући да је далеко природније је да се претпостави, да се под Сарматима водио само мали број старих назива родова, а да су други били под посебним називима порекла као што су стари писци својим речима Sarmatae Vagi, Venadi S. Lupiones S., Amaxobii S., Arraei S., Epageritae S, Hy perboraei S., Basilici S., Hipophagi S. итд. Спорно је и колико су то антички писци поуздано наводили као само заједничко порекло ових народа или само географски положај једних поред других, (али не желећи да кажу да су се они стварно водили под именом Сармата) и да се у каснијим налетима и сеобама опште име Сармат изгубило и уступило место посебним именима племена. Оно је остало, држи Шафарик, у свом чистом старом облику Срб, код више удаљених племена на Елби, Дрини и дубоко у унутрашњости Сарматије (у Волинији, у Црвеној Русији (Rothrussland) до касно у средњем веку и води се још дан-данас код Словена јужно од Саве и северно од Елбе. Шафарикова примедба да казивања старих писаца о дивљини и варварству Скита и Сармата мирише или превише на стару грчку измишљотину, која је била природна потреба лакомисленом Хелену жељном чуда и фантазија, или су очито претерана, сасвим је умесна. Колико год да мало дословно верујемо причама Pytheas-а о постојању морских плућа код Туле у којима све лебди, земља и море, или старој чудесној легенди о летећем перју у Скитији, које испуњава ваздух; толико мало смемо да сматрамо истинитим казивања старих писаца о андрофагима и амазонкама, наиме саги о постанку Сармата из мешавине Скита и Амазонки, за причу Јорданеса о постанку Хуна око године 215. из односа жена и вештица, или за Прокопија о рођењу Јустинијана након ноћне посете злог демона код Бјегленице Hist. Arc. c.12.

Каже се да су Сармати, према сведочанствима старих писаца, били Скити и номади. Шафарик ту тврди: „Ово прво је само на основу замене појмова и имена код некритичких скрпљача, а ово задње само делимично, не може да прође, јер Птоломеј назива сарматске градове својим именима. Даље се каже да су обичаји Сармата скитско-варварски, да нису били словенски. На ово одговарамо да су стари писци приписивали Сарматима само што је другим народима припадало, управо зато што су исте замењивали са Скитима и Гото-Германима (Аланима, Роксоланима, Јутунзима = Јазигима, даље да обичаји Словена у V веку пре Христа и у V веку после Христа нису могли бити исти на Tanais-у и на Висли. Не може се превидети да се стари писци не подударају у описивању Сармата. Страбон нам је сачувао следећа важна места из Ефора (340 пре Христа) о обичајима Сармата: „Ephorus quatro historiarum libro, qui inscribitur Europa, partibus Europae ad Skythiam usque explicando peragratis, ad finem scribit, quum aliorum Scytharum, tum Sauromatarum non unum esse vitae institutum. Qosdam emim eo immanitatis progredi, ut humanis etiam animantibus obstinere. Atque alii quidem, ait, de crudelitate eorum verba faciunt, quod soiunt animos rerum atrocium ac terribilium narratione percelli; quum tamen in alteram partem neque, quod dicatur, desit, neque exempla. Haque ipse, inquit, de iis loquor, qui moribus utuntur probissimis. Sunt enim quidam de vagis se nomadibus Scythis, qui equorum lacte vescuntur, justitia omnibus hominibus superiores.“VII. 9. Страбон потврђује најбитније из његових казивања: “ Communi quadam et priscorum et posteriorm fama creditum est, nomadum eos, qui maxxime ab alis hominibus essent remot, lacte vesci, opibus carere et esse justissimos.“ Id. ib. Sarmatae limigantes или Servi, то су стварни генетски Сармати, не њихови господари, алански Јазиги (Jazy ges metanastae) имали су према Amm. Marcellinus коњицу и пешадију „pedites“ сталне стамбене куће „casae trabibus compactae firmissimis“ и сопствена возила „gentiles lembi, nota remigia.“. XVII.13. Њихов карактер обележио је Priscianus, овако једном речи: „Germani truces et Sarmata bellax atque Getae nec non Basternae“. Оно што стари писци казују о храбрости сарматских жена, можда је претерано али не сасвим измишљено. У случајевима опасности бориле су се словенске жене исто тако храбро као и њихови мужеви. Овде нећу да подсећам на далматске краљице из доба Римљана, на Либушу и Ванду, на чешке ратове које су водиле девојке, у којима мора да постоји барем неки истинити догађај: Походи Хорвата (Chorwaten) под вођством кнегиње Туге и Буге, Словена на Византију 626, Руса у Бугарску под Светославом (Swд toslaw) (955-972) хуситске ратове итд. који нам говоре о нама ближим доказима о херојству словенских жена. Сличних примера могао би да се сети сваки Словен из историје свога племена. „Celebris est, пише Катанчич, apud Illy rios Marula divojka, quae Turcis a. 1475 Lemnum obsidentibus, patre urbis praefecto caeso, sumtis ejus armis et veste, adeo fortiter irruit in hostem, ut militem metu correptum excitarit hoste a moenibus repulso.“ Orb. Ant. I. 243. Где наћи ближе податке о овој јунакињи, вредној пера неког словенског Шилера? Уосталом, далеко сам од тога да се заносим доброћудношћу и благошћу свих Сармата и Словена. Слика коју нам приказују Грци и Немци о њиховој суровости у VI-X веку (на пр. Прокопије B. H. III.38., Дитмар и др.) може да је веома претерана, искривљена; али њихови походи нису измишљени. Често још данашњих дана гледамо фурије рата код хришћанских цивилизованих народа разбуктале свим животињским страстима људи; како би то могло да буде другачије код хероја, код којих је суровост према непријатељу важила за храброст? Да ли су у том погледу били Готи и Германи нешто бољи него Словени?

Док су године 360. у цркви светог Павла у Константинопољу читали готски свештеници на готском језику јеванђеље и о томе проповедали; налазимо код њихових сродника на другим крајевима још увек обичаје преузете од Скита: пијење из језиве harnis-scala (лобање), проливање крви по гомили забодених сабљи и набијање на колац људи и животиња. Жртвовање људи и мирис коњског меса, даброва, гавранова, врана, рода, трговина робовима нису били у старом добу одомаћени само код Сармата већ и код Германа и свих паганских народа. Права хришћанска доброта и благост обичаја су у целокупној Европи тек касно сазрели плод хришћанства и његовог божанског учења. Ко је ближе упознат правим карактером Словена из искуства и историјских студија, томе не може да промакне, њихова тајна, једна многостраност, која често превазилази супротне крајње циљеве, блага прилагодљивост при којој је мало безбедна независност постојања у односу на стране утицаје. Какво чудо, ако су на високом северу и на Меотису живели са Скитима помешани Сармати и ако су прихватили и скитске обичаје и живели делимично као номади! Потребно је само чувати се, да се као истинити сматрају подаци старих писаца о животињској суровости северних Европејаца, по имену Германа и Сармата. Ништа на овом свету није такво зло као представа коју обично имамо о немачкој и словенској прошлости, а коју нам увек понављају наше историјске књиге. Таштина којом Грци, охолост и понос којом Римљани, владајући светом, гледају на остале нације земљине кугле, као на варваре, још увек делује на нас, тако да понављамо по Грцима и Римљанима да су у једно исто време, када су они постигли највиши степен духовне културе, остале нације биле утонуле у најдубљу суровост, да су тек започеле да се уздижу из просташтва скоро животињског битисања, без обзира што су се са онима граничили, са њима стално контактирали, размењивали међусобно робе, посећивали се преко изасланика, служили им годинама као војници, итд. Имајући у виду ове односе не може се другачије веровати него да Македонци и Трачани, Гали и Германи и Сармати нису ипак били сурови варвари, иако се нису налазили на нивоу грчке и римске просвећености, већ да су имали државу, законе, да су подизали градове, државне институције, да су штитили власништво итд.“/ Schaff., Über die Abk. der Sl., s. 95-97/

У казивањима старих писаца о обичајима и навикама, као и о сродности језика и порекла Сармата нема заиста уопште ничега због чега исти не би могли бити преци данашњих Словена; па отуд све зависи од убедљивости разлога који се узимају за истоветност оба народа. Веза која произилази са Пејтингерове карте, Venadi Sarmatae, као и слична Sarmatae Lupiones (Љубичи? ) коначно је потпуно одговарајућа да се посумња у сада уобичајено раздвајање речи Sarmatis Venedis код Плинија IV 27. и доказује неоспорно, да су се Венеди сматрали Сарматима. Diodorus Siculus II 43., P. Mela „(Sarmatae) gens habitu armisque Parthicae proxima” IV 3. и Плиније “Sarmatae Medorum, ut fuerunt, soboles” VI. в. 7. постојбину Сармата изводе из Медије. Тврди се да су име и народ Сармата сасвим нестали након 471. год. и ниједан писац из тога времена није се усудио да новонаступајуће Словене назива Сарматима. Шафарик, опет сматра, да ниједан писац из истога доба, ни Јорданес ни Прокопије није забележио Словене под именом Сармати, почива отуда пошто су они најпре боље познавали само јужно племе великог народа, праве Словене, код којих је већ одавно нестало име Сармат (Серб), а оне удаљеније, где је ово име и даље живело, забележили су келтско германским именима Венеда и Анта, а осим тога били су навикнути да уобичајеном заменом географских имена под именом Сармата обухвате готско-германске народности, (Алане, Роксолане и Јутунгалане /Јазиге/). Али изгледа да су каснији писци рано открили тајну: јер једва стотину година након Прокопија налазимо реч Сармат, правилно употребљену према првобитном одређењу и важењу од северних Срба, потомака правих генетских Сармата. Настављач Chronicom paschale (око 630. год.) наводи Сармате као народ на северу који је још стварно постојао у његово време, а овај се термин могао разумети само од Словена (правих Срба). Од тога периода је употреба речи Сармат за северне Словене скоро непрекидна. Теофан (817. год.) говори о току Волге након њеног извирања најпре кроз земљу Сармата δια της των Σαρματων γες /кроз земљу Сармата/ Ed. Par. p. 296. У IX-XI веку исту земљу и народ на северу Карпата називају неки писци Србија, Велика-Србија, а други Сарматија. Цар Константин сигурно није измислио речи Велика-Србија, Велика-Хорватија, већ их је пронашао али при његовој омиљеној замисли да прикаже илирске Србе као франачке избеглице које су Византинци прихватили из милости, сасвим их је нетачно употребио. Cuido Ravennas (око 900. год.) пише: “Item juxta oceanum est patria, quae dicitur Roxolanorum, Suaricum, Sauromatum, per quam patriam inter cetera transeunt flumina, quae dicuntur, fluvius maximus, qui dicitur Vistula, quia nims undosus in oceano mergitur, et fluvius, qui nominatur Lutta (према мишљењу Gatterer-а Rutta или Russa; једна притока исте, још се увек зове Letta).”^[9] Ed. Par. 1688. p.140. На једном другом месту каже он: “Iterum ad septemtrionalem, juxta, oceanum, nominatur patria Sarmatorum, quae confinalis exstit, cum praenominata Roxolanis;…ex cujus Sarmatiae montibus eseunt plurima flumina; inter cetera unum procedit oceano, quod divitur Bangis, et aliuf vent quasi ad partem Danubii, quod dicitur Appion“^[10]. Ib. 293. Краљ Алфред (871-901. год.) употребљава реч Surpe (Serben, Срби) за племена која су му била ближа на Елби али целу територију земаља на истоку од Шведске и острва Борнхолма, а на северу од Мегталанда, дакле данашње Источне Пољске и југозападне Русије, где би се сместила истовремено звана Велика-Србија, назива именом Серменте, што значи Сарматија. Бискуп из Костнице Саломон (умро 920. год.) писац једног етимолошког речника: Mater verborum објашњава Сармате речју Sirbi: „Sarmatae nuncupati… Sirbi tum dicti.“ Cod. Mus. Boh.p. 303.c.3. Немачки хроничари средњег века називају без разлике такође словенске народе Сармати. Тако се на пр. наводи Борислав, кнез Помераније, код Фродоарда (умро 966. год.) као кнез Сармата, а код Снороа насупрот томе, као краљ од Vinland-а, што значи земље Венда, англосаксонски Veonodland. Свим овим документима може се придодати дело /ученог Чеха/ Wacerad-а, једног стручног домороца који познаје стање ствари, надмашујући све својом основаном снагом доказивања, који је дело бискупа Саломона из Кошнице проширио чешким глосама и преписао у години 1102. Исти говори о истоветности Сармата и Срба следећим јасним речима: “Sarmatae populi, Sirbi.“ Cod.Mus.Boh p. 471 c. 1. Документа историје која толико много говоре о истоветности Сармата и Срба, сасвим су довољно убедљива кроз ове навод

Антропогеографску ситуацију даје овај навод: „А даље је за њих, говори ли се о спољној Европи, проходне планине Рифеја све до многих обала Океана докле допире Гадес казивано. Многа острва безимена том се месту придају. Из таквих пре Скитије, коју називају Баноном, један кажу да издвајају пут, у којем је заиста избила електрична река, како износи Тимај. Та ретка појава ипак није потврђена. Океан: зову га Амалхије Хекатејски из Паропамиса, што Скитију бележе, а име језика њених племена означавају тврдим. Филемон Монимаруса га назива према Кимбрима, то јест морем мртвих, негде испред Рубеаса, још даље од Кронида. Ксенофон Лампсакенски крај обала Скитских преноси да кормиларећи око острва има неизмерно Балтика, а те Питејским Василејима именује. Биће да су и они у чијим птичијим јајима и птичарству окружени живе, који су са људима једнаким стопалима рођени Хипоподима названи; па наликују Фанесовом соју што голих тела снажним су овојима обмотани. Што се тог тиче, јаснији је глас о племену Ингевона, које првобитно беше у Германији. Планина Сево њима је неприступачна, као и Мањи обронци Рифеја, што припада Кимбрима, што су ту распрострти а зову их Коданима и испуњавају острва која су најлепша Скандинавија, понајвише неиспитана, у највећем делу што је познат, а где се налази народ Хилевона, што своје градове и земље другачије зову. Мање позната није ни Енингија. Ти су обитавали код Вистуле реке у Сарматији с Венетима, Скирима, Хирима по причи. Синус Клипернус казиваше, да су и код врата њиховог острва Латрина; а замало да уђу у подручје Лагнума набраног где су Кимбри. Врхови Кимбера стрше над дугим полуострвима на мору, па их у ствари зову Картрима и т. д.“… „Исто место Босфор, исто уз Азију као и Европу, савија се на Меотин. Позади улаза у Босфор прво је Хермонаса, затим Кепи Милесијски, врата Стратоклија и Фанагорска, и готово пустиња Апатура једнозначно код врата Кимерана, за које се каже да су до Кербера. То међу Меоћанима, рупом у Европи је названо.“…“Близу Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Арехи, Зинги, Псеси, затим Танаин река, оплакујући место и утичући у море, где теже Сармати, Меди ако смерају подмлатку, а ти су у многе родове подељени и т. д.“/Плиније, Познавање природе/ Неспорно је то словенски назив за етник, који се до дан данас још тако зове Срби спомиње у тим областима и код Плинија и код Птоломеја. Сасвим је могуће тврдити да неколико хиљада година старе ере стари Срби немају никакве везе са каснијим народом Срба када су се словенска племена етнички испрофилисала и добила своја посебна имена, али је неоспорно да је име остало исто, као и то да постоје оскудни и мршави трагови о њиховој вези. Срби се налазе касније насељени и уз реку Лабу, тзв. Полапски Срби, као и на северозападним европским просторима као Лужички Срби, а да заиста готово да немају никакве језичке и обичајне везе са јужнословенским Србима, сем у назнакама и далеким подсећањима. Анонимни Баварски географ у спису Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii – „Опис градова и области на северној обали Дунава“, напомиње њихово мњење да Зeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant – од Срба потичу сви Словени и да је „њихово краљевство“ огромно, према размерама распрострањености тог имена. У ову највероватније изворнију варијанту тумачења, како је то одлично показао Шафарик, унео је известан растер са својим недоумицама Олег Николајевич Трубачов. Будући да оне помажу у расветљавању ситуације, ваља их навести: „Нидерле, не верујући у Подунавску прадомовину Словена, локализује Zeriuani у Прикарпатје, са чиме ми сада не можемо да се сложимо. Напротив, нас привлачи мњење С. Закршевског, које обраћа пажњу на то да саопштење о Zeriuani заузима посебно место у вези с чиме су и чешки издавачи документа сасвим пажљиво реферисали ту позицију: „S. Zakrewski hleda Zeriuani pri Dunaji. Uvadi, že v oblasti pri hranicich pozdejšich Uher, Srbska s Bulharska leželo teritorium zname v uherskych dokumentech jako terra Zeurini (vel Banatus Szoreny, albo terra regalis Severinensis). V drivejšich dobach…mohlo mit toto teritorium rozsahlejši hranice. Na jeho uzemi podle Zakrzewskeho mohlo byt centralni uzemi Slovanu…“/28, s. 39/. У сваком случају, прелазећи на језик лингвистике и лингвистичке географије, за нас је јасно, да назив Zeuirani (Zeruiani), иза ког несумњиво стоји (пра)словенско *severjane, оријентациони назив, оно не звучи природно само у устима самих северњака, него и у устима тих, који се од њих одсељавају, удубљујући се, рећи ћемо, према југу (присетимо се негативног принципа топонимике В. А. Никонова). С тиме што се област коју су заузимали подунавски словенски *severjane, одмах поклапа са румунским Банатом на левој обали средњег Дунава, она представља један од важних центара словенских миграција с Дунава, који је пронео име severjan далеко шире, заједно са ширећим се словенством. Сведочанство о средњедунавским северјанима, као минимум од триста година претходећи ономе, што је написано код летописца Нестора, тешко је вредновати, и не говорећи о томе да су наша обавештења о средњедунавској словенској етнонимији веома оскудна.“ (Олег Николајевич Трубачов, Slavica danubiana continuata, Београд, 1996., с. 27-28) Трубачов то напросто сматра називом произвољно узетом према страни света, мада сам исказ говори о етнику који је засигурно морао да има и своје властито име поред узгредних деноминативних форми којима су га опскрбљивали други, како је то бескрајно луцидно закључио Шафарик. Он наводи још једино Јорданесово мишљење да Hi paludes silvasque pro civitatibus habent (имају блатна дрвећа уместо градова) и одатле извлачи аналогију за „Блатни град“ Балатон у Панонији, да би све довео у везу, ни мање ни више, него са Турн-Северином у данашњој Румунији. Антропогеографски таква аналогија сасвим је оправдана, али остају раније примедбе које он опкорачивањима изоставља као очевидне превиде, а за које ћемо ми да се потрудимо да нам не измакну, или се пак утопе у неко равно редање података.

Најпрече испитивање биће усредсређено на учинак очигледности основног питања, а то је питање старосрпске постојбине у Подунављу, на Балкану и у Закарпатју, према првим писаним изворима у којима се спомиње српско име. Херодотов извештај о сеоби услед масовне појаве змија, говорио би о још једној таквој сеоби међу саплеменике Будине, а још и данас употребљава се име чаробњака синонимно за волховар или волшебник (од идолонима „вук“), што указује на типичне српскословенске топосе и апелативе. За разлику од А. Шахматова и Ј. Розвадовског који су под утицајима немачке лингвистике тражили најстарија словенска насеља на далеком северу, премда је према климатској теорији у модерној науци, сасвим потврђеној од Милутина Миланковића тзв. „линија букве“ ишла јужније од стратиграфије Калињинград-Одеса (вероватно до делте Дунава, па су изнад „они у северној клими“ – Хиперборејци); као што смо изложили код Нидерлеа, са чиме се слаже и М. Ростовцев, у понтско-карпатским Неурима виде се најстарији Словени у области тзв. Трипољске цивилизације, а према разазнатим деноминацијама и Старосрби. Залажући се за овај аргумент који је доследно спровео у својој студији Проблем букве и протословенске домовине (Рад. ЈАЗУ, књ. 282, 5; Загреб, 1951), Милан Будимир се позива на датовање археолога П. Бош-Гимпера (Etudes Celtiques, 1950 – 51, 365), који веже лужичку област са трипољском у дубину XII века старе ере, као и на славног асиролога, који је дешифровао клинопис, Б. Хрозног, који полихромну керамику из трипољске области из другог миленијума п. н. е., везује са простором Закавказја. Ту му је од помоћи управо онај детаљ који смо истакли: „За словенски карактер Херодотових Неура, везаних управо за ту трипољску цивилизацију, говорио би још један детаљ који нам саопштава Херодот. То је прича о Неурима који се сваке године за неколико дана претварају у вукове и које стога њихови скитски и грчки суседи сматрају чаробњацима (Хрд. IV, 105). Веза између вука и натприродних сила позната је нарочито северним и балканским Индоевропљанима (в. Schrader-Nehring, Reallexikon II, 667). Стога имамо довољно разлога да у словенској лексичкој групи волхви (од старијег *ulqu-su-), волхованије, препознамо коренску именицу са значењем „род“, те би ова идиоглотска сложеница значила буквално „вучији род“. Чини нам се да у том правцу треба тражити порекло прича које су Херодоту испричали грчки колонисти у трипољској области. Враџбинама и пророчанствима баве се и кимериски колонисти у Кампанији, иначе познати као вешти рудари, који су, било преко Балкана, било дунавским путем, доспели на Апенинско полуострво (упореди – М. Будимир, Quaestio de Neuris Cimmeriisque, Бгд., САН, 1954, с. 37). Поред овог лексиколошког правца, постоји и фолклорни образац на који је упозорио Веселин Чајкановић (Мит и религија у Срба, Бгд., СКЗ 1973), посматрајући вука као тотемску старосрпску животињу, или као божански симулакрум култа предака, те териоморфну теологију старог српског представљања божанских епифанија. Свакако, и песник задојен тирсенским или докласичним расенским причама, Вергилије, коме је Чајкановић посветио пуну истраживачку пажњу, пева у својој осмој пастирској песми:

„Ове ми чаробне траве у Понту сабране Мерис
Дао је сам, – у Понту множина их голема расте.
Често Мериса видјех, гдје крије се по шуми овом
Претворен у вука травом, гдје душе их гробова зове
И жито посијано на поља преводи друга.“

/Virgilius, Publius Maro, Bucolica VII, 94, Т. Маретић/

Као човек изузетне осетљивости на старинска предања, Васко Попа је ову вергилијанску териоморфну претварачку моћ изузетно проникао певајући: „Подигни камен са свог срца / Хроми вуче / И покажи ми како претвараш / Камен у сунцоносни облак / И како облак у јелена златорога / И ако те то не замара покажи ми / Како претвараш јелена у бели босиљак / И како босиљак у шестокрилу ласту / И покажи ми ако се још сећаш/ Како претвараш ласту у жар-змију / И како змију у алем камен / Подигни камен са свога срца / И на моје га положи Хроми вуче“(Попа, В., Песме, Београд, 1988., стр. 158-159) Он га моли да се одобровољи и допусти да му приђе, да му додирне „звезду на челу и камен на срцу“ и пољуби „рањену божанску шапу наслоњену на облак“, те да га не застрашује својим „светим зевањем“, надахњујући га огњем из чељусти које ће омогућити да пропева праматерњим језиком у његово име. Моли га и да му испише небеске црте и резе канџом на челу, не би ли стасао у тумача ћутања Хромог Дабе, Хромог вука, прострт пред њим између „кипова унакажених и запаљених и преодевених у блато“., настављајући му своје представљање као неку дивну световну литургију: „Пао сам између њих / Лицем у твоје свете коприве / И заједно са њима горим / Пуна су ми уста / Њиховог дрвеног меса / И златних обрва / Простро сам се пред тобом / Дај ми режањем знак да се дигнем / Хроми вуче.“ (исто, стр. 156) И одатле проистиче само песнику удостојено виђење: „Видим сине земљу нашу распету / Између четири оцила / На којима вук зубе оштри / Вук се над њу надноси / И огледа љутито / У зеленим њеним очима / Искре са оцила / Стварају му златокруг за златокругом / Око лепе главе / Четири ће оцила знати сине / Оштри ли вук зубе за њу распету / Или за оне који су је распели“ (исто, стр. 173) Симбологија вука као тотемске животиње, нарочито код Срба, претпоставља и религију која је носи. Записи о старој словенској и старосрпској религији очувани су у оскудним и веома слабим цртама, те је за њихово изучавање несигуран, али зато аутентичан мемофонд који може да пружи веродостојне податке – усмено предање и фолклористика. На неке трагове како је та религија изгледала наилазимо и у старим записима, попут оних из Русије у време Владимира Свјатославича /XI век/.

У Повести времених лет, дакле раносредњевековној хронографији, каже се: „да буде проклет од Бога и Перуна ко прекрши своју заклетву.“, а на другом месту да су се ратници заклињали својим оружјем и – „Перуном богом својим и Волосом, скотјим богом.“/Пов. СРЛ, 2-изд., Т. 1., 1926/ У Кијеву је 980. г. кнез Владимир поставио испред своје палате кипове Перуна са златном брадом и сребрном косом, Сварога и Дабога и т.д., а такође и у Новгороду. За то знамо из низа извора који говоре о Перуновом божанству у вези са уништавањем његових кипова, које служи као доказ прихватања новоуводеће религије хришћанства. Код нас је задржан назив за цвет „перуника“, заједно са народним веровањем да се „не ваља крстити“ када гром удара. И као што хронике из X века Зевса из грчког текста означавају под словенским именом – Перун, тако се и храмови посвећени Зевсу на врховима брда преимењују у храмове посвећене св. Илији. Исто тако и „скотји бог“ Велес или Влес, бива супституисан за св. Власа или Блажа, као пастира и заштитника стоке код нас, али и у Цезареји у Кападокији^[11]. Таблица бр. 30 открива нам замисао величанствености Сварогове природе и сасвим јасно показује јединственост погледа на божанску природу: ”И кад би постојао неки између нас, који би у заблуди бројао богове, желећи да их одвоји од Сварога, требало би да буде прогнан из племена, јер ми немамо богова изван Сварога, у коме су сви представљени, пошто је бог један и јединствен у множини, и не дели се, и нико не може да тврди да имамо пуно богова; јер врховни улази у нас и ми ћемо бити њега достојни”.^[12] Већ смо истакли да се да видети како је Сварог отац Дабогов који представља соларно, предаријевско божанство за које Веселин Чајкановић каже: ”О Дабогу постојали су, за време паганизма, и божански митови; он је био главна личност у читавим циклусима народних епских песама. Доста од тога сачувано је до данашњег дана, само, разуме се, са рационалистичким изменама, и у форми која се прилагодила новим приликама. Личност Дабогова у тим песмама скривена је, преиначена до тог степена да се једва може препознати…”/О српском врховном богу, Београд, 1941., стр. 146-147/

Далеко пре ових Чајкановићевих размишљања, развио је Александар Фамицин, руски музиколог и антропогеограф, племић у царској служби, своју реконструкцију важности Свароговог култа: ”Њему , без сумње, као главном богу, бејаше посвећен коњ који се држао при храму, према чијем су кретању свештеници храма гатали и сазнавали вољу божанства. У вези са природом ствари за бога сунца (Сварожића) ишло је и предање, по коме, када је претила да се прошири међусобна борба, из мора је, на брду на коме је стајао именовани храм, излазио огромни вепар, са белим бљештавим кљовама, и кретао се по брду које је подрхтавало, уз стравичне потресе тла. Скулптуре богова храма у Ретри, а ту је вероватно убројана и скулптура главног бога Сварог/ић/а, биле су одевене у шлемове и панцир, и имале су следствено, војнички карактер. То је с обзиром на бога сунца сасвим природно, будући да се од најранијих времена, код највећег броја аријских народа, представљао као ратничко божанство, као победоносни разбијач таме и злих духова. Бојеви карактер Сварожића доказује се и тиме, што је у светилишту, где је он играо првенствену улогу, чувано и знамење које се износило из храма само у време похода.” (А. Фамицин, Божанства древних Словена, Санкт-Петерсбург, 1884., стр. 173) Сјајни модерни лингвиста чија је пасија антропогеографија, недавно је за теоним Сварога написао следеће: „Иновацијом-позајмицом у скитско доба показује се и слов. *Svarog , чија је принадлежност за култ сунца, а такође сачуваност -с- етимолошки дозвољава једино прихватање етимологије из ст.иран. *Svarga ‘небо’ (као “сунчани пут”) … Довољно је да се наведе словенски теоним *Svarog и њему одговарајући староиндијски /назив/ Сварга ‘небо’. На тај начин процењује се индоиранско улагање у словенску терминологију и прасловенску теонимију, што само по себи карактерише раван тих додира…”(Н. О. Трубачов, Етногенеза и култура најстаријих Словена, Москва, 1991., стр. 41)

Будући да код Срба, барем према могућим обавештењима, нема неких наочитих трагова о Свароговом култу, као ни у ономастичким задршкама (према Сабљаревом славонском речнику, Загреб се у римско доба звао Сорога, тј. Сварогово место^[13]), изгледа да је његово истребљивање у народном мемофонду усмених предања успело. Могуће је да се ствар врти и око социјалног проблема моногамије, који је он по предањима захтевао да се уведе у ‘словенском рају’, што констатује на свој начин Растко Петровић. Наиме, из неких старих извора је информисан да се: ”сам Дажбог одрекао закона свог оца Сварога, те у рају више нико на њега не помишља.”^[15]

5. Раносредњовековна сведочанства о Србима

У списима византијских хроничара раног средњевековља, Срби се, осим свог правог и основног имена, називају и Венети, Анти, Спори и Словени. Један од значајних словенолога, Грегор Крек, у историјском екскурсу своје књиге Увод у словенску књижевну повест, пише: „Bei fremden Schriftstellern und als geschichtliche Volk erscheinen die Slaven zunдcht unter zwei verschiedenen Namen und dies unter dem einheimischen, schriftlich wenig verbereitteten Namen Serben Serbi bei Plinius: Nat. hist VI, 7. 19, Σερβoι und Σιρβoι bei Ptolemaios: Geogr. V. 9. 21) oder variirt Sporen (Σπορoι bei Prokopios: De bello Goth, III, 14 ed. Bonneus, pg. 336. 3) und unter der weit verbereiteten von dem Germanen auch den südlichen Nachbarn übermittelten und in Schriften dieser wie jener gedrungenen Benennung Veneter (Venedi bei Plinius; Nat. hist. IV, 13, 97, Veneti bei Tacitus: Germ. c. XLVI ,Oυενεδαι bei Ptolemaios: Geogr. III 5. 7.; Veneti, Venedi in der Tabula Pentingeriana; Venethi, Veneti, Venethae, Venetae, Vinidae, Vinadae bei Jordanes: Get. c XXIII, 119, und V. 34. e. t. c.“ (Gegor Krek, Einleitung in die slavische Literaturgeschichte, Graz, 1887, с. 246) Наводећи ову листу „страних писаца“ који помињу историјски народ Словена као Србе и Споре, а затим у потоњим варијететима Венети, Анти, Спали и Пали, Крек само следи ону трасу коју је својим огромним делом сачинио Павел Јозеф Шафарик. Овај дугогодишњи професор патронатске гимназије у Новом Саду, дубоко се замислио над реченицом непознатог баварског географа, коју је нимбершки лекар Хартман Шедел сачувао својим преписом из ХV века, а која гласи: „Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant“/Србљани, чије је краљевство толико да су од њих настали сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло./ Управо она понукала је Шафарика да зађе дубље у прошлост и констатује на основу Плинијевих и Птоломејевих извештаја, да су Срби у старини веома распрострањен народ по свом имену и угледу, нарочито међу словенским живљем уопште. Његова документација о старим поменима српског и словенског имена, коју је прикључио својим Старожитностима то и потврђује толико егзактно, да ни данас нема богзна шта да јој се дода. Хронолошка листа писаца који у својим делима спомињу Србе и Словене, почиње са Кајем Плинијем Млађим (23-79. г. н. е.) и Клаудијем Птоломејем (70-147. г. н. е.) и изгледа овако: Јорданес (551. г.), Прокопије из Цезареје (551), Јован Ефешки (584), Маврикије (582-602), Теофилакт Симоката (око 629), Фредегар (660), Павле Ђакон (720-799), Теофан (817), Ајнхард (770-840), Виндукинд (867), Географ Баварски (око 826-890), Географ из Равене (око 886), Алфред I (871-901), Вулфстан и други Перипли (пре 990), Лав VI (886-911), Ибн-Фослан /Ибн-Фадхлан/ (921), Ибн-Даста (Ибн Дустех (10. век), Ал-Масуди (10. век, + 956), Константин Порфирогенит (945-959), Ал-Истахри (око 950), Ал-Бекри (око 965), Ибн-Ханкал (око 976), Титмар од Марзебурга (976-1018), Адам од Бремена (после 1076), Ебо (1151-1158), Херборд (1158, 1159), Хелмолд (око 1168), Сакс Граматик (1181-1208).

Ова хронолошка листа састављена је на основу података које је, како смо већ истакли, најекстензивније и микрофилично прикупио Шафарик, а допуњена је са још неким подацима које наводи Грегор Крек, као и Лудвиг Дифенбах у обимном делу Origines Europae, Die Alten Völker Europas mit ihren Sippen und Nachbarn, Frankfurt am Main, 1861., где на стр. 206. птврђује Плинијеве Србе, показујући нешто од онога што су Словени и Германи баштинили у старини, како то сматра и Август Бјеловски: „Sic et Theutonici, eum Slavis regna contigua habentes, simul conversatione incedunt, nec alique gens in munde est sibi tam communis et familiaris, velut slavi et Theutonici“. /Ту су и Тевтонци имали додир са словенским краљевством, све док су другарски нападали, да никакав народ на свету није био ближи и сроднији од Словена и Тевтонаца.“ (A. Bielowski, Monumenta Poloniae historica, Lwow, 1872. (Pomn. dziej. pol. II 471). Исто тако, у спису о старини права балтичких Словена пише А. Котљаревскиј (Праг, 1874). А. Ј. Гаркави у књизи Сказания мусуломанскихъ писателеy о Славянцах и Русских. С половини VII века до конца Х века по р. Хр., Ст. Петерсбург, 1870., даје нам попис од 26 „мусломана“ који су писали о Словенима. Карактеристично име Венети први спомиње Птоломеј у својој Географији (III, 5. 10), где каже παλιν δε την μην εфεξης τω Оυενεδιкω кολπω Παρωкανιτιν кατεχоυσιν Оυελεται; /понајвише пак излазе Венети у наборима који су код океана, везујући Велете/. Велети или Волоти, како је очито из Пт. Гео. III, 5. 9, јесу праруско племе Љутице, а слични су и Галиндама и Судинима или данашњим Литванцима. Он још једном спомиње Венете у вези са Сарматима, чиме подупирање тезе Милана Будимира о српскословенском идентитету Кимерана. То бива оснажено, придружимо ли и запис Прокопија из Цезареје који казује о сличном. Птоломеј каже (ΙΙΙ, 5. 7.): „кατεχει δε την Σαρματιαν εθνη μεγιστα оι τε Оυενεδαι παρ ολоν τον Оυενεδιкоν кολπоν“ (повезали су народ Сармата највећи, који су Венети по целом Венецијанском своду), а из земље Кимерана Прокопије бележи још један етник, који је деноминативно српски – кαθυπερθεν ες βоρραν ανεμоν εθνη τα Αντων αμμητρα ιδρυνται /а изнад народа северног ветра почивају небројени Анти/ (Проц. De bello Goth. IV. 4) Ови Прокопијеви „небројени Анти“ у претходној глави истог дела идентификују се са Словенима, а уводе се и Спори: „Кαι μεν кαι ονονоμα Σкλαβηνоις τε кαι Ανταις εν τо ανεкαθεν εν. Σπορоυς γαρ το παλαιον εкαλоυν, οτι δη σπоραδην оιμαι, оι εσкηνημενоι την χωραν оιкоισι. διο δη кαι γην πολλην τινα εχоυσι το γαρ πλειστоν της ετερας τоυ Ιστρоυ οχθης αυτоι νεμоνται.“ /Па и име Словена и Анта једно је изјављивало. Јер Спори су старији од оба по чувењу, будући да су, мислим, усамљени (расути), разасути по земљи коју настањују. Јер већина ових других уз обале Истера (Дунава) настањује се.“ (Иб. III, 14) Након ове потврде о Подунавцима Склавенима и Антима у првој половини шестог века наше ере, док наши археолози сматрају да ту не може да буде речи о остацима словенске културе све до десетог (они званични, академици); ево сада и пуног исказа о Будимировој тези за пелашко јединство кимерског и српскословенског народа: „Ανθρωποι δε, οι ταυτη (παρα την Μαιυτιν) οθκηνται, Κιμμεριοι μεν το παλαιον ωνομαζον τω τα ωυω δε Οωτουργουροι καλουνται. Και αυτων καθυπερθεν ες βαρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμμετρα ιδρυται.“ (људи који то (поред Меонаца) настањују, Кимерани им је стари назив, а данас се Утургурима називају. А изнад народа северног ветра почивају неодређени Анти.) /Procop. Gotthica, IV, 4/ То да су Кимерани Утургури, као неко закавкаско туранско племе, многи су археографи доводили у везу са Бугарима, што може на неки начин да стоји, али се онда Бугари нису словенизовали током средњевековља, него у далекој и дубокој старини пелашког ареала. Управо особине које су приписиване Кимберима, Наурима и Будинима као вештим јахачима и незгодним ратницима (израђивачима металног оружја), хронограф Маврикије (582-602 г.) у својим Стратегематама приписује Словенима који су неукротиви и непослушни: „ατακτοι και αναρχοι ωσπερ Σκλαβοι και Ανται“ /неускладиви и неукротиви као Словени и Анти/ (Маурициус, Стратегемата, XI, 5) Прокопијевим и Теофиловим описима о насељености Словена у шестом и седмом веку н. е. на Подунављу, Лубор Нидерле посветио је посебну пажњу. Према Херодотовом опису (IV, 51) они су се под скитском најездом у седмом веку наше ере исељавали са територија западно од Дњепра (Boristen), дуж реке Буг (Hispanes) према доњем Дњестру (Tiras), све до великог језера (Каспијског мора), које их одваја од Скита-орача, а који би могли да буду пре словенско него хунско племе. Авари су од њих имали вајде, јер им помажу у прелажењу преко Дунава градњом чамаца. Корнелије Тацит (55-116/20 г.) у четрдесет шестом одељку свог списа Германија, описује Венете – „српско-словенски живаљ“, како као ратници пролазе кроз шуме и планине, размештени између Германа и Сармата, те источнокарпатских Бастрана и Фенија ловаца. „Венети“ граде куће и боре се користећи пешадијску тактику, а штит им је значајно оружје за одбрану, те због лакшег наоружања окретни су и брзоноги (pedum usu acpernicitate gaudent), катехујући народ Сармата према Плинијевом цитату, као и Анти-Словени што у прожимањима пелашког културног ареала катехују Кимеране, с тим да су антропогеографски гледано сва ова имена етника само условна, како је то одлично показао у навођеним расправама Милан Будимир. Нидерле наводи и податак да копија једне римске карте путева из IV века бележи постојање Словена северно од Дакије и на северу ушћа Дунава (тзв. „Пејтингерова табла“). То је допустио одлазак Германа с Понта, те се уз ширење на југ, један део упутио у Панонију и то у северну Угарску и Ердељ све до Дунава. Зато неће бити згорег да се упустимо у краћи историјски екскурс. Доња Панонија одувек је била плодна и богата земља на којој су желели да обитавају многи народи. Међу њима ни старосрпски живаљ није изузетак, према сведочанствима древних списа.

Писци неких савремених монографија склони су маниру да на основу Ајнхардорвих списа из осмог века говоре о хрватском континуитету у Панонији. Та прича односи се на Људевита Посавског, војводу Доње Паноније, али и сасвим извесно његова се власт простирала на подручје Карантаније (in Carantanorum regionem), где је побеђен и истеран од Форјулијаца, Борне вође Далмације и властитог таста Драгамужа. Како је Људевит харао по Далмацији, Борнин напад присилио га је да напусти то подручје 822. г., а из Италије послана је војска у Панонију да га порази до краја, и испред које је Људевит побегао:“…напустивши Сисцију, побеже Сорабима, за који се народ казује да заузима велик део Далмације, и убивши на превару једног од њихових вођа, који га је примио његову државу врже под своју власт.“(Monumenta Germaniae hist., Т. 1., с. 209) Тако је српски континуитет у Панонији антропогеографски обезбеђен, макар и важило уверење да су хрватско и српско име највероватније апофонске пермутације срб/в/ у хрб/в/, како је скренуо пажњу Грегор Крек /Einleitung in die slavische Literaturgeschichte, Graz, 1887, с. 246/. Хровати и Срвати или Хрбати и Србати, очигледно су сличне основе harv/sarv = *harb;* sarb, како сматра и Грегор Крек, узимајући за основне облике *Sru-a-t и *Kru-a-t /Einleitung in die slavische Literaturgeschichte, Graz, 1887/. Каснија историја показаће сву силу равнодушности према изворима и сазнањима о насељима и етницима из источне културе, а хегемонистички престиж постигнут под западним империјалистичким нагоном, готово да ће затрти помињање српског имена и културе у Панонији. Још 1843. г. о овој појави оштро је писао Јевстатије Михајловић у књизи Илири и Србљи, или преглед народности староседелаца Илирика :“О имену поста распра. „Браћа“ наша Хорвати, и прочи њиови једномисленици ради су, и труде се све по-илирити, што је год јужно-европејског славенског народа, име Илира као точку соједињења взирајући; – а напротив тога Србљи, за именем своим, и славом праотаца своиј под именем Срба стеченим гинући, никако не допуштају имена свог лишити се; него за право суде, да се без разлике предела, и вероисповеданија сви општенародним именем Срб, или Србин називати морају. Ко ће оне, кои себе Србима именују наговорити, да име своје избришу, и Илирима се називају? Кад они у Србском имену, које је свету пре него славенско познато било, понос и дику и славу налазе.“ /тамо, стр. 2/

Хипотезом по којој су сви Индоевропљани становали негде на крајњем европском северозападу, где су изградили, као јединствен народ, односно раса изузетних способности, своју супериорну културу и одакле су кренули у освајања према Средоземљу. Али не ради се ту само о немачкој науци и њеним словенским следбеницима, јер су и остали западноевропски стручњаци, као А. Меје и други, заступали мање-више истоветна схватања о неком „индоевропском народу“. Колико ми је познато, проф. М. М. Васић био је први у нашем делу Европе који се дигао против нордизама, и који је карпатско-подунавску културу довео у везу са културама Анадола и Источног Средоземља. Како су немачки стручњаци готово подруг века господарили европском науком, нарочито у погледу Антике и Истока, требаће још труда и времена да се изврши ревизија традиционалних схватања, изграђених у духу нордизма.“ (М. Будимир, Антика и Пеласти, ЖА, Скопје, 1951, стр. 98) А Велики дубровачки песник Џиво Гундулић пева: „Тјем у њих се јак зачиња / што се у пјесан слави од давна, / Од Лесандра Србљанина / Врх свијех цара, цара славна“

6. Описи Срба и Словена као упориште за аутохтонистичка повесна исходишта

Међу последњима који пише о Словенима, као и о Србима и Хрватима поименце у Х веку, јесте Константин Порфирогенит. На основу његових описа њиховог размештаја, углавном се на Србе гледа као на неке „дођоше“ на Балкану који нису само варварских обичаја како то процењује Прокопије, него и неугледног и ропског имена. Тешко да се у историји може наћи већа србомрзија од оне коју је Порфирогенит испољио у свом спису De administrando imperio (с. XXXII): „Срби се по римском дијалекту робовима називају /δоαλоι/, као што је сербула заједничка ношња од робова названа обућа /опанци?/, и сербулијани како се добро каже и за оне који носе издерану обућу. Срби ће да имају такав назив и по томе што су постали робови Ромејског краља.“ У тако развијаној историји словенски народи остали су готово без идентитета, да би врхунац деноминације уследио по наведеном Порфигоренитовом цитату, где су Срби „по византијском дијалекту“ именовани – робовима^[15]. Заиста, тешко да може да се нађе сличан пример, да након толико векова лексичко-етимолошког рада реч Србин од првобитног савезника и сарадника буде протумачена и као роб. Смешно везивање те етимологије за опанке „србљане“ потврђује се и чињеницом да су постали византијски робови. Наведени цитат заправо је уједно и објашњење ставова које је заступао Константин Порфирогенит, за разлику од анонимног баварског географа из IX века, дакле његовог савременика. Јер, питамо ли се, како о једном истом народу у периоду од 50. година могу да се дају толико суштински опречне квалификације, оно што нам остаје за објашњење ипак су мотивациони фактори који стоје у основи жеље за доминацијом и подешавање чињеница према захтевима центара моћи. Исти феномен испољиће се и у ХХ веку у тзв. „нордијским теоријама“ које су завладале у европској археографији, тако да рецимо Е. Норден сматра Пелазге и Протословене староседеоцима на балканском тлу, али га назива Стара Европа из сасвим другог мотива сагледавања, него чувени археолог Марија Гимбутас. Норденов ‘Alteuropeisch’, односно ‘Pelasgisch’ јесте прединдоевропски и тиме неиндоевропски ареал, тако да пеласто-славистичку аргументацију просто унапред одбацује. Тако остаје солуција једино за Alt-Germanien.^[16] Да ли то значи да то мора да буде и једина солуција? За нас свакако то не значи да мора. Упориште за другачији приступ и гледање не може да се нађе другде него у поновном темељитом бављењу доступном документацијом, с тиме што ће на њу да се обрати већа пажња и конституише философија историје, која ће собом да оствари артикулацију превиђених или неуочених елемената, што говоре сасвим другачије. Стога барем основну документацију, макар селектовано, ваља поново испоставити у основним цртама.

7. Изводи из хроника које помињу Словене значајни за српску историју

ЈОРДАНЕС, De origine actibusque Getarum (Berolini, 1882; Mommsen Th.)

Од извора реке Вистуле преко немеривих простора станује многобројни народ Венета, чија се имена мењају према различитим породицама и местима, начелно се називајући Склавенима и Антима. Склавени пребивају код града Новијетунена и језера које се зове Мурсијско, све до Данастра и на север све до Вискле: за насеља имају мочваре и шуме. Анти опет, од оних који су најјачи, тамо где се сужава Понтско море, протежу се од Данастра све до Данапра, а те реке удаљене су једна од друге много конака (Gotica, В, 34-35)

После пораза Херула подиже против Венета Херманарик оружје поново а ови /Венети/, премда никакви у јунаштву, али бројем јаки, из почетка покушаше да се одупру. Али ништа не вреди нератничка величина, нарочито тамо где и бог /то/ допушта и долази мноштво наоружаних. А ови, као што смо почели да казујемо на почетку излагања или у каталогу народа, од једног колена потекавши, три имена сад изнеше, то јест Венети, Анти, Склавени; па премда сада услед наших грехова посвуда бесне, тада су ипак сви служили властима Херманариковим. (Gotica, XXIII, 119)

ПРОКОПИЈЕ ЦЕЗАРИЈСКИ, De bello Gothico libri IV., (Bonna 1833-1838; Dindorfii )

Овим народима, Склавенима и Антима не влада један човек, већ од старине живе у демократији и услед тога увек заједнички обављају послове и повољне и оне неповољне. Исто им је тако и остало (како је речено) заједничко свима, а то од раније имају слично ови варвари. Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он једини господар свега, те му жртвују говеда и све жртве. Не познају усуд, нити иначе признају да има било каквог утицаја на људе, али кад им је смрт већ на домаку, или их свлада болест, или су у рату, заветују се уколико избегну, да ће одмах да жртвују богу за душу, и, спасивши се жртвују како су обећали, те мисле да су том жртвом откупили свој спас. Уз то поштују и реке и нимфе и друга нека божанства, те им свима жртвују и по тим жртвама врачају. Станују у скромним колибама знатно удаљени једни од других, често сви мењајући место насељења. Кренувши у бој на непријатеља иду пешице у великом броју, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклопе никад не облаче. Неки немају ни кошуљу ни огртач, већ навлаче само гаће до испод појаса и тако иду против непријатеља. И једни и други имају један језик, сасвим варварски. А ни по спољашњости се не разликују једни од других, јер су сви високи и необично јаки а тела и косе нити су одвише беле, нити плаве, нити им се сасвим прелива у црно, него су сви риђи. Живе тешко и убого као Масагети, и као и они увек су пуни нечистоће. Нису ни рђави ни зликовци ни најмање, већ по једноставности сличне Хунима. Па и име беше некад Склавинима и Антима заједничко. Раније су их заједно називали Спорима зато, што сматрам да местимично станују по земљи. Ради тога имају и пространу земљу. Они насељавају највећи део оностране обале Истера (Дунава). Толико дакле о тим народима и тако се држи. (Gotica, 38. 8. III)

МАВРИКИЈЕ /или Псеудо-Маврикије/, Artes militares (Upsaliae, 1664, Scheffer)

Како треба поступати са Склавима и Антима и сличнима. Племена Склава и Анта имају исти начин живота и обичаје и слободна су, те се никако не дају поробити и учинити поданицима, нарочито у својој земљи. Многобројни су и издржљиви, лако подносе и врућину и студен и влагу и обнаженост тела и оскудицу у намирницама. Према странцима су љубазни и добронамерни, те их чувајући проводе из места у место где им устреба. Ако се небригом домаћина догоди да странац настрада, на њега нападне онај што му га је предао, да по дужном обичају освети странца. Оне који су код њих заробљени не задржавају све време у ропству као други народи, него одређујући им извесно време остављају им да одлуче хоће ли да се врате у своју земљу уз неки откуп, или да онде остану слободни и као пријатељи. Имају мноштво разноврсних коња и у амбарима сваковрсних плодова, те највише жита и проса. И жене су им преко сваке људске мере честите, тако да многима од њих смрт њихових мужева доноси смрт и њима самима, јер се саме драговољно даве, не желећи да проводе живот као удовице. Станују по шумама, око река, по мочварама и при језерима, где се тешко приступа; а често излазе из насеља због разумљивих неприлика које их ту сналазе. Нужне ствари потајно закопавају, не поседујући преко мере јавно ничег, па живе као крадљивци. Са својим непријатељима воле да се сукобљавају у грмљу, кланцима и стрмим местима. Вешто се служе заседама, препадима и лукавством, и ноћу и дању подешавајући многе начине. И у прелажењу река вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води, па често неки од њих, изненађен каквом опасношћу у својим насељима, загњури у дубину и држи у устима трске удешене за такву прилику, дуге и сасвим издубљене да допиру до површине воде, па наузнак лежећи у дубини, дишу кроз њих и дуго времена издржавају тако да нестане сваког подозревања према њима. А кад се догоди да се виде трске ван воде, неискусни мисле да су израсле из воде. Зато они који ово знају, препознавајући трску по резу и по положају, или им помоћу њих прободу уста, или их истргнувши извлаче из воде, пошто тамо више не могу да остану. Сваки се човек наоружа са по два мала копља, а понеки од њих и са штитовима, добрим, али тешким. Служе се и дрвеним луковима и малим стрелицама натопљеним отровом, који веома снажно делује уколико се такав рањеник не послужи лековитим напитком или другим вештинама познатим искусним лекарима, или, ако одмах не обрежу рану да не захвати и остало тело. Без власти живе и у међусобној мржњи, те не познају ред. Не настоје ни да се у боју добро ускладе, ни да се указују на голим и равним местима. А када се догоди да се усуде у упуштање у праву битку, крену се мало напред углас вичући, па ако се противници од те вике заплаше нападају свом жестином. Уколико не, беже назад не журећи да имају додира са снагама непријатеља. Теже шумама имајући тамо јаку подршку, знајући да се вешто боре у теснацима. Често излажу плен као услед неке праве смутње, те га тобоже презирући остављају у шумама, па кад дођу други и побију се око плена, ови сложно насрну и побију их. Тако воле радо да износе мамац за своје противнике на разне начине. Сасвим су непоуздани и крше уговоре, намамљени више од страха него од дарова. Како код њих влада разлика у мишљењима, или ако се не сложе или се пак сложе па ипак други брзо прелазе преко оног што се одреди, како су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи /попусти/ другом.

Треба да борбени подухвати против њих бивају више у зимско доба, када не дамо да дрвеће оголи па не могу згодно да се сакрију, него и кад снег показује трагове бегунаца, и када им породица, будући оскудна, готово оголи, па уосталом, и реке због леда постану повољне за прелаз.

Треба се чувати, колико је могуће, да се несмотрено не улази у непроходна и густа места за време лета ни у ком случају, кад су непријатељи највише на окупу, пре него што их изагнају пешаци или коњаници.

Како је међу њима много поглавара па су међусобно несложни, није неумесно неке од њих примамити или речима или поклонима, а нарочито оне ближе граници; те нападати друге да их непријатељство не би све сложило и ујединило под једну управу. На оне тзв. пребеге или ускоке, који се нуде да показују путеве или да извештавају, треба добро пазити. Има чак и Византинаца који током времена и заборавивши на своје, радије указују љубав непријатељима. Њих треба наградити када чине добро, као кад чине зло казнити. Намирнице нађене у оближњој земљи не ваља неразумно уништавати, већ се потрудити да се пренесу у своју земљу, на стоци или на лађама. Како се њихове реке сливају у Дунав, лако се обавља преношење помоћу лађа.

Како насеља Склава и Анта леже једно за другим уз реке, те тако међу њима нема растојања достојног спомињања, а уобичајено су око њих непосредно шума или баре или ритови, то онда у походима против њих одмах треба сву војску кренути с ударом на прво село, јер ће остала села, пошто су суседна и близу шуме, њихово превирање осетивши, лако са својима да одбегну. Изненађени и неспремни, како се затекну, њихови младићи нападају војнике, а стога не могу никакву велику штету да начине против непријатеља који их напада. (VIII, 272-290)

ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА, Historia (Lipsiae, 1887, Boor)

Сутра дан краљевске штитоноше ухватише три човека из племена Склавина који са собом нису имали ништа од железа или ратне опреме. Имали су китаре и ништа друго нису носили. Краљ их стога упита из ког су народа и где су им боравишта, те разлог бављења око ромејских места. Они казаше да су из народа Склавина и да су настањени на крају западног Океана, те да је Хаган чак тамо до њих послао посланике да окупљају бојну силу и да часте поглавице великим поклонима, те да су они, примивши дарове, одбили савезништво, наводећи да им је тешка дужина пута, и да су баш њих, заробљенике, послали Хагану да кажу разлог за то. Петнаест су месеци на путу, а Хаган, пренебрегнувши закон о посланицима, спречио им је повратак. Они су чули за народ Ромеја да је богат и нарочито човекољубив, тако рећи најславнији, па су улучили добру прилику и докопали се Тракије. Китаре носе јер нису увежбани да носе оружје на телу, а њихова земља не познаје железо, те стога проводе живот миран и непомућен, па свирају на лире и не умеју да дувају у бојне трубље. Њима је рат био непознат, а говораше да су им по природи милија вежбања у музици. А краљ на те речи, дивећи се овом племену, варваре удостоји гостопримства, /премда/ се случајно с њима нашао, чудећи се величини њихових телеса и развијености удова, па их пошаље у Хераклеју. (VI, 2. 223-224)

И нареди Хаган Склавинима да направе много малих лађа, да би имао савладан Истар (Дунав) за прелазак. честим нападима становници Сингидона кварили су послове неким од Склавина и палили њихову грађу за препловљавање. Услед тога варвари опседну Сингидон. Дошавши до најгоре беде, град је имао слабу наду на спас, кад седмог дана Хаган заповеди варварима да напусте опседање и дођу њему. Пошто су то чули варвари оставе примивши две хиљаде даровних златника, златом везен столњак и опточен сто. Онда прешавши пет парасанги Хаган премести табор у Сирмион, а множину Склавина спреми да мајсторишу, е да лађама пређе реку звану Сава. Он је журио у рат, а ови према наредби припремаше лађе, те то брзо довршише из страха од неких заповедника. Када су већ лађе лежале готове пред варварином, варварска војска пређе суседну реку. А Хаган, одабравши један део војске заповеди да иде напред и Ромејима задаје страх од његовог напредовања. Петог дана стиже у Бононију. (VI, 3-4)

ФРЕДЕГАР, Chronica, Hannoverae (1888, Krusch)

Четрдесете године Хлотареве власти, човек именом Само, по националности Франак из области Сеноаг, позвао је многе трговце са собом и отишао међу Склаве који се зову и Винеди /Winedos/ да тргују. Склави су већ почели да се буне против Авара званих Хуна и њиховог краља гагана. Још од старине Виниди су Хунима били алтернативна подршка /bifulci/, па кад су Хуни ишли у бој против ког народа постављали су своју сакупљену војску пред таборе, а у ствари су ратовали Виниди. Када је победа била сигурна долазили би Хуни да уграбе плен, а када су Виниди били савладавани, опет би обнављали нападе поткрепљени хунском подршком. Стога их Хуни позваше бифулцима, јер су ишли пред Хунима у бојном сукобу спремајући двострука борбена одељења. Преко године Хуни су Склавинима долазили на зимовање, па су обљубљивали /strato amuebant/ склавинске жене и кћери; а поред других намета Склави су плаћали Хунима и данак. Синови хунски што су их са женама и кћерима винидским изродили нису више могли да подносе опакости и притисак, па су одбацили хунску власт, како сам пре споменуо, и почеше се бунити. Кад су Виниди с војском пошли против Хуна, напред поменути трговац Само пође с њима у борбу и толико је користио против Хуна, да је било за дивљење како их је огроман број (миријаде) био сасечен од винидског мача. Видећи ту важност Самову, Виниди га изаберу за свог краља, па је ту срећно владао 35 година. За његове владе Виниди су имали више сукоба с Хунима, али његовим саветом и ваљаношћу Виниди су Хуне увек савладали. Само је имао дванаест жена винидског порекла, од којих је добио 22 сина и 15 кћери. (IV, 48)

О покрштавању Карантанаца, Monumenta Germaniae historica, Scriptorum T. XI, Hannoverae (1854, Pertz)

За време славног франачког краља Дагоберта неки Само по имену Склавен, обитавајући међу Карантанцима, постао је вођа тог народа. Он је заповедио да се побију трговачки путници краља Дагоберта и оплени краљевски новац. Кад је то сазнао краљ Дагоберт, послао је своју војску и заповедио да се надокнади штета коју му је тај Само нанео. Тако они што их је послао и учинише, те ове подвргоше краљевој служби. Након мало времена те Карантанце тешко су почели да узнемиравају Хуни непријатељским метежом. А тада је био њихов вођа по имену Борут, који је Богоарима јавио да ће хунска војска да крене против њих, те да их замоли да му дођу у помоћ. Они пожуривши заиста помогну Карантанце и изгнаше Хуне, па их подвргоше краљевској служби исто као и њихове суседе. Одатле су одвели и таоце у Багоарску. Међу њима је био Борутов син по имену Какације, за ког је његов отац замолио да се васпита по хришћанском начину и покрсти, као што је и учињено. Исто је тако молио и за Хеитмара, свог синовца. А кад је умро Борут, по наредби Франака, Какација који је већ покрштен, Багоари послаше тим истим Склавима који су га тражили, те га они учинише својим поглаварем. (Т. XI, с. 7)

ПАВЛЕ ЂАКОН, De gestis Langobardorum Libri VI (Amsterdam, 1655, Grotius)

У тим местима становали су Склави. Кад овог /бегунца/ опази једна жена, већ старица, одмах примети да је бегунац и да пати од глади. И сажаливши се над њим сакри га у својој кући и потајно му је давала хране мало по мало, да не би, када би му дала хране да се засити, на месту умро. А ипак му је нудила да једе толико, да би опорављен могао да прикупи снагу. Кад је видела да је већ толико крепак, да може да путује, дајући му хране, упути га на коју страну треба да иде. (I, 165-166)

Кад је умро Гризулф, форјулијски војвода, његови синови Тасо и Како, узеше да владају над истим војводством. Они су у своје време поседовали склавијску област, која се зове Зеља, све до места коме је име Медарија. Ти су Склави отуд све до времена војводе Раткиса плаћали данак војводама форојулијским. (I, 166-167)

МЕНАНДЕР ПРОТИКТОР, Historici graeci minores (Lipsiae, 1871; L. Dündorf)

Четврте године краљевања Кајсара Тиберија Константина у Тракију нагрну племе Склавина, њих око стотину хиљада, да оплене Тракију и многа друга.

Како су Склавини пљачкали Хеладу и како су јој са свих страна претиле опасности, немајући снаге довољне за борбу ни против једног дела противника а ни против целине, и не могавши ни ратом да их спречи, стога што су ромејске снаге биле заузете у борбама на Истоку, Тиберије спреми посланство Бајану, поглавици Авара, који тада није био непријатељски расположен према Ромејима, а иначе је био тобоже вољан од почетка владања Тиберијевог да пријатељски живи с нашом државом. Тако га и наговори да зарати са Склавинима. Одавде опет прошавши кроз земљу Илира, затим дошавши до скитске, припреми се да пређе на другу страну преко Истра /Дунава/ у такозваним двокрмним лађама. Затим, прешавши на другу страну реке, одмах попали склавинска села и опљачка поља, те одведе и однесе све, а да се нигде нико од тамошњих варвара није усудио да се упусти у борбу, већ се бејаху разбегли по шипражју и у густине шуме. Али овај покрет Авара против Склавина није био само ради царева посланства и из жеље да се Бајан покаже због тога Ромејима захвалан, што га је сам Кајсар највише одликовао, него што су му и самом били /Словени/ најмржи због властите ненавиди /мржње/. Вођа Авара послао је оном Даврентију и народним управљачима (поруку), наређујући им да слушају Аваре и да се обавежу на плаћање данка. А Давритас и оне вође с њим „тако дакле“ рекоше: „Какав је то човек и да га греју сунчани зраци, који ће учинити да се покоримо? Јер обикнули смо да владамо земљом других, а не други нашом. И то је за нас потврђено, док год буде ратова и мачева.“ Кад су Склавини одговорили овако дрско, нису другачије поступили ни Авари служећи се хвалисањем. Затим из тог насташе псовке и увреде, па онда заметнуше међусобну свађу, будући као варвари букових глава и дивљи. Не могући обуздати срџбу, Склавини убију посланике што су ту дошли, а с друге стране нису се устезали да то јаве Бајану. Ето, стога Бајан одавно окривљаваше Склавине, потајно из мрзећи, и иначе љутит, што му се нису покорили… (стр. 98-100)

АЈНХАРД, Annales regni Francorum (Monumenta Germaniae historica, T. 1. Hannoverae, 1826, Pertz)

Из Италије у Панонију послана је војска да доврши Људевитов рат, али Људевит на њен долазак напустивши Сисцију побеже Сорабима; за који се народ казује да заузима велик део Далмације, те убивши на превару једног од њихових вођа који га је примио, његову државу врже под своју власт. Ипак посла своје изасланике царевој војсци, и обећа да жели да дође пред цара. Кад је прошао јесењи лов, оде цар преко Рена на зимовање у место које се зове Франконофурд, те ту сакупивши општи сабор, расправљаше неке нужне ствари за напредак источних делова свог царства, по свечаном обичају, са најбољима које је заповедио да за то позову. На том сабору саслуша њему упућена посланства с даровима свих источних Склава, то јест Абодрита, Сораба, Вилтцора, Бохемаца, Марванаца, Педенецента и Авара, који су становали у Панонији. (с. 209)

КРАЉ АЛФРЕД Schriften der skandinavischen Gesellschaft (1815, Dahlmann)

Североисточно од (Балтичког) Мора постоје Далеминцери (Dalamesani), и источно од Далеминцера Хорити, а северно од Далеминцера Сорби (Surpe). Бонхолмери су имали своју поморску војску, и Швеђани (Svei) су на северу, источно су били Сармати (Sermende), те јужно Сорби (Surbi или Surfi). (стр. 75-85)

БАВАРСКИ ГЕОГРАФ, Reg. historia (Berlin, 1836, Raumer)

Zeriuani /Србљани/, чије је краљевство толико, да су од њих потекли сви словенски народи и, како тврде, од њих воде порекло. (л. 100)

КОНСТАНТНИ ПОРФИРОГЕНИТ, De administrando imperio (Paris, 1711, Banduri)

32. О Србима и земљи коју сада настањују

Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених с оне стране Турске /т. ј. Мађарске/, у крају који се код њих назива Бојки. Њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се зове и Бела.

Тамо су, дакле, и ови Срби од давнине настањени. Пошто су два брата наследила од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију /Хераклију/, цару Ромеја. Цар Ираклије га прими и као место насељавања да му у солунској теми Серблију /Сервлију/, која тај назив носи од тада. Срби на језику Ромеја значи робови, па се стога и ропска обућа обично назив сербула, а цербулијани они који носе јефтину и сиромашку обућу. Ово име добили су Срби када су постали робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав /Данубион/, покају се и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насељавање. И пошто садашња Србија и Паганија, и земља Захумљана и Травунија, и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље од Авара опустеше (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они су били потчињени цару Ромеја. Цар их покрсти довођењем свештеника из Рима, и научи их да правилно извршавају дела побожности, изложивши им хришћанско вероучење. Када Бугарска беше под влашћу Ромеја (…), пошто је умро онај управник Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син, а потом унук, и тако редом управници из његова рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав и од њега Радослав, а од њега Просигој, од овог Властимир, те од овог Властимира Бугари су живели мирно са Србима као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. За владе истог Властимира зарати против Срба Персијам управник Бугарске, желећи да их потчини, али три године ратујући, не само да ништа није постигао, већ је изгубио и већину своје војске. После смрти управника Властимира власт у Србији наследише његова три сина: Мутимир, Стројимир и Гојник, поделивши земљу. За њихово време појави се управник Бугара Михаило Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама, пак отпочне рат. Срби га тако потуку и заробе његовог сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, премда преко воље, склопи мир са Србима… (T. I., гл. 32)

ХЕРБОРД, Monumenta Germaniae historica, T. XX (1854, Pertz)

Пред хришћанима су /Словени/ бесни, ненаклоњени, трупкају ногама, склањају очи уз сав род непристојности и грехова и хришћане терају з хришћанско. Нек је од нас далеко таква религија! (II, 26)

ХЕЛМОЛД, Chronica Slavorum, – Mon. Germ. hist., T. XXI (1868, Pertz)

С јужне стране насељени су словенски народи, од којих су са истока први Руси (Ruzi), затим Пољаци (Poloni), имајући са севера Прусе (Pruzos), а са југа Чехе (Bojemos), те оне који се зову Мора/вц/и (Morahi) или Каринти (Carinthi), а такође и Срби (Sorabi). (I, с. 1)

Ако, дакле на крају говоримо о Пољској, она је претворена у најмноштвенију провинцију Словена, од оних што су од старине Вандали, а сада се Винити (Winithi) или Винули (Winuli) зову. Од њих су први Померанци (Pomeranii), чија су се насеља протегла све до Одре. Одра је најбогатија река словенских области, и улази у најдубље горске шуме Мораваца што потичу из источне Чешке, а њој је Лаба (Albis) начелно посестрима. Није по несрећи да је /међу њима/ дуго просторно растојање, већ теку различитим путевима. Лаба, опет, делимично тече прво снажно у Чешкој и такође код Сораба, а у средњем току дели Словене од Саксонаца, делећи и најновију хамбуршку парохију од бременске, улазећи у славни британски Океан. Друга река, то јест Одра, спуштајући се из Бореја, пролази средином народа Винула (Vinulorum), делећи Померане од Вилција (Wilzis; Љутића), код којих су врата што их приморци зову Балтичким. Некада је ту била најгосподственија држава Венета, која се састојала од најславнијих насеља Варвара и Грка, што су били у вези. О њиховим чувеним градовима, чија се величина некада истицала са поузданом снагом, колико је могућно подсетити се, узвишеног је статуса. Највише од свих здравих градова од којих је сачињена Европа, бејаху они које су насељавали Словени са осталим мешаним народима, Грчким и Варварским. (I, с. 2)

Душе Словена природно су неповерљиве и такође подложне ђавостима народ опак и извитоперен, земља страхова и празних самоћа (I, 27)

Међу многобројним словенским боговима господари Световид /Zvantevith/ бог земље Рујана. То је онај бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му указали и нарочиту почаст, приносе му, по обичају, сваке године на жртву по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога, слали су му из свих словенских крајева сваке године разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овог бога, не допуштају да се у њега олако заклињу, нити да се приступ до њега умрља ма чим и у самом рату. Са свих страна долазе ту Словени да им се прориче, и шаљу понешто за жртву. Трговци који долазе у ову земљу не могу ништа ни да продају ни да купе, уколико на жртву нису принели нешто скупоценије од своје робе. (I, 52)

Ми одосмо у онострану Склавију и уђосмо у једну шуму. Ту између врло старих дрвета видесмо храстове посвећене Провену /Перуну/, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се на двоја врата улазило. У свим селима ове земље има мноштво кућних богова /penates/ и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право заштите. Јер, Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њиховог храма. (I, 83)

ТИТМАР (Дитмар), Chronicon, Hannovre (1889, Kurze)

У унутрашњости храма подижу се руком саграђени богови, носећи сваки своје урезано име, обучени у неки страшан оклоп са шлемом на глави. Први међу њима зове се Zuarisci (Сварожић). Њега сви незнабошци обожавају више него све остале. Иза ових богова налазе се њихове заставе које се износе из храмова само при поласку у рат. Колико о истим у неким њиховим областима казујем, драги читаоче, тако мним да њихова празна сујеверја треба из тог несхватљивог народа одстранити, будући да су их (богове Лужице) обожавали снажним величањем. (IV, 23)

Оно што су региони у својим деловима, то су такве храмове (Словени) имали и слике-статуе појединих демона, да их незнабожачки служе. (IV, 24)

САКС ГРАМАТИК, Historia Danorum, Strassbourg (1886, Holder)

Код Словена у Аркони на (острву) Рујну био је један идол који су урођеници нарочито обожавали, као и народ из околине, али је лажно прозван Свети Вид /Sanctus Vitus/.

У згради (храма) беше грдан идол, много већи него у природи; имао је четири врата и четири главе, две спреда, а две са леђа; и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; а у десној руци држао је један рог справљен од разних метала и свештеник га сваке године пуни вином. По стању овог пића он је предсказивао жетву за ту годину. Лева /му/ рука држи један лук спуштен низ тело. Једна хаљина покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвета, и тако вешто састављених, да се ивица могла приметити тек после најтежег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види како је за њу био причвршћен. Поред идола виде се узда, седло, и разни други знаци божанства. Нарочито су се дивили једном колосалном мачу, чије корице и балчак беху од сребра нарочито изрезаног. (XIV, 444)

Остатак дана посвећен је гозби да једу месо на жртву принесених животиња. Оне их тада наведу и на неумереност. Али, на оваквим светковинама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи извршити чин побожности. Сви људи и жене, сваке године, дају по један новчић за култ богу. Свештенику додељују трећину плена, као да је он допринео победи. За своју службу он има 300 коња и толико коњаника. Све што се оружјем или пљачком задобије, поверава се на чување свештенику. Он прави заставе и украсе. Плен су чували у сандуцима у којима је било доста сребра и употребних предмета. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни просиоци. Овај кип, који је добијао дарове из целе Славије, исто тако их је добијао од пограничних краљева. Тако је дански краљ Свено, да би га придобио за себе приложио један скупоцен суд, претпостављајући на тај начин туђу веру својој. Али касније, за то обесвећење своје вере, он би кажњен трагичном смрћу. (XIV, 565)

Напомене

1 „Срби се по римском дијалекту називају робовима, као што је сербула заједничка ношња од робова названа опанци, те сербулијани како се добро каже за оне што носе подерану обућу. Срби имају такав назив и по томе што су постали робови ромејског цара.“

2 Навод према издању: Claudii Ptolemaei Cosmographia…, Ulmae, 1486, V, с. 9. То што у рукописима постоји разлика у писању „Сербои“ или „Сирбои“, не мења ништа значајно карактеристике именске основе, која се недвосмислено односи на касније преношено, и до дан данас једнако називано име Срба ( Србаља, Сирба, Сораба, Сурба или чак Симбера, Сембера).

3 Поред разматрања Милана Будимира и Анице Савић-Ребац о овим темама /- погледај моју књигу Исписи наслеђа, Нови Сад, 1996./, ову тему је најупечатљивије представио књижевним средствима Драган Јовановић својим делом – Житије Савино по Богумилу монаху, Београд, 1995.

4 Постоји по свом пореклу налажења и сплетовима чудних околности који су пратили њено монографско публиковање или јавно обелодањивање, заиста необична Влес књига из IX века наше ере, која казује о старини Словена све до 1500 година ст. е., а она не само да помиње Србе, него и Хрвате на већ спомињаним локацијама, као аутохтоне и по карактеристикама препознатљиве народе међу осталима. Према не нарочито теоријски опремљеној књизи Бориса Ребиндера, Живот и религија Словена према Влес књизи, Београд, 1995, на стр. 84. он каже и следеће:“Желео бих да истакнем да у Европи постоји још један народ који заслужује исто тако поштовање. Он је мали по својој бројности, али је велики по племенитости свог духа. У својим Црним Планинама (Blotti) су према белешкама у Влес књизи живели вековима проливајући реке крви да одбране своје земље, али никад нису покушали да освоје земљу својих суседа. Схватили сте да је та земља Црна Гора.“ Са прилично истакнутим кроатистичким фаворизацијама и прохришћанским теологизујућим тенденцијама, ова студија још се и држи прилично солидно спрам сличних покушаја. Свакако да је ми узимамо у смислу илустративности, а не продубљеног разумевања, које би у њеним границама тешко могло да дође до израза

5 Helmold, Chronica Slavorum, , I, c.2. – „Monumenta Germaniae historica“, T. XXI, 1868, (Pertz) У књизи Schaffarik, Pavel Joseph, Slawische Alterthümer, T. II., Leipzig, 1844. Шафарик наводи издање Хенриха Бангерта у Либеку из 1659. године, где је наведени текст оригинално пренесен из четвртог одсека у другом поглављу. Његов факсимил као документациони материјал прикључио сам својој књизи о археографији Срба (стр. 170). Види и одштампани факсимил карте из књиге Ђерђа Фејера у истој књизи – Кратка археографија Срба, Срби према списима старих повесница, Нови Сад, 1994., стр. 181.

6 „…in einem politischen Apollogie kunstvoll umgesponnen“ – веома вешто смрсио с једном политичком апологијом; како каже у спису о пореклу Словена на стр. 138., сматрајући за Порфирогенитове колизије и контрадикције следеће: „Допуштам да цар није имао бечке или париске карте главних штабова, али такво бесмислено географско незнање не могу да прихватим. Јер, по њему, преци византијских штићеника, који су напустили руску Србију, требало је, или су пак по томе желели да се врате у крај, који је био наследно подложан Франачкој, да би тамо наставили да живе у ропству.“(тамо, стр. 137) Око овога сасвим се природно не слажу мишљења научника, као и у погледу порекла и прадомовине Словена. У својој студији Славенска поредбена граматика, Загреб, 1970., Стјепан Ившић се ослонио на Хиртова, Шредерова и мишљења Розвадовског, разматрајући питања прадомовине Индоевропљана (свакако, ону нордијску тезу узима као извесност), да би у седмој глави увода разматрао и саму „словенску прадомовину“. Ту он допушта прадомовину Словена на простору између Карпата и река Висле и Депра (Нидерле), спомињући као могућности Подунавље (Нестор) и Њемна, Подвиње, Илменско језеро (Шахматов-Розвадовски). Следи и констатација, о којој сам Ившић ништа не каже: „Шахматов је у Повисаље као сусједе метнуо Венеде, које је идентифицирао са Келтима, али је критика његово мишљење одбила. Розњадовски мисли да Венди, чије је име прешло на Германе и послије на Славене, нијесу били Келти, него само с њима сродни.“ /тамо с. 16/ Ваља имати у виду и изјаве Скилицине историје (II, 714), где каже да је за владања Михаила VIII Дуке народ Срба, који и Хробатима називају отерао поробљене Бугаре; као и Зонарин, да су у налету запосели бугарску земљу. Ове племенске међусобице говоре и о блискости народа на том тлу.

7 Овај Халкокондилов исказ, ставила је госпођа Олга Луковић-Пјановић у наслов своје обимне монографије о Србима (тротомних 830 страна), наводећи запостављену научну грађу у позамашном низању веома занимљивих детаља. Поред ове поведености за халкокондиловском формулацијом која је мотивационо наивна, метод кумулативно засноване аргументације ствари показује у приступачнијем светлу модерном читаоцу хвале вредне напоре.

8 „Североисточно од мора постоје Далеминцери и источно од Далеминцера Хорити, а северно од Далеминцера Сорби… Бонхолмери су имали своју поморску војску, а Свеи су на северу; источно су били Сармати, те јужно Сорби“ (Schriften der skandinavischen Gesellschaft, 1815, Dahlmann, с. 75)

9 „Испред тог океана је домовина за коју кажу да је од Роксолана, Суарика, Сармата, преко које домовине прелази река за коју кажу да је највећа, а зове се Висла, што се у даљем току улива у океан, те река која се зове Лута /Лета/“

10 „Поред морске обале испред океана, именована је домовина Сармата, који коначно постоје са раније споменутим Роксаланима;…из којих планина Сарматије истичу многе реке; а међу многима једна се улива у океан, што је зову Бангис, и она унеколико делимично пролази крај Дунава, ког зову Апион.“

11 Види и књигу Сретена Петровића, Митологија, култура, цивилизација, Београд, 1995., гл. IV, стр. 312-446.

12 Навод према тексту преведеном у зборнику Catena Mundi, Бгд., 1992, – Борис Рајхбиндер, Хришћанство и Велесова књига.

13 „SOROGA, gl. Zagreb – SOROŽIĆ gl. Seržići“; „Zagreb (nem. Agram, mgj. Zabrag, lat. Zagrabia, njegda: Zbreg, Greč, Grič, Gorica, grečka ili grička, Gradac, pod rimljani: Quadrata, Saroga ili Soroga, Sisopa i kasnije: Glazophylacium po Belostenecu), kr. Sl. Grad I glavno miesto kraljevinah Hervatske I Slavonije; stolica bana trojedne kraljevine…“Sabljar, Vinko: Miestopisni riečnik kraljevinah Dalmacije Hervatske i Slavonije, U Zagrebu: Nakladom i berzotiskom A. Jakića, 1866., стр. 388; 480.

14 Растко Петровић, Бурлеска господина Перуна бога грома, Београд, 1974., стр. 16.

15 Држимо сасвим умесним коментар Милоша С. Милојевића, који поводом оваквих теза констатује: „Стари Грци нису ништа друго до остаци војених чадора асирских, који су се, као и Рамзеси у Италији, смешали са српским племенима живећим ту, а тако исто и остаци војених трупа Рамзесових, или Сезостриса II, египатског цара „(Одломци историје Срба, И, Београд, 1872, стр. 180) Без потребе да се упуштамо у неку историјски разрађивану антропогеографску генезу порекла грчког живља, јер они нас занимају само у мери у којој се тичу непосредног дотицаја и утицаја на палеологичку ситуацију Старосрба и словенских народа, сматрамо да такође треба обратити пажњу на једну савршену дијагнозу и бескрајно луцидну процену ситуације времена у коју тугаљиви цар Ромејског потамнелог империја смешта Србе како их он види као робље – „Тако исто видимо да са Хаканом аварским у трећем (око 676.) и четвртом (678.г.) походу ратоваху и Срби на Солун…(Хакан? одведе преко 270 000 глава мушких и женских робља грчког, не рачунајући у ово децу и остало; заузима једном речју све земље грчке ван Цариграда…Свако ће се уверити да Срби нису искали земље од оних, који их немаху, нити су били толико глупи, да се упуштају у борбу са највећом силом и множином аварском. само зато, да постану грчке слуге, да прогнају ове из некадашње римске царевине, па да сами драговољно поднесу Грцима те земље заливене својом крвљу као неку дужност своју да своје шије својевољно вргну у челични јарам грчки! Свако ће знати да Срби нису били сојузници са Грцима…(чија власт) паде у руке Аварима…А ово што су они држали, не беше грчко, нити је могло бити њихово.“ (исто, Т. II, стр. 38-39)

16 Проглашавањем Пеласта или Пелазга групом неиндоевропских народа који наводно нису били у стању да „носе цивилизацију“, један је од начина да се у староевропском ареалу гледа наводна примитивност кроз недостатке техничке културе и институционализовања, које модерни научници под наркотичним дејством инструментализације ума често воле да спочитавају. Ратничко-освајачки менталитет тешко би, такође, могао да се уклопи у слику о „културним замецима“, али ту врсту дивљачких мотивација такви научници радо користе да би указали на неки наводни „индоевропски културни развој“. Означавање са „пелашки“ или „староевропски“ у овом дрском кривотворењу културног хоризонта о којем документи сведоче сасвим супротно, указује на психолошку слабост научног става, од које, на жалост, није било далеко и до практикантских „практичних примена“. Не треба посебно истицати како је у периоду од доласка на власт Националсоцијалистичке радничке партије Немачке, поред жигосања Јевреја и словенски живаљ био подвргнут нарочитој врсти сумњичења у погледу „аријевског“ порекла са тзв. „неиндоевропским карактеристикама“. Без обзира на безумље расистичког става као таквог, видели смо да чак и по физикусу дескрипција светле комплексије Словена томе више одговара него сам германски живаљ. Уосталом, промотер практиканства таквих до безобзирности сулудих идеја, Адолф Хитлер, зато је и држао да су прави узор аријевства Енглези, а не његови сународњаци Немци. Ова ничим поткрепљена надменост мада је давно виђена и преживљена, изгледа да откачиње механизам њиховог стављања у погон, кад год некој тоталитаризму склоној власти то устреба. Утолико је гротескна слика када из прошлости извађени и ретуширани архаизми постају великодржавне флоскуле, па често и без икаквог ослонца у нечем што би то могло да подржи јер се тад нема времена за теорију него се све решава „практичношћу интуиције“, нема ни барем онолико стрпљења за стварањем оквирне слике која би пружила утисак веродостојности око које се изузетно потрудила тзв. „нордијска школа“, него се неоварварски и крајње конзервативистичким демагошким средствима производе ситуације распамећивања народа, не би ли обезбедили за себе и своје групе улов у том произведеном мутљагу. Оно што је ту именовано „цивилизованим“ противречи свим претпоставкама настанка и изградње људске цивилизације, а то нас не упозорава само на замењивање теза или чињење грешки против смисла, него и на опасно суседство опсесивним идејама подмуклих хтења, да се тешко постизавана и мукотрпна постигнућа људских сазнања и самосвести опстанка у космосу, затру бедним мимикријама сурових и агресивних властољубаца и њихових ауторитарних програма „преуређивања“ социјетета.

CONCLUSION

In ancient times, when Europe was settled and resettled by peoples pushing through its eastern gates in search of new pastures and land, the Wends /Venedae/ settled areas of today’s Poland, on both sides on Vistula river, to the Adriatic Sea and reaching to the west as far as today’s Germany. The configuration of their lands situated to the north of Rome’s European borders corresponds with the map of Roman Empire from 117 AD. In the same time we have a pure word Serbs in the north of Balkan peninsula. A few centuries later, Wends were referred to as Polabian Slavs and Lusatian Serbs, and settled in Eastern Germany all the way to the Baltic Sea and with other Western, Eastern, and Southern Slavs were Europe’s citizens in big numbers. To as it is transmitted through German sources, and because of it we have the knowledge of exact antropogeographical and historical aspects of their presence in that ancient times. In the north, they settled the Hamburg area and the Baltic Station regions. In the west, their boundary was the Elbe river /Laba/, all the way past Dresden. In the east, the Oder river /Odra/ and its tributary the Nysa /Nisa/ created a natural boundary, while in the south the Lusatian Mountains in today’s Czech Republic were their highlands.

The Balkan Slavs /Sclavi/ are maintained in the Ptolemy’s map, also with showing a Serbian name, with the facsimiles of text by some author, and brilliantly show Serbs belonging among the ancient nation of the Old-European civilisation. Thanks to Pliny and Ptolemy, we learn of a genuine Serbian name in the first and second centuries AD. The reports of Moses Horenian in the fifth century AD presents them as an ancient Balkan people like the Thracians (as Herodotus mentions) and the Illyrians in the Danubian area. Pliny says: „Beside the Kimerani, live the Meotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesi…“, and locates the Serbs in the north-eastern Black Sea Coast territory /Zakarpatje/. A hundred years after Pliny, the Egyptian scholar Claudius Ptolemy, mentioned the Serbs in his book Geography and located them in beyond the Caucassus, but in the same time he quoted a very interesting detail which said that in Pannonia, near the holy river Ister, in the Sava river basin /Posavina/, there was a Serbian town /present Gradiška/. In search for a old Serbs name we put again attention to the researchs done by Pavle Josif Schaffarik, who held the view that the Serbs inhabited the Balkan and the Danubian region even before the so-called „Great Migration“. Schaffarik-whose many results withstood the test of time, analyses the sources which he find in Herodotus /485-425 BC./, Gaius Plinius Secundus /23.-75 AD./, Gaius Cornelius Tacitus /55-116 AD./, Claudius Ptolemaius from second century, and many other writers in north. He mentioned, for example, an anonymous Bavarian geographer, of whom there is a preserved manuscript copied from earlier version, dating from XI century, the edition of which was published by a Nuremberg doctor Hartmann Schedel. In that manuscript was written: „…Zeruiani /The Serbs/, whose kingdom is so great, that from them all the Slav peoples came into being and are said to originate from them.“ It was not mention anything about the Serbs being older than other peoples, but only that their name is the best-known and the most frequent one among the Slavs.

According to the descriptions of two independent historians – one Gothic, Jordanes, and the other Byzantine, Procopius of Cesarea – the Antae were known between the 3rd and 6th centuries as a powerful people and force warriors who engaged not only the Avars and Goths, but also the Byzantines. They joined forces with the Sclaveni on the Danube in the 6. century. They were skilled in agriculture which they developed to a high level, and they proved themselves talented craftsmen producing fine work in iron. Excavations near Hungarian border /Gomolava, Dalj, Vucedol, Horgos/ enough could confirm that Slavs were in the Danube area by the 5th century and also that they frequented the route between the Dnieper and Danube rivers more often than recorded history has shown. The bond among Slavs is evident by their common ancient religious philosophy, customs, social organisation and languages, who all developed from old Slavic language; also a religious links and similarity in cosmogonies. Slavs was also mystical in their comprehension of life and death. Their preoccupation with death /cult of dead/, is the basis for many rituals that have been practiced among Serbs and other Slavs from time immemorial until this very day. Medieval historians in the West take notes of the elements of old pagan Slavic religion (Svarog, Swantevit, Daibog etc.), and we learn in detail about it from the Ipatiev Cronicle from the 12^thcentury, and complete those informations with so-called Novgorod Boards or Vles Book (the book of Veles, god of beasts) probably from 9^th century. As prof. Relja Novakovic mentioned in his book about an „unknown Milos Crnjanski“ (the ancient Serbs on the British soil, Belgrade, 1997, p. 39), – „and Wales was Venedotia in the historical times of England“. The eminent scholar, Veselin Čajkanović, completed the collecting of evidences for the existence of old Serbian religion, emphasizing the supreme Serbian national god – deity of sun – Dabog (so called „Hromi Daba“); and Milan Budimir discovered his female match in the goddess named Daibabe. He doubted the correctness of considerations of Slavic and Serbian origin and history of the scientists of so-called „Nordic school“, and also opposed triumphalistic view of history, together with our famous archeologist Miloje M. Vasić. This Germanocentric school, like Byzantinocentric earlier, built theories on the motivational structures of needs for domination and superiority to other /especially Slavic/ nations. Later, mr. Radivoje Pesic joined those efforts personally contributing to, first of all, work at decoding of Old Balkan alphabet „Vincanica“ and pointing out the informations that are deliberately disregarded and neglected. Dr Relja Novakovic have some good explanation of that phaenomena: „In the region of the Middle Danube Basin and on the northern part of the Balkan Peninsula there were, so to say, ideal conditions for survival and the development of hunting, fishery, cattlebreeding, agriculture and pottery too, with which the natives occupied themselves since the Stone Age. In the Balkans and beneath the Carpathian Mountains and the Transilvanian Alps, rivers are full of gold and there are many deposits where different minerals are found for the development of mining and metallurgy. Therefore, there existed conditions for melting of copper, as it happened et Rudna Glava, on the territory of Serbia today, from about 5000 years B.C. or maybe in earlier times. Less than one and a half millennia later came the alloying of copper with tin and making bronze. If there happens to exist all the conditions for making the means for survival by their own production, and not by wandering and grabbing from other people, and such a way of life lasts for millennia, then it enters the genes and forms the hereditary character and mentality which are Serbs, i.e. Slavs or Panonii. They were fishermen, cattlebreeders, farmers, craftsmen and traders also, because they were able to produce more means for survival than they needed for themselves and so they had the ability to exchange and barter their products with others. All of this was a prerequisite for the development of a culture and civilisation. So it was possible to attain literacy in the region of the Middle Danube Basin. We do not need to mention the finding place at Lepenski Vir, which originated from the distant prehistory. Let us mention that on the territory of today Serbia the Vinca script was discovered, dating from 4500 years B. C., which is older than the Sumerian cuneiform. So it seems that the Vinca latter is the oldest letter in Europe and the Near East. Besides, it has to be mentioned that the Slavs had had their own script before the Cyrillic alphabet. Probably Cyril and Method, the Slavic apostles, only reformed the already existing Slavic alphabet, e.g. as „Veles book“. If the Arabs used to call the Slavic world as „The world of book“…“/Relja Novakovic, The Carpatian and Lycian Serbs, Belgrade, 1997., p. 136-137/

Word book and mythos, cultus, are plain of mystery. Special possibility is in the capacity of transforming old tales into some kind of controlled awareness by virtue of a specialized form of attention, called second attention. In the antique pattern of Platos tale about (Zoroast)Er death and afterdeath living of his consciousness, we see the same ground of idea like in the tales of power of earth consciousness in the modern scauting of truthnees in the books of phaenomenological experience. Same characteristics in mythos concept we see also in the tales about Old Slavic bird Mater Slawa (or Mater Sva), like the glory of earth. How it is possible to talk about something like that and think of the truthness of them?

In possessing by rational mind to make attitude of pure reasoning, but who says that only we are some living beings are on the earth, and which we capable to see by our aesthetic eyes? There are some beings which existence is something un-expectable for our every-day consciousness attention. The world of anorganic beings begin in the middle of the chemical and organic passes of living. To meet it we must have a intention for meetings and special tonus of awareness to be in condition to correspond with something like this.

For that purpose we must make a changes of our termina technica, and in the first step, the term of intention and description of beings. Great power lay in a subtle modification of the scholastic notion of „intention“, the form in the mind which enables the mind to refer to what is not part of itself, and to what may or may not exist in the real world beyond itself. The scholastic term intention was a strange piece of machinery designed to carry out a strange task, on which it threw not the smallest light, we must substitute the task for the machinery, the performance for the instrument, so that an intention ceased to be something that explained mental transcendence or supramental area, and simply became a case of transcendence itself. In this self-transcendence of supramental situations, this intentionality of the mental is simply a plane of mentality where life is lived outside of itself. Points beyond itself is concerned with matters objective to the same itself and which need not thought they also may, be part and parcel of their own make-up or structure.

On that way we have a situation of turning a difficulty into a conceptions and make him visible in the light of thinking eye, i.e. it simply consists in recognising what is most deeply characteristic of „consciousness“ in the life. Acts of body and mind, one psychophysic organism, can never be fully described in terms of their mere characters or elements or internal structure, but only also in terms of what they intend, of what they are directed to, of what without language they „mean“. It is saying without language, but it must be say also and without thinkings, and some kind of understanding with nonlinguistic knowledge. About that talk to us all processes of passes from chemical to organic passes and trades of energy (also mental energy). All our energies are by the command of the our physical body and we don’t have so much choices in the liberum arbitrii of bring the understandings of our own life. Our own mind is not our mind, our spirit is just vanished conception of power of dark see of consciousness, and our really reason is so far from us. How it is possible? It is possible in the moment of silence, moment of blackness, a moment still more silent than the moment of shutting of the internal dialogue. That moment of blackness or silence gives rise to the intent to direct the second attention, command to it to do things. Because of that it’s called will; will is the intent and effect. Intent gives rise and push to make a things, command it to make effect, but not in the ordinary sense. The will we don’t feel because we think that it should be something we know for sure that we doing or feeling, like getting angry for instance. The will belongs to the other self and it is very quiet, unnoticeable. Tales about it are the tales of the secrets of the luminous beings in the ground of earth consciousness.

Even if the Slavic civilization and the Serbs in it did not quite show a tendency for technical improvement and for institutionalized forms of societal activities (above all, for work upon linguistic, scientific, artistic and philosophical self-consciousness), it does not mean at so-called „Neolithic stage of conscience“. It really means that they moved their cultural habitude in a direction of achieving a selfmaking personality and of a reunion, characterized by personal and communitarian relations, with Justice, or in same meaning in Slavic languages, with Truth. Although it could be hardly spoken of some „Serbian idea of being“, but it has to be underlined that most of the old documents about the Serbs, that are in various denomination forms of expressing, emphasize that the Serbs are affable, candid and not malicious to strangers, but, first of all, very freedom-loving. And probably that love of freedom will always demand a reconsideration of nationally constructive forms of society existence. So a certain „Serbian idea of existence“ could be anticipated in that freedom, no matter how many of the most heterogeneous patents of so-called „the best solutions“ were deeply rooted (it seems that the idea of freedom in the fundamental concepts of Hegel’s speculative philosophy of absolute spirit, was make a space for Marxistic teachings in the second level). A peaceful politic of coexistence will be its good and exemplary sign through which it is possible to have a system of building the society pledging equal rights for all, without a concentration of power in the hands of a few of the privileged and untouchable, and in which it is also possible to deal with the a „religious confusions“ in the „competent conversations of the soul with itself“.

ZUSAMMENFASSUNG

Die Serben gehören zu den Urvölkernder alteuropäischen Zivilization. In der Geschichte eines Volkes ist der Moment der Denomination wichtig, der der Geschichte ihre Unvoreingenommenheit ermöglicht, wie auch den Sinn für die Wahrheit überhaupt. Aber der interdisziplinäre Zugang zu dem Thema, das nachträglich denominiert wurde, bringt Ordung in die Verwirrung, die wegen der auflehnender Motive der Domination entstanden ist. So erfahren wir aus den griechichen und römischen Geschichtsbüchern zum ersten Mal im ersten und zweiten Jahrhundert unserer Zeitrechnung den ursprünglichen sebischen Namen, dank den Geschichtenschreiber Plinium und Ptolemaios. Moses von Chorene’s Berichte aus dem fünften Jahrhundert zaigen uns die Serben als ein altaässiges Volk, mit den Trakiern (schon bei Herodot) und den Ilyrien im Donaugebeit gleichgestellt. Procopius erwähnt Mitte des sechsten Jahrhunderts die Sklabenen, Antenen und Sporen im Donaugebeit, was wahrscheinlich eine informative Kolision in der phonetischen Rezeption darstellt, weil er typisch serbische Charakteristika des Ethnikums beschreibt. Der serbische Name reicht bis nach Kaukasus in Anadolien und bis zum Europazentrum und der Elbe im Norden (Polabische Slovenen, Lausitzer Sorben). Identifikation mit dem pelasgischen Volkskorpus ist in griechischen Geschichten denominiert, weil die die Serben in diesem Korpus auf der Linie der Vertreidigung der alten und heiligen Stadt Troja waren. Diese Identifikation kommt auch in den paleoglotologischen Forschungen von Milan Budimir zum Vorschein, der den serbischen Namen bei den Völkern von Nauren und Kimmeran, Sigin und Semberien erkannte, und danach in seinen pelasto-slawistischen Sprachstudien bestätigte. Die Probleme mit den archäologistischen Befunden bewegen sich vorwiegend von der schwachen Beständigkeit der Ksilotektonik und der Identifikation der Keramik (wären denn die Befunde aus der Tripolischen Zivilization kein ma˙gebender Rahmen?) bis zum Nekia und den Nekropolen. Herodotus Erwähnen der großen kimmerischen Nekropolis ist ein ganz gutes Signal.

Id der alten Zeit verbindet man mit dem serbischen Namen die Schriftkundigkeit und zwar im Rahmen der Berichte, die für die Slowenen im allgemeinen Gültigkeit haben; die Herstellung von Textilien (besonders der erhabenen roten Farbe), wie auch das Können von der Schriffahrt und kriegerischen Fähigkeiten. Die mittelalterliche byzantinische Historiographie beschreib das serbische Volk vorwiegend unter dem allgemeinen Namen der Slowenen, wie auch der Anten und Sporen, aber auch Surbi, Surfi und Sorabi. Ihre Beschreibung folgt meist den antikischen hellenischen Historiographen, die das serboslowenische Volk als ein „barbarisches“ betrachten, indem sie noch den Akzent der Verminderung ihrer Bedeutung vom Standpunkt der gro˙staatlichen Hegemonie propagandistisch hinzufügen, wie auch ihren promotiven religiösen Status.

Die wesentlichen mittelalterischen Geschishtsschreiber besitzen kein so ausgesprochenes Interesse zum Aufdrängen ihrer Konzeptionen, so schreiben sie über die Sreben weniger voreingenommen und ohne auffallende Unterschätzung, aber viel seltener und inhaltlich kurz. Sie beschreiben Elemente alter heidnische Religion (Svarog, Svantevit, Perun, Dabog, usw.); ausführlicher erfahren wir darüber aus: Ipatijevski letopisi aud sem 12. Jahrhundert, damit diese Kenntnisse die sogenannten Novgorodske daščice oder Vles knjiga (das Buch Veles, des skotje Gottes) aus dem (wahrscheinlich) 9. Jahrhundert vervollkommen. Beweise über das Bestehen einer alten serbischen Religion hat vorzüglich Veselin Čajkanović abgegründet, indem er den serbischen nationalen Hauptgott – den Sonnengott – Daboga (den sogenannten „Hromi-Daba„, /der hinkende Daba/ ) hervorhob, und Milan Budimir fand sein wibliches Gegenstück in der Göttin mit dem name Dajbabe. Er hat sich auch den triumphalistischen Auffassungen in der Geschichte entgegendesetzt, zusammen mit unserem bekannten Archeologen Miloje M. Vasić, indem er die Richtigkeit der Betrachtungeweise des slowenischen und serbiscen Volkes und seiner Geschichte seitens der Wissenschaftler der sogenannten „nordischen Schule“ in Zweifel zieht, die ihre Theorien auf den motivationen Strukturen des Bedarfs nach Domination und Selbsthervorhebung über andere Völker aufbauten. Diesen Bemühungen gestellte sich auch der unlängst verstorbene Dr Radivoj Pešić, der Begründer „Des Institutes für die Erforschung der slowenischen Zivilisation“, indem er vor allem persönlich dazu beitrug, die altbalkanische Schrift „Vinčanica“ zu deschiffrieren, wobei er auf das abzischtliche Umgehen und Vernachlässingen des Wissen hinweis. Wenn die slowenische Zivilization und die Sorben in ihr nicht gerade sehr geneigt waren, sich tehnisch zu ausbilden und institutionelle Formen der sozialen Tätigkeit za entwickeln(vor allem die Tätigkeit am sprachlichen Selbstbewu˙tsein, an wissenschaftlichen, künsterlischen und philosophischen), bedeutet das nicht gleichzeitig auch eine primitive Zurückgebliebenheit auf dem sogenannten „neolitischen Stadium des Bewu˙tseins“, sondern ein Bewegen des kulturellen Habitus in der Richtung des Selbstverwirklichung der Persönlichkeit und des Gemeinwesens als personell-kommunitäre Bezeihungen mit Gerechtikeit (=Wahrheit). Seit der methodischen Konzeption der diese Begriff, in die widersprechenden Bestimmungen selbst eingehenden und aus höherer Stufe wieder hervortretenden Einheit und damit seit der Beseitigung des Dualismus von Reflexion und intellektueller Anschauung zugunsten eines einheitlichen Vernunfterkennens wurde dann Forderung möglich, aus den höhere Einheit zu entwickeln. Diese Forderung nach Weiterentwicklung ergibt sich also aus eigener spekulativer Dialektik mit solchem positiven Resultat. Die höhere Einheit jener Wiedersprüche wurde von ihnen als der »positive Ausdruck der göttlichen Lebens«, als »wahrhafte Enthüllung aller Mysterien des göttlichen Wesens« angesehen in Geschichtliche Denken.

Obwohl von keiner „serbischen Idee“ gesprochen werden kann, muß betont werden, daß die meisten alten Dokumente, die über die Serben in verschiedenen denominationen Formen berichten, hervorheben, daß die Serben aufgeschlossen, offen und gutmütig zu den Fremden waren, und vor allem sehr freiheitsliebend. Dieser Drang nach Freiheit wird wahrscheinlich immer aufs neue eine Neuerforschung der staatlichen Formen der Geselschaft erforden, so daß man gerade in diesem Drang eine gewisse „serbische Idee des Daseins“erahnen könnte, ungeachtet dessen, daß sich sehr verschiedene Patente der sogenannten „beste Lösungen“ zeitweise festgelten. Die friedliche Politik der Koegzistenz wird bestimmt ihr gutes und vorbildliches Zeichen sein, unter dem das System des Aufbaus einer gerechten Gesellschaft ohne Konzentration der Macht in den Händen weiniger Privilegierten und Unantastbaren möglich sein wird, ebenso das Lösen „der religiösen Verwirrung“ durch „das eigentliche Gespräch der Seele mit sich selbst“.

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Породичне задруге у Срба

децембар 11th, 2009

TEORIJE O NASTANKU I STRUKTURI PORODIČNIH ZADRUGA

Nada NOVAKOVIĆ *

Uvod

Interesovanje za pojam, strukturu, načine prilagođavanja izmenjenim društveno-istorijskim uslovima i nestajanje porodične zadruge naročito je bilo veliko u XIX veku. Vuk Karadžić je 1818. godine, objavljivanjem Srbskog riječnika, upoznao domaću i svetsku javnost sa zadrugom kod Srba. Izmislio je imenicu „zadruga“, dok se u narodu pominjala „zadružna kuća“ ili „velika kuća“. Ona je „plures familae in eadem domo (more Serbico)“. Smatrao je da je to ustanova specifična za Južne Slovene, i da je tada najviše bilo kod Srba (Karadžić, 1969: 173).

Jedna od osnovnih karakteristika literature o porodičnoj zadruzi jeste njena raznovrsnost i izuzetna brojnost. U pitanju je etnološka, istorijska, ekonomska, sociološka, demografska i srodna građa. Postoje radovi koji se odnose samo na pojedine njene aspekte, ali i oni u kojima se iznosi i celovita i razvijena teorija društvenog razvoja i mesta porodice i zadruge. U jednima je u prvom planu saznajni motiv istraživanja, u drugim je on podređen političkim stremljeljima autora. Tek uvidom u celinu nečijeg shvatanja, i osvrtom na društvene uslove u kojima je ono nastajalo, može se objektivnije proceniti njegov doprinos nauci. Ovde će to ostati u drugom planu. U prvom je klasifikovanje teorija o porodičnoj zadruzi.

Pored termina „zadruga“ najčešće su se koristili sledeći: „velika kuća“, „jaka kuća“, „kućna družina“, „velika porodica“, „hiža“ i dr. Od stranih u upotrebi su bili latinski „communion“, nemački „Hausgennossenschaft“ (ili haus gemeischaft), francuski „communaute de famille“, anglosaksonski „community“ i „joint-family“. Njihov sadržaj različito se tumačio.

Sociološki pristup porodičnoj zadruzi podrazumeva traganje za opštim i posebnim društvenim faktorima koji su uticali na njenu pojavu, trajanje, menjanje i nestajanje. Ovo znači da se ovaj oblik porodične organizacije posmatra kao istorijska pojava, da se traže njeni uzroci, mesto u društvenom razvoju i odnos prema drugim oblicima porodice. Ukazuje se na ekonomske, istorijske, društvene i političke faktore koji su pogodovali ili ometali njeno nastajanje i nestajanje. Na mikro nivou analizira se karakter međuporodičnih odnosa, način privređivanja, tip odlučivanja, srodnički sistem, odnos zadruge prema široj društvenoj sredini. To su u isto vreme pitanja koja zahtevaju interdisciplinarno istraživanje ove pojave. Jedna od osnovnih pretpostavki njegove uspešnosti jeste saradnja sociologije porodice i srodnih društvenih nauka (etnologije, istorije, ekonomije, demografije i dr.).

Klasifikovanje radova o porodičnoj zadruzi moguće je izvršiti prema vremenu kada su nastali, teorijskom pristupu autora, rezultatima do kojih su oni došli i drugim kriterijima. Do sada nije bilo nijednog ozbiljnog pokušaja njihovog klasifikovanja. Pojedini istraživači su se najviše bavili opisom zadruga, određivanjem vremena i načina njenog nastanka, tj. postavljali su osnove za formiranje teorija o nastanku i strukturi porodične zadruge (Mandić, 1950, a: 131-157).[1]

U ovom radu se iznosi klasifikacija koja polazi od opšteg kriterijuma klasifikovanja radova – na koji način su istraživači objašnjavali nastanak porodične zadruge. Od toga u najvećoj meri zavisi kako se tumači nastajanje, načini preobražaja i nestajanje zadruge. Naravno, poseban problem je predstavljala činjenica što su pojedini autori tokom vremena menjali svoja stanovišta. Stoga se analiziraju najpoznatiji radovi koji su izvršili veći uticaj na druge autore.

Saglasno odabranom principu podele, teorije o porodičnoj zadruzi su svrstavane u tri grupe: 1) teorije o ustanovama karakterističnim za Slovene, 2) teorije o ustanovama nastalim u feudalizmu i 3) teorije koje porodičnu zadrugu smatraju jednim od porodičnih oblika nastalim na prelazu iz rodovskog u klasno društvo. U okviru svake od pomenutih grupa teorija izdvajamo najuticajnije autore i radove u kojima se izlažu osnovna teorijska rešenja najvažnijih pitanja o pojmu i strukturi porodične zadruge. Kritički se preispituju doprinosi i nedostaci svakog odabranog shvatanja ovog oblika porodice. Pored osnovnog principa u obzir se uzima i hronološki red odnosno vreme kada su nastali pojedini radovi. U prvom planu je upoznavanje sa sadržajem „domaćih“ teorija o zadruzi. U drugom planu su radovi stranih istraživača. Njihov značaj se ne potcenjuje. Koriste se u meri u kojoj je moguće objektivnije i preciznije tumačenje pojedinih obeležja zadruge.

Pre detaljnog uvida u suštinu parcijalnih zapažanja i razvijenih teorija o ovom obliku porodice potrebno je ukazati na teorijsku i saznajnu opravdanost korišćenog principa klasifikacije. Ona se ogleda, pored ostalog, i u činjenici da prihvatanje jednog od načina objašnjenja nastanka zadruge isključuje njeno tumačenje na ostala dva. Kada se zadruga tumači kao ustanova Slovena, onda se prenaglašava značaj etničkih faktora. Zadruga nastaje u određenoj etničkoj grupi, sa njom se razvija i nestaje. Priklanjanje drugoj grupi teorija znači da je porodična zadruga posledica delovanja poreskog sistema u feudalizmu (bez obzira na njegove razlike). Za njenu strukturu i postojanje bitni su spoljni faktori, a posebno sila. Sa prestankom uticaja tih faktora raspada se i zadruga. Autori koji zadrugu smatraju univerzalnom pojavom, nastalom na prelazu iz rodovskog u klasno društvo, smatraju da je ona postojala kod svih naroda koji su pošli tim putem razvoja. Ona je uslovljena stepenom razvoja društvene podele rada, oblika svojine i prethodila je nastanku monogamne porodice. Krajnji uzrok njenog raspadanja vidi se u pojavi privatne svojine i na njoj zasnovanog klasnog raslojavanja.

Istraživači porodične zadruge koji su stvarali te tri izdvojene grupe teorija bavili su se gotovo istim pitanjima. Među njima su najznačajnija sledeća: šta se pod pojmom zadruga podrazumeva, kada je ona nastala, koje su njene najbitnije karakteristike, kakvi su odnosi u toj porodici i kako i kada su nastali drugi oblici porodične organizacije, kako se zadruga tokom vremena prilagođavala izmenjenim društveno-istorijskim prilikama i kada je nestala? Njihovi odgovori su različiti baš kao i značenje pojma porodična zadruga.

Teorije o porodičnoj zadruzi kao društvenoj ustanovi kod Slovena

Vuk Karadžić je najviše doprineo da se zadruga tumači kao porodica karakteristična za Srbe. U sasvim drugim uslovima, sa bitno drugačijim argumentima, zadrugu su pripisali Hrvatima. E. Utješanović, F. Rački, D. Tomašić, A. S. Jovanović, M. Radosavljević i V. Bogišić (u za života objavljenim radovima) su isticali da je ona karakteristična za Hrvate i Srbe. J. Cvijić je u njoj video ustanovu prisutnu kod Južnih Slovena. Etnolog M. Gavazzi proširio je teorijski okvir istraživanja porodične zadruge tako što je naglasio da je postojala kod svih Slovena. Od stranih autora takvo shvatanje imali su Kadlec i Maitzen i u svojim prvim radovima Sicard.

Za sve ove autore bitno je da nastanak i postojanje porodične zadruge pripisuju određenoj etničkoj zajednici. Ponekad je to vezivanje za etničke osobine motivisano njenim nipodaštavanjem, a neki put željom da se hipostaziranjem značaja i karaktera zadružnog života istakne nadmoć etničke zajednice i teorijski opravdaju konkretni politički stavovi i postupci. Primera za to ima mnogo, ali ovde pominjemo shvatanja Maitzena i Tomašića.

Vuk Karadžić se služio metodom posmatranja. Zadruga nije bila glavni predmet njegovih istraživanja. Ukazao je sa njen demokratski karakter i zabeležio sledeće: „Po triestero čeljadi slušao sam da se nalazi u Srbiji u jednoj kući, ali su mi u Dalmaciji i u Kosovu pokazali čovjeka iz sela Riđane po prezimenu Trifunovića, koji ima šezdeset i dvoje čeljadi, među kojima je trinaest žena s muževima i dvije udovice. O Božiću i o krsnom imenu i kad koga žene, sastanu se svi u kući, a onako žive po planini i po polju, a starješina poinajviše u mlinu. Ova kuća ima oko hiljadu i četiri stotine koza i ovaca, do pedeset goveda i četrnaest konja, i plaća na godinu dvadeset i jedan talijera u ime desetka“ (Karadžić, 1969: 173).

Pojam „kuća“ Karadžić je koristio u opštem značenju. Ukazao je na osnovne elemente porodične zadruge.To je porodica koja ima veliki broj članova, zajedničko imanje, zajedno žive i biraju između sebe starešinu. Za njegov izbor najvažnija je sposobnost upravljanja zadrugom. Obično je u pitanju muškarac, mada je bilo slučajeva da je na čelu zadruge bila žena. Nasuprot zadruzi pominjao je i inokosnu porodicu. O uslovima njenog nastajanja nije pisao, ali je naglasio da je u pitanju „nejak“, „nejakušica“ (Karadžić, 1954: 87. U radovima drugih istraživača sadržaj ovih pojmova i odnos između ta dva porodična oblika se drugačije tumačio.

Aleksa S. Jovanović je u svojoj evolucionoj shemi društvenog razvoja zadruzi dao značajno mesto. Smatrao je da je srpska zadruga nastala iz proste porodice. Zasnovana je „na ljubavi i moralnoj zavisnosti“. U svakom narodu je postojala seoska porodica. To je „…opšta osobina sviju naroda u patrijarhalnom dobu njihovog razvitka, ali je najsavršeniji oblik kod Slovena“ (Jovanović, 1896: 70). Zadruga odgovara „srpskim demokratskim osobinama“ (Jovanović, 1896: 31). Za nju je najvažnije da nastaje putem srodstva ili privođenja. Zadrugari su ravnopravni u upravljanju. Zajednički rade na zajedničkoj imovini. To je u isto vreme zajednica potrošnje. Na njenom čelu je starešina koji je predstavlja prema spolja (u ime nje nastupa prema spoljnom okruženju). Ova celina se u vreme kada ju je istraživao Jovanović zvala „zadruga“, „komuna“, „bratstvo“ ili „braća“ (Jovanović, 1896: 66). Terminološkoj i sadržinskoj nepreciznosti autor je doprineo i objašnjenjem da je iz ekonomskih razloga nastalo „bratstvo“ (Jovanović, 1896: 103). Ono je isto kao zadruga, ali mu nedostaje srodstvo. Tom prilikom naziva ga „prosta zajednica“.

Jovanović je zaključio da je zadruga ostala ista, uprkos uticaju turske vlasti i zapadne kulture. Dokaze za to nije izneo. Na drugom mestu istakao je da su Turci naplaćivali porez iz knjiga zvanih „harač-tevteri“ i sprečavali grupisanje u prividne zadruge. Iz toga se može zaključiti da je turski sistem nepovoljno delovao na zadrugu. Ovo protivreči zapažanju istog autora da su zbog bezbednosnih razloga zadruge opstale, a da se turska vlast „prilagođuje pravnim ustanovama potčinjenih naroda“ (Jovanović, 1896: 81).

Nije jasno kako je mogla zadruga da se odupre uticaju zapadnoevropske kulture, kad ona podrazumeva i razvoj kapitalističkih odnosa. Sam Jovanović je u odredbama Srpskog građanskog zakonika (1844. godine) video uzroke za raspadanje i nestajanje zadruga (podsticaj za deobe, ograničavanje autoriteta starešine, zaduživanje delova zadružne imovine i dr.). Kao da u tom dokumentu nije prepoznao najbitnije osobenosti uticaja zapadne kulture. S pravom je konstatovao da od tada nestaju zadruge. Osim toga Jovanović je konstatovao da se žene nisu nikada računale za punopravne članove zadruge. Pored zadruge pominjao je i „inokoštinu“. To je „obična porodica“ ili bez radne snage (Jovanović, 1896: 103). Najčešće je čine muž i žena. Na ovakvo shvatanje uticaj je imao V. Bogišić.

Valtazar Bogišić je bio pravnik, istoričar i etnolog, a dao je važan doprinos proučavanju zadruge (termin je usvojio tek 1884. godine). Sakupio je obimnu iskustvenu evidenciju o ovoj vrsti porodice i tom prilikom prvi koristio pisani upitnik (Bogišić, 1884, a: 37).[2] Najčešće je zadrugu istraživao kod Srba i Hrvata i pri tom isticao da najvažniji elemenat te seoske porodice nije veliki broj članova. Mnogo veći značaj ima tip svojine i karakter odnosa u porodici. Zadruga „predstavlja više braće, stričeva ili udaljenih srodnika, sa ženama ili decom ako ih imaju“ (Bogišić, 1884, b: 15). To je „udruživanje većeg broja za rad sposobnih ljudi. Ukratko, zadruga je porodica sa dovoljnim brojem ruku (bez obzira da li su od jednog oca ili nisu)“ (Bogišić, 1884, b: 14). Razlozi takvog udruživanja se mogu videti iz objašnjenja dubrovačke porodice. U njoj se nalazi „osobiti duh koji pojedince upućuje na zadružni život“ (Bogišić, 1884, b: 13). Iz toga sledi da je Bogišićevo objašnjenje prešlo put od ekonomske uslovljenosti zadruge (za rad sposobni ljudi) do etničke predodređenosti ulaska u nju.

Pored zadruge postoji prosta porodica, „inokoština“. Čine je muž, žena i njihova deca. Njena priroda je ista kao i zadruge i ima je svuda gde je i ona (Bogišić, 1884, b: 50). Za razliku od Karadžića, Bogišić nije suprostavljao ova dva oblika porodice. Oni predstavljaju dve faze u razvoju seoske porodice. Uz već pomenuti varijetet inokoštine (koji ima istu prirodu kao zadruga i u nju se razvija) on je pomenuo i drugi, koji obično nastaje ženidbom, razvija se i deli kao i svaka druga gradska porodica. Zadruga poseduje zajedničku imovinu, ekonomiju i starešinu. Starešina je izabran od strane punoletnih muških zadrugara. Obično je stariji čovek. Bira se po sposobnosti i radinosti. Izbor je najčešće formalan, prećutan, slučajano i obično se obavlja uz Božićne svečanosti. Ako starešina ne vodi računa o interesu zadruge on može biti smenjen. Punoletni muški zadrugari imaju pravo na podelu imovine. Kada ga zatraže zadruga se deli. Žene su isključene iz nasleđivanja. One retko postaju starešine zadruge (osim u slučaju da nemaju muža, dok čekaju da im deca ne postanu punoletna ili dok devojka ne dovede domazeta) (Bogišić, 1884, a: 127).

U drugim svojim radovima i kasnijim istraživanjima V. Bogišić se interesovao za zadruge u Crnoj Gori, Albaniji i Hercegovini, te za porodične oblike kod plemena Kabila i Berbera (Bogišić, 1974: 49). To navodi na zaključak da zadrugu nije smatrao samo porodicom kod Slovena. Po onome što je objavljeno za njegova života, nastanak zadruge je vezao za određenu etničku grupu. S pravom je ukazao na ekonomsku uslovljenost udruživanja za rad sposobne radne snage. Značajno je Bogišićevo suprostavljanje zadruge Srba i Hrvata gradskoj i muslimanskoj porodici. Naveo je da u varoši nisu postojale zadruge već patrijarhalna porodica (Rački, 1890: 120).

Franjo Rački je zadružni oblik porodice pripisao svim Slovenima, a najviše se bavio njenim prisustvom kod Hrvata. Ona predstavlja osnovu plemenskog uređenja u „primitivnom društvu Slovena“ (Rački, 1890: 189). Ovaj izraz više se koristi da označi davno prošlo vreme nego što je kvalifikacija toga društva. Više porodica činilo je rod, a više njih pleme. Najvažnije osobine roda su bile zajednika imovina, posebno ime, skupština na kojoj se zajednički odlučivalo (“najčvršća veza svih žitelja ove zajednice bijaše zajednička imovina njihova“) (Rački, 1890: 213). U osnovi ovog uređenja bila je porodična zadruga, „…ne samo srodstvena nego i imovinska zajednica“ (Rački, 1890: 188). U njoj ravnopravno odlučuju i muški i ženski članovi. Na čelu je starešina. On upravlja zadrugom i za života imenuje naslednika.To prastaro plemensko uređenje održalo se tokom XIX veka jedino u Crnoj Gori. Položaj plemenskog starešine se nasleđivao, ali se u ovom radu nisu naveli ekonomski, istorijski, kulturni i drugi uzroci tog običaja. Jednostranost teorije društvenog razvoja koju je razvijao Rački ogleda se, pored navedenog, i u tome što se smatra da je kod Slovena oduvek postojalo plemstvo, koje se delilo na više i niže. „Taj je pako imao svoj korijen u društvu i društvenijeh odnošijeh slovenskijeh“ (Rački, 1890: 187).

Dva su osnovna faktora kojima je Rački objasnio nastajanje hrvatskog plemstva. Prvi je demokratičnost zadruge, a to što je starešina imenovao naslednika još za svoga života.To su bili opšti istorijski uslovi njegovog nastanka. Posebni su kasnije delovali. Ukratko, u V i VI veku kod Slovena je došlo do izdvajanja pojedinih župana. Oni su „…postajali ili ugledniji ljudi sa svojim osobinama ili odlučnijega položaja, ili roda, ili plemena, kojima su pripadali“ (Rački, 1890: 129). Oni su predstavljali ceo narod. Drugi važan faktor koji je mogao ovome doprineti bio je „preokret misli oko javnih poslova“. Ovo mu je kasnije poslužilo kao argument u prilog stava da u Hrvatskoj nije postojao nepremostiv jaz između naroda i plemstva. Razlog je to „što je hrvatsko plemstvo imalo izvor i podlogu u zadružnom i plemenskom životu“ (Rački, 1890: 130). Pri tome je Rački „zaboravio“ da objasni uzroke nastanka porodične zadruge kod starih Slovena. Nije ukazao na ekonomske i istorijske uslove koji su omogućili izdvajanje pojedinih plemenskih starešina. Bez odgovora je ostalo i pitanje – kako i pod kojim uslovima nastaje „preokret misli oko javnih poslova“?

Rački nije objasnio kako je moguće istovremeno postojanje zadruge i monogamne porodice. Ovu drugu je nazivao inokosna porodica, „familija“ ili „jednostavna porodica“ (Rački, 1890: 131). Čini je jedan muški zadrugar sa ženom i decom. Pominjao ju je kod Hrvata u srednjem veku, a da pre toga uopšte nije protumačio njene uzroke nastanka kod starih i drugih Slovena.

Nestajanje, odnosno raspadanje porodične zadruge Rački je objasnio na osnovu dva faktora. Prvi je bio prevelika odanost starešina crkvi, kojoj su poklanjali delove zadružne imovine. Drugi je uticaj individualizma iz dalmatinskih gradova, u kojima je preovladavala porodica sasvim drugačijeg tipa (patrijarhalna porodica). Rački je pojednostavljeno tumačio odnos zadruge i feudalnog sistema. „Sklonosti“ starešina prema crkvi pridaje preveliki i ničim dokazan značaj. U feudalizmu se uopšte ne vide klasne osnove društvenog grupisanja. U drugom faktoru (individualizam, egoizam i agresivnost) autor nije prepoznao uticaj trgovine i robno-novčane privrede. U nastojanju da opravda ulogu hrvatskog plemstva u društvenom razvoju, Rački je najviše isticao njegovu istorijsku utemeljenost u zadružnom životu.

U celini posmatrano može se reći da je Rački teorijski nedovoljno objasnio nastajanje i strukturu porodične zadruge. Njeno nastajanje i opstanak pripisao je etničkoj skupini Slovena, od kojih Hrvati predstavljaju samo jednu zajednicu. Nije naveo uzroke postojanja plemstva. Njegov pokušaj da ga dovede u vezu sa demokratskom strukturom porodične zadruge nije dovoljno potkrepljen istorijskim i drugim činjenicama. Nejasan je i proces nastajanja inokosne porodice i prirode ekonomske osnove na kojoj ona postoji. Neprecizna, nedovoljno razvijena i protivrečna shema društvenog razvoja dovodi u pitanje i vrednost osnovnih zaključaka do kojih je Rački došao o porodičnoj zadruzi.

Dinko Tomašić je o porodičnoj zadruzi pisao u prvoj polovini XX veka. Svoje delo u kojem je izneo suštinu shvatanja pojma porodične zadruge, njenu strukturu i ulogu u društvenom razvoju objavio je 1937. godine (Tomašić, 1937). To je vreme kada su na dnevnom redu bila pitanja agrarnog, nacionalnog, socijalnog i državnog uređenja u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Tomašić je pokušao da za njih nađe istorijsko i teorijsko objašnjenje, ali sa pozicija ideologa hrvatskog seljaštva. Bavio se istraživanjem nastajanja porodične zadruge, njenom strukturom, mestom u društvenom razvoju kod Slovena, a posebno Hrvata, od njihovog dolaska na Balkan pa do četrdesetih godina XX veka. Tom prilikom navodio je istorijske, ekonomske, društvene i etnološke činjenice. Njihovo tumačenje je specifično. Ono je dobilo posebno značenje u okviru Tomašićeve teorije društvene evolucije.

Ovaj autor je stvorio teoriju dva idealna tipa kuture. Prvi tip je „zadružna“, a drugi „plemenska“, ili stočarska. Nijedna od njih nema izvorno slovensko poreklo, ali su njihovi pripadnici na različit način dolazili na Balkan, formirali različite oblike porodice, različito socijalizovali ličnosti i odnosili se prema feudalizmu i kapitalizmu. U dodir su došle raspadom rodovskog društva. Po autorovoj shemi društvenog razvoja tada je dolazio feudalizam. Prvi su na Balkan prodirali „brzo, nasilno i političkim putem“. Zauzimali su strategijske puteve. Za razliku od njih drugi su to činili „ekonomski i etnički prodirali“ (Tomašić, 1937: 67), odnosno na miran način. Zauzimali su izolovane komplekse zemljišta i obrađivali ih.

Iz navedenog stava može se primetiti da Tomašić nije detaljnije objasnio načine prodiranja pripadnika različitih kultura (“političkim putem“, „ekonomski i etnički“ i sl.). U svojoj pojednostavljenoj shemi društvenog razvoja (plemensko društvo, feudalizam i kapitalizam) neopravdano je i teorijski neutemeljeno suprotstavio njihove sadržaje. Pored toga, nije objasnio i dokazao koji su faktori uticali da se u zadružnoj kulturi formira „skupčina“, tj. zadruga, a u plemenskoj obavezno i jedino patrijarhalna porodica. Za prvu kulturu je smatrao da je, zajedno sa zadrugom, uspela da se održi do XX veka. Druga je nestala, zbog svojih karakteristika i nesposobnosti prilagođavanja, pre nastanka feudalnih država. Prva se kultura prvenstveno pripisuje seljaštvu u Hrvatskom Zagorju. Druga je karakteristična za stočarska plemena na područjima gde su živeli Srbi. Ovakvim objašnjenjem Tomašić je otkrio i svoju ideološku opredeljenost.

Osnovna jedinica zadružne kulture je „skupčina“. To je teritorijalna zajednica u kojoj je podela rada izvršena po polu i generacijama. Na čelu je izabrani i u svako doba smenjiv „gospodar“ odnosno starešina. On upravlja „skupčinom“ kao teritorijalnom celinom. U osnovi toga je „kolektivno i autarhično gospodarstvo“. Zadrugari se bave ratarstvom, a za to je potrebno mnogo ruku. Svi zadrugari ne moraju biti u krvnom srodstvu. U pitanju je pre svega teritorijalna, a ne srodnička zajednica. Njena osnovna politička i ekonomska vrednost je „demokratičnost“ (Tomašić, 1937: 65).

Zadružnu kulturu karakteriše visok fertilitet stanovništva, niska i opadajuća stopa mortalitea, male migracije i odsustvo primene sredstava za kontracepciju. Imanje se cepa pa pojedinac ne može da se izdvoji i obogati. Ličnosti nisu egoistične i nemaju naglašen individualizam. Za to je u najvećoj meri značajan proces socijalizacije. Na taj način sprečava se socijalno diferenciranje stanovništva.

Osvrnimo se na glavne dokaze koje navodi Tomašić. On ih vidi u usitnjenosti seljačkog poseda u prvoj polovini XX veka, težnji seljaštva i „skupčinske“ kulture da ostvari „stare pravice“ i njegovoj sposobnosti da stvori i održi centralističku državu. Ono je sposobno da ostvari „stare pravice“, stvori i održi centralističku državu. Pri tome Tomašić nije video ni prodor kapitalizma u Hrvatsku, niti klasni karakter feudalizma. Ovo je, pored ostalog, posledica aistorijskog tumačenja zadružne kulture. Ona je sposobna da se suprostavi dolasku i feudalizma i kapitalizma. Nijedan od njih ne može da je ugrozi, jer je ona „odbojna“ prema trgovini i sveštenstvu.

Drugi „idelani tip“ kulture je – plemenska. Njena osnovica je, kako naglašava autor, patrijarhalna porodica. Otac ima neprikosnovenu moć nad imovinom i članovima porodice. Cene se muška deca. Glavna uloga u porodici pripada muškarcu. Žene su potčinjene, a fertilitet je visok. Porodice i rodovi imaju istu prirodu. Izdvajanjem pojedinca po bogatsvu i ugledu izdvaja se starešina roda. U zadrugi se neguje tradicija o zajedničkom poreklu. Rezultat takvog načina života je nastajanje posebnog tipa ličnosti. Njegove najvažnije osobine su sledeće: velika pokretljivost, poštovanje rodbinskih veza, krvna osveta, strah, nesigurnost, praznoverje, agresivnost prema neprijatelju, lično isticanje, nema „umne i moralne discipline“, slepa pokornost prema stranom gospodaru. Pored toga „….svaki put i svako sredstvo je dozvoljeno: prevare, podvale, nadmudrivanje, naročito se cijene, ako dovode do željenog cilja“ (Tomašić, 1937: 48).

Ovde se može sigurno zakljućiti da je D. Tomašić teorijski i empirijski neutemeljeno razvijao svoju teoriju društva, prenaglasio značaj različitih tipova kulture i uz put ih idealizovao i suprotstavio. Koristio je mnoge naučno neutemeljene argumente da bi opravdao i istakao političke zahteve hrvatskog seljaštva pred Drugi svetski rat. Objašnjenje nastanka i promena pomenutih kultura sveo je na psihološke osobine pojedinca i tako trajno istakao prednosti jednog tipa kulture nad drugim.

Različit je i odnos pomenuta dva tipa kulture i feudalizma i kapitalizma. Uloga feudalizma je da pripremi dolazak kapitalizma. Na zadružnu kulturu on se negativno odrazio. Nomadski stočari se vezuju za zemlju, a zadruga se reorganizuje. Ona je „odbojna“ prema sveštenstvu i trgovini. Vlast u feudalizmu utiče tako da se pojedini članovi zadruge trajno nameću. Jedan od njih postaje gospodar zadruge sa moći oca patrijarhalne porodice. Stvara se „osebujak“ čitavih porodica.[3] On ga izjednačava sa ličnom pokretnom imovinom porodica. Pojavljuje se individualizam. Zadruga se ne deli po glavama već po lozama. Sa dolaskom kapitalizma zadruga nestaje. Iz toga se posredno nameće zaključak da u Hrvatskom Zagorju u prvoj polovini XX veka nije uopšte bilo ni feudalizma ni kapitalizma!

Uticaj feudalizma na plemensku kulturu takođe je bio negativan. Pripadnici ove kulture uglavnom se bave ekstenszivnim stočarstvom. U feudalizmu plemenski gospodari su se pretvarali u feudalnu gospodu. Takođe „…razvio se smisao za privatno vlasništvo na određenom delu zemlje za one koji su je obrađivali“ (Tomašić, 1937: 116). Tomašić je ove procese objašnjavao psihičkim osobinama pripadnika plemenske kulture. Plemenski glavari su bili podobni za ekonomski i politički strani uticaj. Pored navedenih osobina ličnosti ove kulture tome su doprineli i geografska izolovaniost, nizak životni standard i visok fertilitet.

Iz navedenog se vidi da je Tomašić razvio teoriju kulture, društvenog razvoja i ličnosti koja je umnogome idealistička i slična Paretovom shvatanju društva. Najvažniji pokretači društvenog razvoja su pojedine konstante, specifične i teško promenljive, kao i psihičke osobine pojedinaca. One se nasleđuju i kroz proces socijalizacije oblikuju. Proces socijalizacije uopšte se ne dovodi u vezu sa društveno-istorijskim faktorima, već sa idealnim tipovima kulture. Zatim je Tomašić osnovne oblike kulture idealizovao i međusobno suprotstavio. Naročito je idealizovao zadružnu kulturu, demokratičnost hrvatskog seljaštva i suprostavio se plemenskoj kulturi u čijoj osnovi je patrijarhalna porodica. Ovoj drugoj je pripisao agresivnost, primitivizam, nesposobnost da se suprotstavi socijalnoj diferencijaciji i, najkraće rečeno, konzervativizam. Time je prešao sa terena naučnog objašnjenja društvenih pojava na politički i ideološki i tako potvrdio višedimenzionalnost rasprava o suštini i nastanku porodične zadruge.

Jovan Cvijić je u svojim istraživanjima koristio monografski metod. Proučavao je, pored ostalog, kulturne pojaseve i psihičke tipove ličnosti na Balkanu. Zadrugom se nije posebno bavio i svoja zapažanja o njoj je uzgred zabeležio. Zadruga je „ustanova Južnih Slovena“ (Cvijić, 1902: 81). Na Balkanu je nije bilo kod Grka, Turaka i Cincara. Održala se do kraja XIX i početka XX veka.

Cvijić se pozivao i prihvatio izraze koji su se koristili u narodu: kuća, dim, dom, hleb i odžak. O opštim i posebnim faktorima nastanka zadruge, brojnosti članova, strukturnim elementima i odnosima u njoj on nije dao bliža objašnjenja. Jednostavno je posmatrao zadrugu kao i svaku drugu antropogeografsku i etnografsku pojavu. Za njihovo nastajanje najbitniji su „plastika“ zemljišta, etnički momenat i kultura.

Podsetimo da je Cvijić razlikovao četiri kulturna pojasa: To su sledeći: 1) vizantijsko-cincarski ili vizantijsko-aromunski, 2) patrijarhalni (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija, Srbija, severna Bugarska) 3) italijanski (usko Primorje i dolina Neretve) i 4) srednje-evropski. Prvi je najveći, a drugi najznačajniji za zadrugu (Cvijić, 1902: 82).[4]

Cvijić je razlikovao dva osnovna tipa sela: zbijeni i razbijeni. Prvom tipu pripadaju sela podeljena na krajeve ili male i džemate. Oni su udaljeni jedan od drugoga, a kuće u pojedinim krajevima mogu biti veoma raštrkane. Zauzimani su slobodni zemljišni posedi, a stanovništvo se uz to bavilo i stočarstvom. Bavljenje stočarstvom nije najbitnije za nastajanje ovog tipa sela, jer ga je bilo i tamo gde se narod nije bavio stočarstvom. Razbijeni tip sela je najviše zastupljen u patrijahalnom kulturnom pojasu.[5] Ovaj tip sela obično je nastao deobom zadruga. Zbijeni tip sela je, prema saznanjima do kojih je došao Cvijić, najviše bio zastupljen u vizantijsko-cincarskom, a potom u italijanskom kulturnom pojasu. Tamo je retko nailazio na zadružnu porodicu.

Značajna su i njegova razmatranja uticaja turskog sistema vladavine na zadružni život: „Tursko doba je za naš narod period etnografske rekreacije i vraćanja prvobitnoj etnografskoj svežini“ (Cvijić, 1902: 40). Turska vlast je imala posla samo sa seoskim knezom. Za razliku od njih srpski feudalni sistem, koji je dolaskom Turaka presečen i potisnut u drugi plan, na zadrugu je negativno uticao.

Kod ocene Cvijićevog doprinosa proučavanju porodičnih zadruga treba da se istakne da je njegov metod (monografski) bio prilagođen terenskim istraživanjima, a da su zadruge bile na marginama njegovog naučnog istraživanja. Za njegovo shvatanje „pravih zadruga“ i u XIX veku može se reći da je stao u red autora koji su preobraženi oblik porodične zadruge poistovetili sa njenom suštinom. On nigde nije preciznije objasnio šta znači „prava zadruga“. Kako je ona mogla odoleti negativnim uticajima feudalizma, a potom se održati i u vreme kapitalističkog razvoja? S pravom je ukazao na formalistički pristup svih autora koji izdvajaju samo veliki broj članova zadruge kao najbitniju njenu odrednicu. Prema njegovom mišljenju srpski feudalni sistem je negativno uticao na zadružni život, a u tursko doba „ojačala je zadruga“ (Cvijić, 1902: 16).

Da je porodična zadruga ustanova svih Slovena smatrali su i mnogi drugi autori. Etnolog Milovan Gavazzi navodio je etnološke podatke iz perioda V do X veka o porodičnim prostorijama pronađenim u Rusiji i Poljskoj. Posebno je istakao značaj arheoloških nalaza u psovskom, lodoškom i velikoboševskom nalazištu u SSSR-u. U Pskovu su nađeni tragovi stambenih prostorija veličine 40 x 100m2. U tome se vide dokazi postojanja porodičnih zadruga (Gavazzi, 1963: 28).

Karel Kadlec je zadrugu smatrao oblikom porodice svih Slovena. Specifičnost njegovog stava se ogleda u izrazitom uticaju pravno-istorijske škole. Naime, porodica je za njega „pravno lice“ (Kadlec, 1924: 127).[6] Više porodica čini rod, a više njih pleme. Te su porodice „mogle biti ili proste kada su se sastojale samo od roditelja i dece, i to neoženjenih sinova i neudatih kćeri, ili složene, nerazdeljene, kad su roditelji gazdovali sa oženjenim sinovima“ (Kadlec, 1924: 13). Iz navedenog se može zaključiti da Kadlec nije objasnio šta je doprinelo tome da su istovremeno postojale proste i zadružne porodice. Nije jasno ni na koju od njih misli kada navodi da je porodica elementarna jedinica plemenskog uređenja Slovena. Na drugom mestu je detaljno objasnio karakter zadruge. Ona je „…ustanova čistih agrarnih, a time i konzervativnih naroda, a takvima su skroz naskroz bili Slaveni“ (Kadlec, 1924: 142).

Nepostojanje privatne svojine i razvijenog individualizma ovaj autor je objasnio nedovoljnim razvojem slovenskog prava pre X veka. Njegov razvoj se tumači samostalno i nezavisno od društveno-ekonomskog razvoja. Iz navedenog stava o Slovenima se ne vidi šta je uzrok njihovoj konzervativnosti. Ima li to veze sa bavljenjem stočarstvom ili sa samom etničkom dimenzijom ovih zajednica? Zaključak o njihovoj konzervativnosti je prilično protivrečan opisu starih Slovena, po kome imaju „malu energiju, slab politički smisao i nisu vršili nasilnu slovenizaciju“ (Kadlec, 1924: 127). On nije potkrepljen istorijskim činjenicama niti je dovoljno teorijski objašnjen i zasnovan. Slično tumačenje porodične zadruge imao je i Maitzen. Smatrao ju je ustanovom svih Slovena, koje je okvalifikovao kao „nižu rasu“ (Mandić, 1950, a: 140).

Teorije o porodičnoj zadruzi kao ustanovi nastaloj u feudalizmu

U ovoj grupi našli su se radovi relativno manjeg broja istraživača. Reč je, pre svega, o Stojanu Novakoviću, Milenku Filipoviću i Ivanu Strohalu. Na stavove Paiskera samo se usput osvrćemo.

Stojan Novaković se nije posebno bavio proučavanjem porodične zadruge. Istraživao je nastanak i razvoj sela kao upravne jedinice. O zadrugama je usput izneo mišljenje tumačeći Svetostefansku hrisovulju u Dečanima, hrisovulju kralja Vladislava u Bogorodičinoj crkvi u Bistrici i turske popise stanovništva.

Najvažniji argumenti koje autor navodi u prilog teze o nastajanju zadruga u feudalizmu su sledeći: 1) ne mogu se nigde opaziti tragovi seoske zajedničke imovine, 2) seoske baštine su oduvek bile podeljene (zavisne i nezavisne), 3) nema pisanih dokumenata o zajedničkoj seoskoj baštini i 4) nikakvim dokumentom se ne može dokazati seoski agrarni komunizam (Novaković, 1943: 140-141). Na taj način S. Novaković odbacuje sve teorijske argumente i i empirijske dokaze o postojanju zadruga pre srednjeg veka.

Zadrugu „obično čine ili otac sa sinovima ili unucima , ili braća sa svojom decom ili bratancima, katkad sestrićima. Zet se ponekad u kući spominje, ali ne često“ (Novaković, 1943: 151). Nije je bilo pre XIV veka, a ako je i bilo, zaključuje Novaković, do tada je nestala.

Razlikovanje „stare“ i zadruge s kraja XIX veka ima smisla ako ukazuje na nastajanje zadruge u srednjem veku i njenu vitalnost tokom vekova. Zadruga je „zajednica seoskih domaćinstava, a „njena osnovica je u narodnom životu i u narodnoj naravi“ (Novaković, 1943: 177). Prva zadruga je nastala pod uticajem vlastelinsko-poreskog sistema, koji je preuzet od Vizantije. Naplaćivala se „dimnina“, po „dimu“ ili kući. U pitanju je rimsko poimanje „kuće“, koje usvaja i Novaković. Čine je dve do tri odrasle osobe (Novaković, 1943: 179). Vlast je bila zainteresovana da se zadruge dele, a narod da prikrije stvarne deobe. Pored toga, inokosne porodice morale su se udruživati da bi mogle da plate porez.

U „staro doba“ (feudalizma) bilo je više zadruga nego u XIX veku. Bile su brojnije i rasprostranjenije. Posle su preživele i srpski feudalni sistem. U XIX veku nisu bile tako brojne kao ranije. Nastale su „nove“ zadruge čije osobine Novaković posebno nije objasnio. Samo je zabeležio da nisu bile velike po broju zadrugara. Njegova pažnja bila je zaokupljena prirodom „stare“ zadruge. Dokaze za njeno postojanje našao je u crkvenim dokumentima i turskim popisima stanovništva, kao što su već pomenuta Svetostefanska hrisovulja, hristovulja kralja Vladisava iz Bogorodičine crkve u Bistrici i popisi stanovništva u Dečanima. U prvom spisu naređuje se stvaranje zadruga, u drugom zabranjuje da sin posle ženidbe ostane sa ocem duže od tri godine, a u trećem se razlikuju dve vrste kuća. Prvu čine roditelji sa neodraslom decom, a drugu roditelji sa oženjenim sinovima ili stasalim za ženidbu. Ako zajedno žive dva brata sa porodicama reč je, prema Novakoviću, o „jakoj kući“ (Novaković, 1943: 160-162).

U Svetostefanskoj hrisovulji Novaković je našao sledeći stav: „A i ne imaju sina ili brata ili rabotnika, jedinaci, dva da se stištete, ako i raztni raboti i zemlju imata, i ne ima rabote, a oranje i vinograd razno, takožde, i sokalnici i koji ljubo majstorije“ (Novaković, 1943: 167). U drugoj, hrisovulji kralja Vladislava piše: „I sin s ocem da sedi oženiv se tri godine i kontregodišt i da postupa u osobnu rabotu crkvi, ako li je jedinac, da mu iguman dâ sveštenika koga razume“ (Novaković, 1943: 161). U trećem, popisima Dečanske hrisovulje, autor pominje: „Jedan katun arbanaški (arbanaški i po narodnosti) imao je na 20 kuća 11 „jakih“ (Novaković, 1943: 167). Na osnovu podataka iznetim u Dečanskoj hrisovulji zaključio je da nema velikih zadruga, „Najviše ih broji 7, 8, 9,10, 11 muških glava. Nekoliko ima po 13, 14, 15, 16 glava“ (Novaković, 1943 64).

Turski sistem je pogodovao opstanku zadruge. Nesigurnost, nered i nasilje „izazvali su narodni život, da kreće svoje unutrašnje sile za samoodržanje. Među ovim je izrazito mesto zauzela zadruga“ (Novaković, 1943: 177). Ono što S. Novaković ne objašnjava jeste karakter turskog sistema vladavine. Nema odgovora na pitanje da li je on sprečavao ili pospešivao razvoj feudalih odnosa u potčinjenim srpskim krajevima i da li su samo sila, nered i nasilje bili odlučujući faktori postojanja zadruga.

J. Paisker je bio kategoričan u stavu da se pre XIV veka ne može uopšte govoriti ni o postojanju zadruga ni inokosne porodice. Zadruge su nastale u feudalizmu. Tada je osnova za naplatu poreza bio „dim“. Ovaj poreski sistem nametnut je Južnim Slovenima od strane Vizantije. Osnovna poreska jedinica bila je zadruga. Nju su činila dva do tri oženjena muškarca koji nisu morali biti u srodstvu. Paisker ju je nazvao „dvostruka porodica“ (Paisker, 1897). Nestala je sa nestankom feudalizma i „dimnine“.

Ivan Strohal je u svojim radovima više odredio nastanak, strukturu i nestajanje porodične zadruge od prethodno pomenutih autora. Proučavao je zadrugu u Vojnoj Krajini, ali je zaključke proširivao i uopštavao i za druga područja u kojima su živeli Južni Sloveni. U njegovom tumačenju nastanka i strukture i nestajanja porodičnih zadruga primećuje se uticaj pravno-istorijske škole. Ovo se vidi i po terminima koje koristi: „zadruga“, „zadružno pravo“ i „pravna osoba“. Strohal poistovećuje njihov sadržaj, što samo po sebi unosi elemente zabune kod tumačenja osnovnih ideja o njima. Naime, u jednom slučaju Strohal razvija evolucionu teoriju prava. U drugom slučaju se bavi proučavanjem porodične zadruge kao „moralne osobe“ (Strohal, 1909: 246; Strohal, 1907: 25).

Najvažniji stav Strohala o vremenu nastanka porodične zadruge je da je nastala u feudalizmu i sa njegovim nestajanjem se raspala. Predstavlja zajednicu udruženih ravnopravnih porodica. Članovi zadruge imaju zajedničku imovinu na kojoj zajednički rade i zajednički troše (nakon što plate obaveze feudalcu). Proizvodnja je naturalna, a podela rada nedovoljno razvijena. Muški članovi su ravnopravni, ali ne i žene. One udajom prelaze u drugu zadrugu.[7] Zadrugu predstavlja starešina koji je obično najstariji među ravnopravnima. Nema nasleđivanja zemlje od strane zadrugara. Zabranjena je deoba, makar ostao samo jedan njen član. Pored toga, zabranjena je pojava „prekomernog“ usitnjavanja imanja.

Iz toga sledi da Strohal uopšte nije objasnio procese deobe zadruge. On nije naveo ni ko je sprečavao prekomerno usitnjavanje imanja. Istakao je da su zadrugari bili prisiljeni na takav život, ali i da su odnosi zadrugara bili „zasnovani na volji i ljubavi“. Ako je to tako, onda je trebalo pojasniti šta je doprinelo razbijanju te „idile“. Po onome kako Strohal tumači nestajanje zadruge, u pitanju je spoljni faktor, tj. nestajanje sile feudalca koji je primoravao kmetove da tako žive.

Zadruge[8] su postojale kod kmetova, a retko kod plemstva. Nastale su zbog potrebe da se feudalcu plate dažbine. „Željezna ruka“ feudalca je održavala strogi red i u seljaku ubila svaku želju za samostalnim životom (Strohal, 1907: 25).

Porodična zadruga je nastala nakon patrijarhalne porodice. Kako pojašnjava Strohal, najvažniji za to bili su uticaji „hrišćanskih moralnih normi“ i feudalizma. Posle smrti oca sinovi su (da bi platili poreze) ostajali da žive zajedno, ili su u zadrugu ulazili i nesrodnici. Strohal nije objasnio koji su društveni i istorijski faktori doprineli pretvaranju slobodnih ljudi u kmetove. Prenaglasio je značaj hrišćanstva i sile kojom su feudalci uticali na život kmetova. Štaviše, faktoru sile u društvenom razvoju, nastajanju i održavanju porodične zadruge pridao je najveći značaj. Naveo je i da su se zadruge u Južnih Slovena održale i posle raspada feudalizma. Glavni uzroci toga su postojanje Krajiških zakona i „slavenofilske težnje u ćudi tih naroda“.

Nestajanje zadruga Strohal je više opisao: pojavilo se „nasledno pravo“, (zašto i kako – on ne objašnjava) i zadruga se delila. Narod je „saznao“ za slobodno raspolaganje imovinom, starešina je zloupotrebljavao svoj polažaj, a nije bilo ni sile feudalca da spreči deobu zadruga (Strohal, 1907: 5).

Ukratko, ovaj autor je prenaglasio značaj spoljnih faktora u nastajanju, i nestajanju porodične zadruge. Najvažnije mesto ima sila. Precenio je i ulogu „prava“. Svoja saznanja o zadruzi u Vojnoj Krajini je uopštavao na porodični život svih Južnih Slovena. Smatrao je da je patrijarhalna porodica nastala pre zadruge, dok uopšte nije ni pomenuo pitanje nastajanja monogamne porodice. Njegovo idealizovanje života u zadruzi gubi na važnosti kada se shvati suština njegove evolucione teorije „prava“ i društva uopšte.

Teorije o porodičnoj zadruzi kao ustanovi nastaloj na prelazu iz rodovskog u klasno društvo

Ovoj grupi pripadaju radovi F. Engelsa, F. Mosley-a, E. Sicarda (iz kasnije faze stvaralaštva) i L. Leveley-a (1874). Od autora sa ovih prostora izdvajaju se O. Mandić, V. Popović, M. Filipović, Š. Kulišić, B. Nedeljković i M. Krasnići. Za sve njih je bitno da zadrugu smatraju univerzalnom pojavom, nastalom na prelazu iz rodovskog u klasno društvo. Razlike u stavovima odnose se na njenu ulogu u društvenom razvoju, karakter srodničke linije i viđenje njenih osnovnih karakteristika. U nastajanju klasnog društva ovi istraživači videli su glavni uzrok nestajanja porodične zadruge.

Za Fridricha Engelsa porodična zadruga je „prelazni stupanj između matrijarhalne porodice koja je proizišla iz grupnog braka, i porodice modernog svijeta“. Ona je opšta struktura prelaznih oblika porodice ka monogamnoj porodici. Nastala je na prelazu iz matrilinearnog ka patrilinearnom principu porodične organizacije. U njoj je društvena podela rada relativno nerazvijena, a osnovna proizvodna snaga je živi ljudski rad.

Za strukturu porodične zadruge bitno je da: „Ona obuvaća više generacija potomaka jednog oca, s njihovim ženama, koji svi zajedno žive na jednom imanju, zajednički obrađuju svoja polja, hrane se i odijevaju iz zajedničkih zaliha, i raspolažu viškom prihoda. Zajednica je pod vrhovnom upravom domaćina, koji je njen predstavnik prema vani, smije prodavati manje predmete, vodi blagajnu i odgovara za nju, kao i za pravičan tok poslova. Njega biraju, i on nipošto ne mora biti najstariji“ (Engels, 1956: 62).

Iz navedenog stava se vidi da je Engels naglasio postojanje krvnog srodstva po muškoj liniji, zajedničke svojine, zajedničkog rada i potrošnje u zadruzi. Kasnije je, u istom delu, objašnjavajući demokratski tip odlučivanja, pomenuo demokratski izbor starešine, postojanje ravnopravnog odlučivanja od strane svih zadrugara (i muških i ženskih), odlučujuću ulogu porodičnog saveta koji bira i opoziva starešinu. U upravljanju zadrugom starešini je pomagala i domaćica. Ona je vodila brigu o ženskim poslovima, a na izbor uticala je njena radinost i ugled.

Prelaz iz rodovskog u klasno društvo Engels je označio kao vreme u kome su se stekli uslovi za nastanak ovih porodičnih oblika od kojih je porodična zadruga bila najpoznatija. Glavno za opstanak porodice bio je živi ljudski rad, čijim se udruživanjem moglo obezbediti podmirenje elementarnih potreba zadrugara. Za njihovo odvajanje, i stvaranje monogamne porodice, nije postajala materijalna osnova. Kao primere ovih porodičnih oblika on je naveo porodice kod starih Germana, Kelta u Irskoj, u Indiji, u Alžiru i dr. Uslovi za njihovo nestajanje stekli su se sa nastajanjem privatne svojine i klasnog raslojavanja društva. Nastala je monogamna porodica.

Spor među istraživačima porodične zadruge oko principa porodičnog organizovanja trajao je veoma dugo i do danas nije okončan. Većina ih je prihvatila Engelsovo tumačenje da se prelazilo sa matrilinearnog na patrilinearan princip organizacije porodice. Sa tim se složio i Špiro Kulišić, dok je sasvim suprotno mišljenje Olega Mandića.

Špiro Kulišić je naveo više značajnih primera koji ukazuju na nekadašnje računanje srodstva po majčinoj liniji. U Poljskoj i Češkoj se nasleđivalo kao i na našim prostorima. U vreme kada je vršio istraživanja zabeležio je da je postojala zadruga blizu Prizrena u kojoj se važio matrilokalni princip. Pored toga je ukazao na matrinomična imena pojedinih ostrva i gradova (Dubrovnik) (Kulišić, 1958: 54).

On je u Dubrovačkom statutu iz 1272. godine zapazio: „…spominje se zadruga kao zajednica braće, i takvo shvatanje ne napuštaju dugo u literaturi“ (Kulišić, 1955: 48). Iz njegovih radova saznajemo da je na taj način i on tumačio pojam zadruge. Za njenu najvažniju osobinu navodio je demokratičnost. To je video i u ravnopravnosti sinova u podeli imovine nakon očeve smrti. Očeva vlast je bila ograničena. Bilo je slučajeva da je otac bio i isključen prilikom podele zadružne imovine.

Kulišić je našao dokaze za svoje stavove u postojanju sinonima kojima se označava zadruga kod Slovena. Kod Čeha su „skladna braća“ ili „nedilni bratni“ i „nedilni stricove“, a kod Poljaka „bracija nicezelane“.

Prema ovom autoru prelazni oblik ka učvršćivanju patrilokalnog principa porodice jeste zajednica ujaka i sestrića. Pojava „minorata“ je još jedan dokaz za te procese nastajanja porodične zadruge na osnovu patrilokalnog principa. Suština ove pojave je u tome da najmlađi sin ostaje na ognjištvu, a stariji, pošto se oženi, odlazi u novu.

Da bi potkrepio tezu o ranijem postojanju nasleđivanja po majčinoj liniji, Kulišić navodi dokument iz XIV veka koji ukazuje na to da je sin preko majke naledio novac svog ujaka. U Poljskoj je otac, posle smrti žene, morao na zahtev čak i maloletnih sinova da dâ pola imanja. Pored toga, ovaj autor je tragove matrilokalnog braka nalazio i u raznim običajima. Na primer: 1) mladenci započinju život u mladinoj kući i tu ostaju dok ne dobiju prvo dete, 2) običaj da nevesta obilazi rod posle venčanja, 3) mladu oslovljavaju po imenu roda iz kog dolazi, 4) uloga starog svata odgovara ulozi ujaka, 5) u ukrajinskim običajima svatovi se malo obraćaju ocu devojke i dr. (Kulišić, 1958: 51-66).

Kulišić je ukazao na značaj „domazetstva“ (devojka dovodi u porodicu budućeg muža da bi se nastavila muška loza) za naseljavanje ostrva. Raširenosti ove pojave doprinele su velike seobe i preseljavanja. U instituciji „miraza“ video je klasne elemente, nešto što je strano zadružnom životu. Miraz predstavlja dobra (nepokratna i u novcu) koja se daju ćerkama prilikom udaje. Na taj način se njihova porodica oslobađa ženskih članova, kao potencijalnih korisnika (naslednika) porodične imovine.

Najkraće se može reći da je Kulišić zadrugu smatrao ustanovom raznih naroda, nastalom pre pojave klasnog društva. Objasnio je da je to zajednica više generacija. Zadružna imovina se delila po generacijama. Sinovi su u tome ravnopravni, a moć oca je bila ograničena. On je mogao biti sasvim isključen iz njene podele. To je veoma različito od vlasti oca u patrijarhalnoj porodici.

Oleg Mandić je smatrao da je zadruga „…posebna organizaciona forma produkcionih odnosa prvobitne zajednice u fazi njenog raspadanja“ (Mandić, 1950, a, 136). Nastala je krajem srednjeg i početka višeg stadijuma varvarstva.

Osnovna zamerka koju O. Mandić upućuje F. Engelsu jeste da ne postoji zakonitost u smenjivanju matrilinearnog i patrilinearnog poretka. To je zavisilo od uslova u kojima se živelo. Tamo gde je važnija za proizvodnju i opstanak bila uloga muškarca nastao je patrilokalni i očinski oblik organizacije (u pustinjskim delovima Australije, kod plemena Negrilos na Filipinima, kod Pigmeja, Bušmana i dr.). U krajevima gde je važnija bila žena (bogati jugozapadni delovi Australije) nastali su porodični oblici sa materinskim uređenjem (Mandić, 1974: 37).

Iz ovog proizlazi da je zadruga opšta pojava koja je bila istorijski uslovljena. Za nju je karakteristično da se bračni odnosi formiraju po rođenju ili priženjenjem. Njeni članovi su posedovali zajedničku imovinu nad sredstvima za proizvodnju. Koristeći ih, stvarali su dobra koja su im služila za manje-više zajedničku potrošnju. U ovoj ekonomskoj celini zajednički se upravljalo svojinom. Za opstanak bila je bitna radna snaga zadrugara. Zadruga je nastala u vreme kada nije bilo materijalnih uslova za izdvajanje iz kolektiva i stvaranje monogamne porodice. Prethodila je inokosnoj porodici.

Mandić je ukazivao na primere postojanja porodičnih zadruga u različitih naroda i u različito vreme. Posebno je isticao demokratičnost odlučivanja u zadruzi. U tom smislu naveo je primere velike očinske porodice nastale na višem stadijumu varvarstva u Rusiji i Kini. U njima je otac imao neprikosnovenu moć nad imovinom i članovima porodice. Na taj način, pojašnjavajući karakter vlasti oca porodice, Mandić je napravio krupnu grešku. Naime, u težnji da navede što više primera postojanja porodične zadruge on je „zaboravio“ na suštinu demokratskog odlučivanja u njoj. Apsolutna vlast oca porodice nikako ne predstavlja nijedan oblik demokratskog odlučivanja. Pre se radi o drugom tipu porodičnog oblika. To je patrijarhalna porodica, nastala znatno posle i raspadom porodične zadruge. U njoj otac ima apsolutnu vlast nad imovinom i svim drugim članovima porodice.

Milenko Filipović je smatrao da je zadruga postojala kod svih naroda u sličnim uslovima. Uopšteno je naglasio značaj ekonomskih faktora za njeno nastajanje i nije se posebno bavio tipom svojine, karakterom društvene podele rada, unutarporodičnim odnosima, načinom odlučivanja itd. Razlikovao je kognatske (srodničke) i akognatske (nesrodničke) zadruge. Najvažniji faktori koji su doprineli nastanku srodničkih bili su ekonomski i društveni. Od ovih drugih Filipović je naveo solidarnost, humane obzire članova i nastojanje da se održi loza. Ovaj poslednji nazvao je „kulturni“. Za nastajanje nesrodničke zadruge bili su najbitniji samo ekonomski i društveni faktori.[9] Iz svega je izveo zaključak da „krvno srodstvo nije uslov da zadruga postoji i između lica koja ne samo da nisu međusobno u srodstvu ne samo po poreklu od istog pretka nego uopšte nisu ni u kakvom srodstvu“ (Filipović, 1945: 30).

Ovakvo određenje porodične zadruge je krajnje pojednostavljeno, jer postojeće zadruge, koje su bile prisutne u XIX veku, izjednačava sa suštinom i sadržajem pojma ovog oblika porodice. Filipović odbacuje jedan od najvažnijih elemenata porodične zadruge – krvno srodstvo zadrugara. Podsetimo samo na činjenice da na osnovu etnografskih i drugih istraživanja saznajemo da su u zadrugama živeli i nesrodnici (domazeti, pastorci, posinci i drugi). Ovo nije narušavalo zadružni princip (Filipović, 1945: 57) organizacije, njenu osnovu, da su u pitanju udruženi krvni srodnici (sa svojim ženama i decom). Drugi važan element zadružnog života – zajednicu imanja, Filipović je odbacio kad je objašnjavao karakter nesrodničke zadruge. Jedini dokaz koji je naveo bio je da se tako zadruga shvata u narodu. Zatim je u analizi različitih oblika nesrodničke zadruge odbacio i treći važan element zadruge – zajednicu života. Ovo je opravdao čisto ekonomskim razlozima.

Zadruge su, po shvatanju Filipovića, bile kompaktne i predvojene. U prvom slučaju svi zadrugari su živeli zajedno tokom cele godine u zajedničkom domaćinstvu, a u drugom se u određenom periodu godine jedan deo zadrudara odvajao (neki odlazili u planinu), ali su sa ostalima vodili zajedničku ekonomiju. Nastao je nov tip ili „predvojena zadruga“. Ona nije faza u raspadanju zadruge, već njen poseban oblik.

U analizi drugog tipa nesrodničke zadruge odnosno „razdvojice ili nadvojnice“ Filipović je otišao i korak dalje u odbacivanju elemenata porodične zadruge – zajednice života. Naime, njeni članovi stalno žive odvojeno. Još u XIX veku bile su prisutne u Bosni, Srbiji i Makedoniji.

Iz izloženog se može zaključiti da je Filipović neopravdano izjednačio zadrugu koja je postojala u XIX veku sa njenim izvornim značenjem. To je učinio kada je odbacio neke od najvažnijih elemenata zadruge (krvno srodstvo, zajednička imovina, zajednički život itd.) i izmenjene oblike nastale u procesu njenog prilagođavanja tumačio kao prave i nove. Pojednostavljeno shvatanje zadruge se ogleda u Filipovićevom stavu da zadruga nastaje udruživanjem više porodica ili pojedinaca. U suštini nisu objašnjeni društveni i ekonomski uslovi koji su vodili stvaranju tih porodica pre ulaska u zadrugu. Ovako shvatanje nesrodničke zadruge doprinelo je Filipovićevom izjednačavanju „ortakluka“ sa zadružnom porodicom. On to nikada nije priznao, ali je doprineo njihovom poistovećivanju.

Prema mišljenju Vasilja Popovića porodična zadruga predstavlja opštu pojavu koju pomažu „opšte prilike i priroda, kako su pokazali Cvijić i Dopsch“ (Popović, 1922: 87, 105). Na zajedničkoj imovini njeni članovi vode zajednički život, a na čelu domaćinstva nalazi se starešina koji je obično nastariji među njima. Ona nije nastala kao posledica delovanja poresko-finansijske politike u feudalizmu.

On je u objašnjenju nastanka porodične zadruge i shvatanju drugih oblika porodice značajno odstupio od dotadašnjih tumačenja zadruge, a posebno od evolucione sheme društvenog razvoja koja je bila prisutna i u radovima F. Engelsa. Ovo se ogleda u shvatanju da zadruga nikada nije bila jedini oblik porodice. Ne postoji zakonitost u smenjivanju kolektivne i privatne svojine nad zemljom.

Jedini dokaz koji Popović navodi u prilog ovim zaključcima jeste to da je za Slovene karakteristično da pored zadruge postoji i inokosna porodica i privatna svojina. O njihovom istovremenom postojanju kod drugih naroda nema ni reči. O stvarnim društvenim i istorijskim uzrocima nastanka ova dva porodična oblika uopšte se i ne raspšravlja. Nema ni objašnjenja šta je, kakve prirode je, materijalna osnova zajedničkog života i vođenja domaćinstva u zadruzi. Pretpostavimo li da se radi o kolektivnoj svojini ostaje i dalje nejasno kako je nastala privatna svojina i inokosna porodica. Popovićevo isticanje da ne postoji zakonitost u smenjivanju kolektivne i privatne svojine u društvenom razvoju nije dovoljno teorijski i empirijski utemeljeno. Iz toga stava ne sledi, analognim zaključivanjem, i shvatanje da istovremeno postoje i zadružna i inokosna porodica. Razlikovao je kompaktnu, nekompaktnu i zadrugu u kojoj su se zadrugari bavili različitim zanimanjima. Za prvu je bilo važno da svi zadrugari žive cele godine zajedno (bavili su se zemljoradnjom). U drugoj je jedan broj članova nekoliko meseci živeo odvojeno (na planini npr.), a ekonomija se vodila u zajedničkom interesu.

Mark Krasnići je tvrdio da su zadruge nastale na prelazu matrilinearne porodice u klasno društvo. O određivanju njenih elemenata gotovo u potpunosti se složio sa Engelsom (Krasnići, 1960: 139).[10] Smatrao je da je na dugotrajno održavanje porodične zadruge na Kosovu i Metohiji uticalo bavljenje ekstenzivnom poljoprivredom i stočarstvom, a značajan je bio i odbrambeni faktor. Za sve to bilo je važno da porodica ima veliki broj članova koji su sposobni da joj obezbede opstanak i produženje loze. Zadruga se prilagođavala novim društvenim uslovima, pored ostalog izmenama u načinu organizovanja i vođenja zajedničkog domaćinstva. Predvojena albanska zadruga na Kosovu i Metohiji predstavlja, prema oceni Krasnićija, primer zadruge koja se prilagodila novim uslovima života.

Emil Sicard je jedan od najpoznatijih stranih autora koji se bavio porodičnom zadrugom. U prvim svojim radovima ona je za njega ustanova Slovena, a u kasnijim je to pojava karakteristična i za druge narode. U prvom slučaju naglasak je bio na rodbinskom momentu u stvaranju zadruge i specifičnostima konkretne etničke skupine. U drugom slučaju u centru njegovog interesovanja je poreklo zadruge, nastajanje u određenoj fazi razvoja društva. Nalazi je kod plemena Kabila u Alžiru, u Burundiju, a naročito u Latinskoj Americi.

U radu „La zadruga Sud-Slave dans la l evolution du groupe domestique“ Sicard je izneo i jedan konzervativan stav: „…da je zadruga mogla nastati samo ondje gdje postoji slavenska rasna podloga, koju su rasni običaji u većoj ili manjoj mjeri mogli prilagoditi, koju su mogli nakaziti, ali na čijem društvu uvijek ostaje stari društveni kostur, čija je materija, a u isto vrijeme i zglobovi, bila zadruga“ (citirano prema Mandić, 1950, b: 374).

Sicard je u proučavanju zadruge primenio analitičko-strukturalni pristup u radu „Razmišljanja o postojanju i konceptu kućnih ekonomskih zajednica“. Zadruga predstavlja najpoznatiji oblik kućnih ekonomskih zajednica. One su nastale na određenom „stepenu“ razvoja ljudskih zajednica u celom svetu. To je „…u načelu poljoprivredno udruženje čiji članovi, vezani srodničkim odnosima, eksploatišu zajednička dobra“ (Sicard, 1974: 37).

Iz navedenog se može zapaziti da Sicard postojanje zadruge vezuje za poljoprivrednu proizvodnju, da su udruženi krvni srodnici i da je njena materijalna osnova „zajedničko dobro“. Nešto kasnije se pominje da je u pitanju i zajednica života i rada i „zajednica autoriteta“.

Ovom Sicardovom shvatanju upućeno je mnogo kritičkih primedbi, ali i pohvala. Osvrnimo se ukratko na njihovu suštinu. Najpre, nije jasno zašto se ove kućne ekonomske zajednice pominju samo tamo gde je u pitanju poljoprivreda. Znači li to da tamo gde su se ljudi bavili stočarstvom i drugim aktivnostima nisu postojale i nisu mogle nastati zadruge? Nije precizirano ni vreme ni uslovi nastanka zadruge.

Druga primedba se odnosi na „zajednicu vlasništva“. Sam autor je odbacuje stav da je u pitanju kolektivno vlasništvo. Ovo je sasvim suprotno njegovom tumačenju da je individualno vlasništvo suprotno zadružnim principima.

Treća primedba je u vezi „zajednice autoriteta“. Sicard je pod tim podrazumevao postojanje porodičnog saveta, starešine, domaćice i reduša (redara). Svi punoletni muški članovi i nepunoletni oženjeni su činili savet koji je birao starešinu. Za njegov izbor najvažniji su bili sposobnost i iskustvo. On je smenjiv i ne mora biti najstariji. U poslovima mu pomaže i domaćica koja se ističe po istim osobinama. Povremeno joj kod organizovanja ženskih poslova pomažu reduše. Suština primedbe odnosi se na „autoritet“. Ako je prisutno takvo demokratsko odlučivanje onda je odrednica „autoritet“ prejaka. To je navelo mnoge kasnije istraživače da u tome vide moć oca u patrijarhalnoj porodici. Tako je V. Erlich (1971) našu patrijarhalnu porodicu nazvala zadrugom.

Sicardova napomena da je u pitanju „zajednica života i rada“ ukazuje na istorijsku uslovljenost njenog nastanka. Osnovna proizvodna snaga je bio ljudski rad, a obično se više braće udruživalo. Bitan je patrilinearni princip organizovanja, a to nije smetalo da u zadrugu mogu ući i nesrodnici (domazet, pečalbar itd.). Oni nisu remetili osnovni princip organizovanja i doprinosili su njenom kontinuitetu. Stoga, najvažniji doprinos Sicarda u proučavanju zadruge može se svesti na: 1) ukazivanje na njenu istorijsku uslovljenost, 2) objašnjenje da je to ustanova koja je postojala kod mnogih naroda i 3) objašnjenje njene strukture. U tome je on često bio neprecizan i protivrečan, ali je svojim istraživanjima ipak značajno pomerio granice saznanja o pravoj prirodi porodične zadruge.

Zaključak

Polaženje od opšteg kriterija klasifikovanja teorija o porodičnoj zadruzi, kako se shvata njen nastanak, pokazalo se višestruko plodonosnim. Ovo znači da je od odgovora na to pitanje zavisilo i viđenje osnovnih elemenata zadruge, procesa njenog menjanja i nestajanja. Za autore koji su je videli kao ustanovu Slovena ona je, pre svega, uslovljena etničkim elementima. Odriče joj se zakonitost nastajanja u drugim sredinama. Istraživači koji su najveći značaj pridavali poresko-finansijskom sistemu u feudalizmu, nalazili su i osnovne uzroke njenog nestajanja u propasti feudalizma. Za poslednju grupu teorija o porodičnoj zadruzi bitno je što su u centru pažnje istraživača pitanja o istorijskoj, ekonomskoj i društvenoj uslovljenosti nastajanja mnoštva prelaznih porodičnih oblika od raspadanja rodovskog ka klasnom društvu. Oni su, po pravilu, u pojavi privatne svojine i klasnom raslojavanju videli faktore nestajanja porodične zadruge. Iz takve teorijske perspektive lakše se mogu oceniti način i stepen preobražaja porodične zadruge tokom vremena. Najbitniji uzrok nestajanja porodične zadruge predstavlja klasno raslojavanje društva.

Klasifikacija teorija o zadruzi, na osnovu toga kako autori tumače njeno nastajanje, pomaže da se vidi sva raznovrsnost pristupa, empirijskih i teorijskih dokaza o istorijskim, kulturnim, ekonomskim, društvenim i drugim uslovima njenog formiranja, preobražaja i nestajanja. To u isto vreme unosi više jasnoće i mogućnost procene vrednosti različitih shvatanja zadruge, bez obzira na vreme kada su nastala i kakav su pristup i metod koristili njihovi autori. Na primer, često isticana demokratičnost zadružnog života ima sasvim drugačije značenje u radovima autora koji pripadaju pomenutim grupama teorija. Pored toga, lakše je proceniti domete i granice svakog od navedenih shvatanja zadruge, njihovu empirijsku i teorijsku zasnovanost. To je jedan od osnovnih koraka u razvoju svake nauke, pa i sociologije porodice.

Tumačenje osnovnih elemenata strukture porodične zadruge ima smisla ukoliko ukazuje na njena najbitnija obeležja koja je razlikuju od drugih oblika porodice. Zadruga je krvna zajednica muških srodnika. Obično se više braće udruživalo, a kasnije je linija išla otac-sin-unuk. Krvno srodstvo nije sprečavalo ulazak i nesrodnika u zadrugu (pastorak, posinak, domazet i dr.). Nastala je na određenom stepenu razvoja društvene podele rada kada pojedinac i porodica nisu mogli opstati izvan ove zajednice. Osnovna proizvodna snaga bio je živi ljudski rad. Zadruga poseduje zajedničko vlasništvo. Kasnije su unošeni i elementi lične svojine ženskih članova zadruge. U pitanju su nakit i drugi predmeti koji su se dobijali od lica koja su napustila zadrugu, npr. udajom. Demokratsko upravljanje je oličeno u ravnopravnosti odraslih zadrugara, postojanju izabranog i smenjivog starešine i saveta zadruge. To je porodična organizacija koja nije bila zbir prostih porodica. Bila je zasnovana na lozi i u nju ulaze porodične organizacije koje su sledile. Prethodila je i klasnom društvu i nastajanju monogamne porodice.

Na osnovu iznetog može se zaključiti da je porodična zadruga univerzalan oblik porodice nastao na prelazu iz rodovskog u klasno društvo. Postojala je kod svih naroda. Predhodila je formiranju monogamne porodice. Tokom vremena se menjala i prilagođavala. Nestala je sa pojavom klasnog društva.

U isto vreme odbačeni su i neki noviji pokušaji tumačenja zadruge u Srbiji.[11] Oni su potvrda jednostranog izdvajanja nekih od elemenata porodične zadruge (veliki broj članova), a zanemarivanja opštih i posebnih istorijskih uzroka njenog nastajanja.To je vodilo, po pravilu, njenom aistorijskom tumačenju i veštačkom suprotstavljanju nuklearnoj porodici.

Porodična zadruga je imala veliku sposobnost prilagođavanja izmenjenim društvenim i istorijskim uslovima. Primera za to ima više. U dinarskom području su postojale tzv. „predvojene“ zadruge. Jedan deo zadruge je odlazio na planinu i bavio se stočarstvom. Drugi je ostajao u dolini. Osnovni principi porodične organizacije nisu bili narušeni. Istraživači transformisane albanske porodice su ukazali da je jedan deo zadruge radio i živeo u gradu a drugi ostajao na selu. Između tih delova vodila se zajednička ekonomija. Uopšte se može reći da su se zadruge delile kada su bili nepovojni uslovi . Neke zajedničke poslove (kao na primer žetva) i dalje su zajednički obavljali. Bilo je i slučajeva kada su se one samo fiktivno delile (zbog uvođenja zakona koji su narušavali kolektivnu svojinu), a i dalje stvarno živeli zadružnim životom.

Spoljni faktori su na različite načine uticali na menjanje i nestajanje porodične zadruge. Već su ranije izložena različita shvatanja uloge sile a posebno feudalizma i kapitalizma na ove procese. ovde možemo da zaključimo da je ključni faktor nestajanja. To znači da je srpski feudalni sistem duže potrajao nestalo bi brže i ovog oblika porodice. Posebnost turskog sistema svojine ogleda se u tome da zemlja pripada Alahu. Sultan je taj koji njome upravlja i brine o njenom razvoju. Spahije su vojno-administrativna lica. Oni nisu klasični feudalci, već su to postali pred I srpski ustanak. Sve to je odložilo nestajanje zadruga.

Na području Vojne Krajine zadruge su se dugo očuvale, jer tamo nije postojao klasičan feudalni sistem. Austro-Ugarska je tu naseljavala stanovništvo kojem je davala pojedine parcele. Oni su je samo obrađivali i nisu bili njeni vlasnici. Imali su vojnu obavezu a zemlja je posebnim dekretom proglašena vlasništvom monarha. Posebnim dekretom 1858 godine ukinuti su feudalni odnosi. Poseban status Vojna Krajina izgubila je donošenjem dekreta 1880. godine. Prodor kapitalizma bio je neizbežan a kraj porodične zadruge sasvim siguran. U Hrvatskoj su procesi prodora lapitalističke robne proizvodnje nastupili znatno ranije. Porodične zadruge su se tokom XVI veka na području Hrvatske ubrzano raspadale. U Bosni je još pre dolaska Turaka bio razvijen feudalni stalež. Njemu su Turci ponudili zadržavanje te zemlje a za uzvrat su tražili prelazak u islam. Oni su to i učinili i postali su spahije – klasični feudalci. U brdskim predelima duže su se zadržale porodične zadruge. Krajnji momenat njihovog nestanka predstavljao je prodor kapitalističkih društvenih odnosa. Istorijski posmatrano to je bila aneksija Bosne od strane Austro-Ugarske.

Porodica koja je nastala preobražajem zadruge je patrijarhalna porodica. Otac porodice raspolaže imovinom, ima neograničenu vlast nad njom i članovima porodice. Imovina zadruge se deli muškim članovima. Oni stvaraju nuklearne porodice. Žene su sasvim u podređenom položju i ne nasleđuju imovinu. U novostvorenim domćinstvima formiraju se bitno drugačiji unutarporodični odnosi. Porodica postaje proizvođač roba za tržište. U isto vreme ona je i dalje zajednica rada i potrošnje. Od ranije (često idealizovane) demokratičnosti malo šta ostaje. Agresivnost, egoizam i sukobi je zamenjuju. Ova skica karakteristika patrijarhalne porodice, koja je nastala preobražajem zadruge, ukazuje na suštinu razlika između njih i na teorijsku neutemeljenost poistovećivanja ova dva oblika porodice.

Literatura

BARJAKTAREVIĆ, M. (1974). „Kratke napomene uz prilog E. Sicarda“, Sociologija sela (Zagreb), br. 1.

BOGIŠIĆ, V. (1868). Glavnije crte obiteljskog pisanog prava u starom Dubrovniku knj. V, (Zagreb: Rad, JAZU).

BOGIŠIĆ, V. (1874). Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena, knj. I, (Zagreb).

BOGIŠIĆ, V. (1884, a). Građa u odgovorima iz različitih krajeva Slovenskog Juga (Zagreb: JAZU).

BOGIŠIĆ, V. (1884, b). O obliku nazvanom inokoština u seoskoj porodici Srba i Hrvata (Beograd).

BURIĆ, O. (1973). „Porodična zadruga i savremena jugoslovenska porodica“; „Brak, porodica i srodstvo u selu“, Sociologija sela (Zagreb).

CVIJIĆ, J. (1902). „Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva”, Srpski etnografski zbornik SANU, knj. III.

ĆELAK, L. (1957). „Kućna zadruga u Vojnoj Krajini“, Zadružni arhiv, br. 5.

ĐORĐEVIĆ, T. (1930). Naš narodni život (Beograd: Geca Kon).

ENGELS, F. (1956). Porijeklo porodice, privatnog vlasništva i države, (Zagreb: Naprijed).

ERLICH, V. (1971). Jugoslovenska porodica u transformaciji (Zagreb).

FILIPOVIĆ, M. (1945). Nesrodnička i predvojena zadruga (Beograd).

FILIPOVIĆ, M. (1953-1954). „Američki naučnik o našoj kućnoj zadruzi“, Glasnik etnografskog instituta SANU, knj. II-III.

FILIPOVIĆ, M. (1963). Organizacija srednjovekovnog katuna (Sarajevo).

FIRST-DILIĆ, R. (1974). „O razmišljanjima E. Sicarda“, Sociologija sela (Zagreb), br. 1.

GAVAZZI, M. (1963). „Novije činjenice u doba slovenske zajednice“, Sociološki pregled (Beograd), br. 3.

HALPERN, J. M. (1978). „Američka istraživanja o Jugoslaviji iz oblasti socio-kulturne antropologije s posebnim osvrtom na socijalnu strukturu i zadrugu“, Sociološki pregled (Beograd), br. 1-2.

HALPERN, G. i R. VAGNER (1988). „Društvena struktura i vreme: studija o Jugoslaviji“, u: A. Milić (ur.) Rađanje moderne porodice (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva).

JANKOVIĆ, D. (1950). Istorija države i prava feudalne Srbije (od XII – XV veka), II izd., (Beograd).

JANKOVIĆ, D. (1953). „Bogišićevi komentari Dušanovog zakonika“, Anali pravnog fakulteta u Beogradu (Beograd), br. 3-4.

JOVANOVIĆ, A. S. (1896). Istorijski razvitak srpske zadruge, sa dodatkom za istoriju starog srpskog prava (Beograd).

KADLEC, K. (1924). Prvobitno slovensko pravo pre X veka (Beograd).

KARADŽIĆ,V. (1954). Srbske narodne pjesme (Beograd), knj. IV.

KARADŽIĆ, V. (1969). Srbski riječnik (Beograd: Prosveta).

KOSTIĆ, C. (1950). „Oblici naših porodica“, Glasnik etnografskog Muzeja (Beograd: SANU), VII.

KOSTIĆ, C. (1973). „Tipologija porodica V. S. Karadžića i V. Bogišića“, Sociologija sela (Zagreb), br. 40-42.

KRASNIĆI, M. (1960), „Šiptarska porodična zadruga u Kosovsko-metohijskoj oblasti“, Glasnik muzeja Kosova i Metohije, (Priština), knj. IV-VI.

KRASNIĆI, M. (1962). „Ekonomski aspekti šiptarske porodične zadruge na Kosovu i Metohiji“, Zbornik Pravno-ekonomskog fakulteta u Prištini, (Priština), knj. I.

KULIŠIĆ, Š. (1955). „O postanku slovenske zadruge“, Bilten Instituta za proučavanje folklora (Sarajevo), br. 3.

KULIŠIĆ, Š. (1958). „Tragovi matrilokalne filijacije u narodnim običajima Bosne i Hercegovine i Dalmacije“, Glasnik zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, (Sarajevo).

KULIŠIĆ, Š. (1963). „O zadruzi i patronimiji“ Bilten Instituta za proučavanje folklora (Sarajevo), br.3.

LEVELEY, E. (1874). De la proprite et des formes primitives, (Paris).

MANDIĆ, O. (1950, a). „Klasni karakter buržoaskih teorija o nastanku zadruge“, Istorijsko-pravni zbornik Pravnog fakulteta u Sarajevu (Sarajevo), br. 3-4.

MANDIĆ, O. (1950, b). „Radovi E. Sicarda o zadruzi u Južnih Slovena“, Historijski zbornik (Zagreb), sv. 3-4.

MANDIĆ, O. (1951). „Bračni odnosi i porodice u prvobitnoj zajednici“, Historijski zbornik (Zagreb), sv. 1.

MANDIĆ, O. (1974). „Rodbinske zajednice u evolucionoj šemi društvenih odnosa“, Sociologija sela (Zagreb), br. 2.

MARKOVIĆ, S. (1872). Srbija na Istoku (Novi Sad: Srpska narodna zadružna štamparija).

MILJKOVIĆ, A. (1978). „Doprinos Vasilja Popovića proučavanju porodičnih zadruga“, Sociološki pregled (Beograd), br. 1-2.

NEDELJKOVIĆ, B. (1937). Postanak zadruga (Zemun: Grafički zavod Rotacija).

NOVAKOVIĆ, N. (1943). Selo (Beograd: Srpska književna zadruga).

POPOVIĆ, V. (1922). „Zadruga (teorije i literatura)“, Vjesnik zemaljskog muzeja (Sarajevo), knj. XXXIII-XXXIV.

RAČKI, F. (1890). Nutarnje stanje Hrvatske prije XII vijeka (Zagreb: Rad, JAZU).

SICARD, E. (1974). „Razmišljanje o postojanju i konceptu kućnih ekonomskih zajednica“, Sociologija sela (Zagreb).

STROHAL, I. (1907). „Razvitak zadružnog prava u Hrvatskoj i Slavoniji“, Mjesečnik (Zagreb), knj. XXXIII.

STROHAL, I. (1909). „Zadruga u Južnih Slovena“, Glasnik zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine (Sarajevo), knj. XXI.

ŠUVAR, S. (1974). „Kritičke opaske o razmišljanjima E. Sicarda“, Sociologija sela (Zagreb), br. 1.

TOMAŠIĆ, D. (1937). Društveni razvitak Hrvata prije X vijeka (Zagreb: Hrvatska naklada).

VUJAČIĆ, V. (1980). Etos Crnogorke (Titograd).

Nada Novaković

Teorije o nastanku i strukturi porodičnih zadruga

R e z i m e

U ovom radu autor se kritički odnosi prema najpoznatijim shvatanjima pojma porodične zadruge. U prvom planu su radovi, do sada nazivanih, jugoslovenskih autora. Radovi stranih autora su u drugom planu. Oni se klasifikuju po jednom opštijem principu – po tome kako objašnjavaju nastanak porodične zadruge. Od toga, po pravilu, zavisi i viđenje osnovnih karakteristika, elemenata strukture, procesa menjanja, prilagođavanja novim uslovima i nestajanja porodične zadruge.

U prvom delu analizira se doprinos istraživača koji porodičnu zadrugu smatraju ustanovom Slovena. Na taj način se njena pojava dovodi u vezu sa elementima određene etničke zajednice. Ukazuje se na domete i posledice ovakvih shvatanja.

Drugi deo je posvećen tumačenjima porodične zadruge kao pojave nastale u feudalizmu. Ona je posledica delovanja poreskog sistema. Sa njegovim nestajanjem raspada se i zadruga. Ukazuje se na aistoričnost ovakvog određenja društvenog razvoja i ovog oblika porodice. Posebno se zamera autorima da su zanemarili klasni karakter feudalizma i da su prenaglasili značaj faktora sile.

Treći deo se odnosi na teorije koje porodičnu zadrugu smatraju ustanovom nastalom na prelazu iz rodovskog u klasno društvo. Ovi istraživači naglašavaju da je to opšta, istorijski uslovljena pojava, nastala pre klasnog društva i nestala sa njegovim razvojem. Od posebne važnosti su elementi njene strukture, načini menjanja u novim uslovima i procesi nestajanja. Suština toga shvatanja glasi: porodična zadruga je opšti istorijski oblik porodične organizacije nastao na prelazu iz rodovskog u klasno društvo. Najvažnije karakteristike su joj: 1) krvno srodstvo muških članova; 2) zajednička imovina; 3) nerazvijena podela rada, a živi ljudski rad je najvažniji za njen opstanak; 4) demokratsko upravljanje i 5) ona nije zbir prostih porodica; zasnovana je na srodstvu, lozi, i prethodi nastajanju monogamne porodice.

Ključne reči: porodična zadruga, srodstvo, podela rada, kolektivna svojina, poreski sistem

Nada Novaković

Theories on the Beginnings and Structure of Joint-families (“Zadruga“)

S u m m a r y

In this paper the author has a critical standpoint toward the most known theories on joint family communities. The works of the up-to-now called Yugoslav authors were put in the foreground. The works of foreign authors were placed after. They were classified by a general criterion, by how the authors saw the origins of this form of family. The comprehension of the basic characteristics depends, as a rule, on that, as well as the elements structure, changing processes, adjustment to new conditions and extinction of the joint family community.

The first part of this article is devoted to theories about family communities as an institution of the Slavs. In this way its origin is connected with elements of a certain ethnic community. The range and consequences of such beliefs are suggested.

The second part is reserved to explaining the family community as an institution which appeared in feudalism. It is a consequence of the tax system role. With its termination, the communities fell apart. This kind of social development determination and this type of family is proven to be ahistorical. It is predominantly stressed that the authors neglected that feudalism was a class society and overemphasized the force factor significance.

The third part deals with theories which believe joint-family communities as an institution which arose in the transition from tribal to class society. These researchers stress that it is a general, historically determined conditioned form, which originated before class society and terminated with its development. Elements of its structure are especially important, as well as methods of its transformation in new conditions and termination processes. The essence of this belief is the following: a joint-family is a general historical form of family organization which arose in the transition from tribal to class society. The most important characteristics are: 1) blood relationship among men members; 2) common property; 3) undeveloped division of labor, and plain peoples work is the most important for its survival; 4) democratic control; and 5) it is not just mere gathering of simple families; it is based on kinship, origin and precedes monogrammed families.

Key words: family communities – zadruga, kinship, division of labor, common property, tax system

* Centar za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd.

[1] Na primer, da je ima kod pojedinih Slovena, svih Slovena, kod drugih naroda, samo u feudalizmu, ili uvek na prelasku rodovskog u klasno društvo. Ima radova u kojima se dokazivalo da je to ustanova koja u XX veku može da ublaži negativne strane kapitalističke modernizacije pojedinih društava. U drugima se isticao „konzervativni karakter buržoaskih teorija“ o zadruzi.

[2] Od 352 pitanja u upitniku 178 se odnosilo na porodicu.

[3] O stvarnom značenju „osebujka“ kod drugih autora biće reči u zaključku.

[4] U čitavom patrijarhalnom pojasu „ima još pravih zadruga“.

[5] Cvijić je naveo: „Ali u celom patrijarhalom pojasu, naročito u oblastima našeg naroda, ima pravih zadruga. Ima ih i u patrijarhalnim oazama Makedonije, ali su po organizaciji i svom životu u mnogome različite od pravih zadruga“ (Cvijić, 1902: 31).

[6] K. Kadlec je sa stanovišta razvoja prava objašnjavao i slovensku zadrugu.

[7] Neravnopravnost žena ima uzrok u činjenici da udajom odlaze u drugu zadrugu. Na drugom mestu Strohal je pokazao sav konzervativizam svoje teorije. Kada je tumačio apsolutnu vlast oca patrijarhalne porodice nad njenim članovima, on je tvrdio da je to zato jer žene, deca i ludaci „nisu tjelesno i duševno dovoljno razvijene osobe“ (Strohal, 1909: 241).

[8] Stvaranje istorijskih uslova za nastanak patrijarhalne i zadružne porodice Strohal je tumačio na poseban način. Najvažniji proces je razvoj prava. Ono je centralna kategorija teorije društvenog kretanja. Po tom tumačenju društvenog razvoja, oduvek su postojali slobodni ljudi i robovi. To je bila posledica činjenice da „nisu bili razvijeni pravni odnosi“ (Strohal, 1909: 246). Daljom evolucijom prava nastala je rimska patrijarhalna porodica. Otac je postao neograničeni gospodar imanja i članova porodice.

[9] Filipović je naveo: „Materijalni interesi i potrebe bili su glavni i jedini činlac koji je uslovio stvaranje i održavanje nesrodničkih zadruga, osobito u predelima žive kolonizacije… Nastala je udruživanjem inokosnih i siromašnih porodica ili pojedinaca radi popravljanja svog materijalnog stanja i lakšeg života“ (Filipović, 1945).

[10] Misli se na demokratski karakter zadruge, zajedničku svojinu, krvno srodstvo po muškoj liniji, raspodelu rada po polu i uzrastu i izabranog starešinu.

[11] Džoel Halpern je jednostrano akcenat stavio na veličini porodice i domaćinstva u Srbiji u XX veku. Koristio je podatke zvanične statistike o broju članova porodice, starosti, natalitetu i mortalitetu u periodu od više decenija. Na osnovu toga je izveo zaključak da se sa starenjem domaćina (oca porodice) povećava broj članova domaćinstva (druga i treća generacija). U toj brojnosti autor je video osnove da zaključi da je reč o zadrugi. U vreme kada unuci stasavaju za ženidbu deda je, po pravilu, star i porodica se deli. Nastaju uže porodice. Proces se dalje nastavlja i obnavlja. Od nuklearne porodice postaje zadruga, a njenim starenjem i deobom nastaju inokosne porodice. Na taj način se izvodi zaključak da je monogamna porodica prethodila zadruzi. U suštini, Halpern ovu tezu empirijski i teorijski nije dokazao. Sva preciznost statističkih podataka i njihova kompjuterska obrada nije dovoljna da dokaže valjanost teze. Promene u veličini porodice se nisu tumačile njenim životnim ciklusom, a saznanja o njima su se uopštavala i koristila kao „dokazi“ o postojanju zadruga. Više o tome: J. M. Halpern, „Američka istraživanja o Jugoslaviji iz oblasti socio-kulturne antropologije s posebnim osvrtom na socijalnu strukturu i zadrugu“, Sociološki pregled, br. 1-2/1978, str. 81-92; i G. Halpern i R. Vagner, „Društvena struktura i vreme: studija o Jugoslaviji“, u: A. Milić (ed.) Rađanje moderne porodice, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988, str. 255-266.

Filed under Историја Срба и Словена, Обичаји Срба | Comment (0)

Византија и Срби

децембар 6th, 2009

Како је Византија средила Србе

Према наводима младог Рибникара, у организацији живота Старих Словена није било сиромашних, насиља над женама. Декаденција је наступила са “лажном византијском културом”

Слика

Почетком године у коју смо закорачили, “Фонд Рибникар” при “Политикиној” кући у сарадњи са “Народном књигом” објавио је изузетно значајно дело – “Облици својине у нашој историји средњег века” чији је аутор Владислав Ф. Рибникар. Објављивање овог дела двадесетогодишњем Владиславу донело је Видовданску награду која му је уручена 1891. године. У то време Видовданску награду додељивала је Београдска општина. Млади Рибникар био је награђен и са четири стотине ондашњих динара.

Да би дочарао какви су правно-економски односи владали у средњовековној Србији, млади Рибникар је веома исцрпно писао о односима у заједницама у којима су живели наши преци, Стари Словени. Он наводи да су релације међу људима у словенским племенима биле, рекло би се, готово савршене. Данас изгледа непримерено то што код наших предака није постојала лична имовина, све је било заједничко. Резултат је – није било сиромашних. Када је реч о земљи на којој се живело, између осталог, Рибникар пише и ово: “Земља, на којој је живело једно такво племе, звала се племенштина. Та се земља није могла делити, она је била опште имање целог племена, које су сви подједнако уживали. Непокретног личног имања није било. Није, дакле, чудо што тада својине у правом смислу те речи није могло ни бити.”

Такође, занимљиво је истаћи да су жене уживале велику слободу, Рибникар пише о томе овако: “Жена није стајала у неограниченој власти свога мужа, већ је била пуноправна личност, која је чак и на суду могла сведочити. Она је имала половину мужевљевог имања.” Овакве односе млади Рибникар сматра похвалним. Сиромаштво и свакојаке недаће Србима су донели правно и законско угледање на Византију. Једни су, нажалост, постајали све сиромашнији и беднији, други све богатији и бахатији…Овај пример је лепа апологија високој претхришћанској култури коју су баштинили Стари Словени. Нажалост, обичај је да се претхришћанске цивилизације сматрају инфериорнијим од хришћанске. Присетимо се само књиге Роланда Рајта “Отети континенти” у којој Рајт пише о томе како су се “цивилизовано и културно” понашали неки фрањевци које је предводио злогласни Дијего Деланда, када су мачем хтели Мајама да наметну хришћанство. Порушили су велелепне грађевине, какве је хришћанска Европа само могла да сања. И не само то – свирепо су убијали недужне људе… Према Рибникаровој студији – Византија нам је дошла главе. Срби су научили од Византинаца да богато дарују манастире. Па уместо да манастири остану оно што и треба да буду – самотишта у којима живе подвижници – постали су центри богатства и сваког другог обиља. Фром би рекао – леп пример анатомије деструкције… Богумили, како пише Владислав Рибникар, заговарали су стари поредак, словенски. У коме човек није могао да буде роб, као у Византији. Велика претња били су богумили, ти анархисти духа – од којих су дрхтали лажни хришћани. Коначно, богумили, као и наши преци Стари Словени, живели су у друштву без државе, дакле – били су анархисти. Нису ли друштво без државе научавали великани анархистичке мисли, попут Бакуњина, Кропоткина и Прудона. Да пренесемо ствар у данашње време. Да смо остали да живимо по моделу “племенштине” посланици не би могла бахато да себи повећају плате на готово седамдесет и шест хиљада динара, док пилоти борбених авиона и доктори наука зарађују између двадесет и три и тридесет хиљада динара. Тако нешто немогуће је у друштву без паразита државе. Када је реч о насиљу над женама – модел “племенштине” недостижан је узор поштовања жене, коју су наши преци високо ценили, верујући да је планета Земља заправо жена. Много тога да се научити из студије двадесетогодишњег Владислава Ф. Рибникара. Нажалост, Рибникар пише: “Српском народу није било досуђено да се самостално развија и напредује, већ у његов живот продреше многи страни елементи, који искварише лепе и чисте српске обичаје, напојивши га својим штетним духом.” У наставку, Рибникар додаје: “Насупрот српском племенском животу, у коме се јасно и лепо огледао културни дух целокупног словенског племена, стајала је византијска империја са својом лажном, извештаченом културом. Она је већ била морално пала, а и материјално стање не може бити горе.”

Пеђа Радосављевић

Слика
СВЕТИ БОНИФАЦИЈЕ[3] пише 745-746. године енглеском краљу Елтибалду:
„А у Венеда*, тог најгорег и најстрашнијег људског рода, толико се узајамно воле и поштују супрузи, да жене, када им муж умре, не желе живети. И међу њима је поштована жена која себи сопственим рукама задаје смрт и на истој ломачи изгори са мужем.“

Види Видо, што ниси видео

На дан Светог Вида саопштена нам је резолуција Информбироа. Тог дан формиран је 1992. године ДЕПОС. На Видовдан 2001. године, главна газиместанска звезда из 1989. Слободан Милошевић испоручен је Хашком трибуналу…

Видовдан припада оним празницима које прославља српски народ који садржи различите елементе и слојеве: верске, како хришћанске, тако и паганске, историјске али и не најмање важне – архетипске.

Наши преци, Стари Словени, обожавали су бога Вида. Вид је припадао плејади соларних божанстава. Веровало се да је давао људима вид, да је видао ране, и да је био заштитник видара. Такође, Вид се сматрао и богом подвига.

Када је реч о историјским аспектима, немогуће је не споменути Косовску битку која се одиграла на Газиместану далеке 1389. године. Овај историјски догађај прелама се кроз историју српске војнополитичке хронологије.

Архетипски елементи Видовдана дубоко су уткани у српско национално биће. Споменуте елементе представља наша пословична неслога, склоност ка издаји и гајење осећања да припадамо народима мученицима, попут Хазара, Јевреја, Јермена и Курда. Остале архетипске особине које су позитивне чине нас слободољубивим, храбрим, пожртвованим…

Присетимо се неких догађаја који су се одиграли на Видовдан. Поред легендарне Косовске битке, на дан Светог Вида, саопштена нам је резолуција Информбироа, ономад, када смо се посвађали са Русима. Такође на Видовдан 1999. године формиран је ДЕПОС, на коме се потврдила српска неслога када је реч о јединственом наступу српске опозиције. Затим, на Видовдан, донесен је и чувени истоимени устав. Да је живот ироничан, уверава нас и Видовдан 2001. године, када је главна газиместанска звезда из 1989. године Слободан Милошевић испоручен Хашком трибуналу који, успут буди речено, личи на све само не на суд. Тог Видовдана 2001. године, Слоба, који је себе сматрао српским Хомеинијем, казао је приликом одвођења у Хаг, између осталог, и ово: “Добро сте обавили овај посао, али запамтите, браћо Срби, данас је Видовдан.” Ондашњи премијер Зоран Ђинђић и јуноша Чедомир Јовановић наводно нису знали да је тог дана био Видовдан. Није него!

Дакле, Видовдан је, како би то јунговци рекли, усађен дубоко у српско како индивидуално, тако и у колективно несвесно. Овај празник који се некада славио по старом календару петнаестог јуна, померен је за тринаест дана унапред и данас се прославља двадесет и осмог јуна. Неки нумеролози шарлатани казали би да померање за тринаест дана овај дан чини несрећним? Да је наш народ стопљен са Видовданом, уверавају нас многа имена и презимена у нашем народу: Видак, Видоје, Видосав, Видојко, Вида, Видосава, као и презимена – Видић, Видаковић. Видојковић…

У календару Српске православне цркве не постоји светац са именом Вид. Пре више од једног века, 1892. године, црква Светог Вида први пут уноси у календар као свој празник, стављајући га у заграду, иза старозаветног пророка Амоса и кнеза Лазара, чије култове је обележавао наш народ, овако о почецима слављења Видовдана пише у својој књизи “Годишњи обичаји у Срба”, наш запажени етнолог Миле Недељковић.

У народу Видовдан слови као дан прорицања и гатања. Уз помоћ траве видивчице, према књигама староставним, наш се народ лечио. Такође, на тај дан се у пољима није радило. У противном, кукурузу не би никли клипови, грожђе би се сасушило… У Хомољу, Меки српске магије, веровало се да ће “година оманути” ако тога дана у пољу не буде било облака. У Гружи, народ је сматрао да птица кукавица на Младенце почиње да кука за погинулим косовским јунацима а да престаје са “својом песмом” од Видовдана. Шумадинци верују да све воде на дан Светог Вида, потеку – црвене као крв. Обичај да се на Видовдан гата за срећну девојачку удају, тако што девојке под главу стављају видо-траву, да би им се у сну указао будући ђувегија, сведоче о нашој паганској прошлости, која и дан-данас живи у народу. Такође на дан Светог Вида су се из куће износиле ствари “на сунце”, посебно нова одећа, постељина, ћилими и опрема за удају. Потом, изговарале би се магијске формуле као на пример – “Види Видо, што ниси видео”. На Косову се износио новац да га “види сунце”. Код Руса се Видовдан сматрао крајем сетвених радова. Наша словенска и паганска браћа говорила би : “Ко сеје после Видовдана, тај ће тражити жита”. Свети Вид је познат код Бугара, Пољака, Хрвата, Словенаца. Наша словенска братска племена, данас народи, светог Вида поштују и славе као заштитника вода, очног вида и сматрају га исцелитељем очних болести. Према делу “Словенска митологија – енциклопедијски речник” које је објавио “Цептер”, жене су на Видовдан брале лековите траве, стављале би их у воду у којој би се умивале и изговарале бајалице, као што је “Видивчице Богу сестрице, што очима виделе, рукама створиле”. У неким крајевима жене би се умивале росом, а у Срему би изводиле ћерке пред кућу са ручним радом, учећи их да изговарају магијске формуле – “Вид, Видовдан, што видела очима, рукама умела да урадим”.

Вратимо се на почетак, архетипским хоризонтима Видовдана. Неретко може да се чује и опаска да славећи Видовдан, прослављамо сопствени пораз на Косову. Може и тако да се размишља. Међутим, ако успемо да освестимо архетипске основе Видовдана, како индивидуално, тако и колективно несвесно уписане и наше национално биће – онда – прослављање Светог Вида – није слављење пораза – већ сусрет са сопственом природом нашег национа – наше историјске и, како то каже Владимир Велмар Јанковић, космичке судбине.

Слика

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Најстарији помени Срба у историјским изворима

децембар 6th, 2009

Najstariji dokumentovan podatak o srpskom imenu nalazimo najkasnije 69. ili 75. g. naše ere, u poznatoj knjizi Plinija Cecilija Drugog Poznavanje prirode. U Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis, VI, c. 7, § 19/ Leipzig, 1875/, nailazimo na srpsko ime u latinizovanom obliku – Serbi. On doslovno kaže:

„A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii“ (Pored Kimerana stanuju Meotici, Vali, Srbi, Zingi, Psesi).

Topografija tla na kome se srpski etnik prvi put jasno imenuje jeste severoistočno od Bosfora kod Kimerana, Sarmata i Međana.
Čitav vek posle ovog Plinijevog navoda /najkasnije 175. g. n. e./, nailazimo na pomen srpskog imena u delu Geografija velikog egipatskog naučnika koji je svoja dela pisao na starogrčkom jeziku, Klaudija Ptolomeja:

„Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Ουαλοι και Σερβοι (Σιρβοι)“(Između Keraunskog gorja i reke Ra /smešteni su/ Orineji i Vali i Srbi).[2]

Pored ovog antropogeografskog podatka po kome pleme Srba obitava područje Zakavkazja u pontskom zaleđu, on nam daje za nas još značajniji podatak da u Panoniji postoji i grad-naselje koji se naziva Σερβίνος-(Serbinum). Ovaj „Srpski grad“ ili „Srbica“ ubeležen je na njegovoj mapi Donje Panonije ili Podunavskih regija negde u savskom porečju, na mestu današnje Gradiške, ili je moguće čak da ide i severo-zapadnije do Siska i Zagreba. Postojanje imena mesta koje je svoj toponim dobilo, očigledno prema narodu koji u njemu živi, prvorazredno je svedočanstvo kako to nije mogla da ostvari neka slučajna plemenska zajednica koja se tu zatekla, ili neki novopridošli element u Panoniju bez odgovarajućih karakteristika naroda sa kulturnim identitetom, koji se pre svega ogleda u samosvesnom nošenju vlastitog imena. Za srpsko ime svedoči i toponim za reku Ksant, često pominjanu još od Homerovog doba, za koju antički geograf Strabon 63-19 g. st. ere, kaže:

„ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον“ /Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije/

Раноиндијска цивилизација Сарасвати (Saraswati), археолошки налази и раноиндијски аријевски еп Ргведa

Опис

Најновија археолошка открића у северној Индији и Пакистану од стране индијских и америчких ахеолога, довела су до значајне промене у ставу везаном за прве цивилизације долине Инда. Раније се стајало на становишту да су најстарије индијске цивилизације, тзв. цивилизације Harappa и Mohenjo-Daro, настале око 2500. пре Христа биле дравидске, а да је прва аријевска (тј. индоевропска) индијска цивилизација настала неких 1000 година касније, најездом аријеваца са севера.
Поменута нова открића утврдила су постојање индоевропске цивилизације долине река Инд и Сарасвати, највише захваљујући томе што је дешифровано писмо које је коришћено од око 3500. до око 2500. године пре Христа. У колико би званична (тзв. светска) историографија коначно прихватила та открића (истраживања су још у току), раноиндијска тзв. Цивилизација Сарасвати би постала најстарија позната индоевропска цивилизација. То откриће би довело у питање и порекло цивилизација Харапа (Harappa) и Мохенџо-Даро (Mohenjo-Daro), које поседују још увек недешифровано писмо.
Име Цивилизација Сарасвати је заправо историографски назив. По изведеној приближној конструкцији најстаријем из раноиндијског епа Ргведа (за који се раније сматрало да је настао око 1500. пре Христа, док се данас сматра да је настао барем 3000. године пре Христа), Сарасвати је заправо име једне велике реке, која је текла на простору данашње пустиње Тар на граници Индије и Пакистана, и уливала се у Индијски Океан. Ргведа посматра Сарасвати као божанство воде, односно то би била „област богата водама“. Услед неразјашњених географских феномена, река Сарасвати је релативно нагло пресушила (или променила ток), а један њен огранак је постао данас много познатија река Хиндус (Инд), по коме је Индија касније и добила име. Сарасвати се у ргведи помиње на више места (RV 10.75; RV 2.41.16; RV 7.95.2 итд.).

Српска алтернативна историографија повезује сам назив Сарасвати са српским националним именом, највише се при том позивајући на сличност гласова „Б“ и „В“ (који се иначе мешају у многим индоевропским језицима). У делу Ргведе, у њеној осмој химни (RV 8.32.2), помињу се особна имена SRbinda и KusuRbinda, између других бројних особних имена. Сакскритолози (Ргведа је остала сачувана на сад већ другом по старости раноиндијском писму Санскриту) су међутим овај налаз сматрали значајним, и убрзо се појавило мишљење да назив SRbinda представља заправо титулу а не лично име, и да се ради о титули владара народа Срба. Потребно је ипак истаћи да други део санскритолога (углавном они савремени) повезују име SRbinda са називом демонског бића. Остаје отворено питање која варијанта више одговара истини.
Извод из Ргведа, химна 8.32.2 (латинична транскрипција):

Yah sRbindam anarsanim piprum dasam ahisuvam
Попут свих осталих светих текстова, код Ргведе се преплиће религиозни, историјски и традиционални сегмент. Врло често се тешко проналази разлика међу њима, јер текстови настали пре више миленијума, а које и данас припадници вере Хинду сматрају светим, су се сигурно временом мењали, допуњавали и прилагођавали. На крају треба да се узме у обзир чињеница да се у случају цивилизације Сарасвати ради о новим открићима, која по правилу, а често и са разлогом изазивају подозрење и неповерење. Сигурно ће још морати доста да се истражи и донесу још подробније информације, како би домаћа и светска историографија прихватила овако једно значајно откриће као готову чињеницу. (Потпуније информације на: <http://sarasvati.simplenet.com/>)
На крају треба рећи да што се тиче могућег раноиндијског порекла Срба, Ргведа представља за сад једини извор који директно потиче из овог периода. Српска алтернативна историографија међутим поред овог извора, користи многобројне теорије и налазе помоћних историјских наука, као и теорије везане за изворе настале у каснијем периоду. На пример, једна од таквих теорија налази корелацију у називима Инди-Венди-Венети-Анти-Словени-Срби, при чему се за прва два појма користи стварна именска сличност, за унутрашња четири парцијално тумачење фрагмената појединих античких, средњевековних и нововековних извора, а за задња два корелација која ће посебно бити обрађена.[8] Поред поменуте, постоји у српској алтернативној историографији још известан број теорија, али оне као и ова, морају бити тема посебне студије.

Око 20. пре Христа Грчки географ и историчар Страбон (Στράβων, Strabo) завршава дело Γεωγραφικά, у којем помиње да се у Ликији (северном делу Месопотамије) налазило језеро које се некад звало Сирбис. Будући да се овај извор поклапа са каснијим могућим поменом Срба код Стефана Византијског, овде поменути топоним може да се уброји у групу релевантних топонима.
Извод из Στράβων, Γεωγραφικά, 6:

Ό Ξανθος ποταμοζ ον Σιρβην εκαλουν οι προτερον

Serbinum (danasnja Gradiska na Savi) ciji je najraniji pomen zabelezen u Ptolemejevoj Geografiji iz 2. stoleca da bi se kasnije pominjao (Itinerarium Antonini, Tabula Peutingeriana) pod vecim brojem modifikovanih oblika: Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium. U delu Anonymi Ravennatis Cosmographia iz 7 – 8. stoleca upisano je Serbitium.

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (1)

Саво Ј. Оровић – Лужички Срби

децембар 6th, 2009

Гласник Етнографског музеја на Цетињу, IV књига, 1964, Цетиње
Најстарији траг српском имену уопште налази се у Плинија и Птоломеја, и то у сасвим чистом облику: Серби, Сербои, Сербви – иначе латинско име, по Тациту, за њих је било Венети, од тога су Њемци за Лужичке Србе извели Венден, Сорбен, Сорбенвенден, Лаузервенден. А сва српска племена, како на југу тако и на сјеверу, себе су одувијек називала једним општим именом „Срби“ или „Сораби“. „Раб“ значи човјек, „Сораби“ значи „Субраћа“, „Сољуди“. Име „Словени“ пак дошло је отуд, што су могли међу собом „словити“ (говорити), а Германе, с којима се нијесу разумијевали, називали су „Нијемцима“, јер су за њих били нијеми или мутави. И по Шафарику сви су се Словени називали Србима, а то, по Добровском, потврђује и чињеница, да се два најудаљенија словенска народа тим истим именом зову.
Лужички Срби су посљедњи остатак Полапских Словена, који некада насељаваху већи дио данашње Њемачке, и то: западну Пруску, Померанију, Бранибор, Саксонску, Анхалт, источну половину Хановера, Мекленбург–Шверин, Мекленбург – Стерлиц и јужни дио Шлезвиг–Холштајна, затим острва Фебрани, Рујан (Руген), Узнојмо и Волин у Источном (Балтичком) мору. Седиште Полапских Словена, дакле, било је између Чешке и Балтичког мора. На истоку били су им сусједи Пруси и Литванци, а на западу Саксонци и Тиринжани. Они су се дијелили на три огранка: Бодрићи који су живјели у земљама данашњег Мекленбурга и Холштајна, Љутићи у данашњем Бранибору и Поморју, и Срби у данашњој Лужици и Саској од ријеке Бобре до ријеке Сале.
Назад хиљаду година у овим крајевима није било, дакле, никаквих Њемаца, него су свуда живјели само Словени и то је била чисто словенска земља.
Латински географ Секвестор, половином шестог вијека, пише да „Лаба дијели Нијемце од Срба“… То свједоче многобројна имена њихових мјеста, села, планина, поља, ријека и потока, која су све до данас чисто словенска, као: Дубрава, Горица, Јасен, Јаворник, Ломница, Лаба, Бранибор, Камјеница, Нова Лука, Добри Луг, Пореч, Равно, Чорна Вода, Микра итд. Пошто су Нијемци звали Словене: Венети, Венди или Винди, то многа топографска имена у Њемачкој са тим коријеном подсјећају да су некада тамо Словени живјели, на примјер: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg итд. Берлин је био њихов „брлог“, гдје су држали и хранили стоку, а Липиска или Лајпциг био им је олтар гдје су под гранатом липом славили бога Перуна, који небом управља, онда када су Њемци још обожавали жабу, и гдје су Словени долазили на сабор обучени у платнено одијело, већ напредни земљорадници, докле су се Њемци, као ловци, још одијевали кожом.
У историји Берлина (из 1888) стоји да су до XIV вијека његови становници били Срби. Чланови мјесног одбора говорили су на сједницама српским језиком, а званична употреба њемачког језика уведена је тек при концу XIV вијека. Зна се да је престоница Њемачке постала од двају српских села: Берлина и Колина.
Лајпциг је некад био центар Лужичких Срба. Још у XVIII вијеку суђено је у тамошњим судовима на лужичкосрпском језику. Зато су у току XVIII и XIX вијека у Лајпциг радо ишли на студије наши људи, међу многима Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић – Сарајлија, па и сам Вук Караџић. „Крв није вода“ и она их је вукла тамо. Ишли су код своје браће, од које су увијек били својски и братски примљени.
Словенски карактер Лужице очитује и словенско поријекло многих тамошњих знаменитих Њемаца. Тако, на примјер, Лајбниц се у Торгави (1713) обратио на руског цара Петра Великога као Словен на Словена, са ријечима: „Наше је поријекло исто – оба смо Словени“, Лесинг је био Србин из Лужице, за Бизмарка су сами Њемци говорили: „Тај словенски дипломата“, за Катарину II, која је рођена у Штетину у породици Сербст, руски историчари су доказивали да није Њемица, већ Српкиња итд.
Под изговором да шире хришћанство међу многобожачким Словенима њемачки завојевачи ишли су за тим да их покоре и поњемче. Са крстом у једној и мачем у другој руци долазили су ти перфидни мисионари код Словена, који су се дуго и упорно, али узалудно опирали. Међу покрштена словенска племена Њемци су упућивали своје свештенике, те су тако и на све могуће начине натурали поред нове вјере и свој језик и своју културу. Мало помало нестаде старих словенских обичаја и редом свих других народних особина.
На цијелом источном и средњем дијелу данашње Њемачке, гдје је некада текао бујан словенски живот, гдје се орила словенска ријеч и пјесма и гдје су словенске руке крчиле пут продирању истинске културе, данас ондје живи само успомена на прошлост Полапских Словена, и малени број Лужичких Срба остао је као живи споменик и рјечито свједочанство словенског обиљежја ових крајева.
Све до Карла Великог Полапски Словени су успјешно водили борбу за своју слободу, а овај је искористио њихову поцијепаност и неслогу те их је био све редом покорио. Послије Карлове смрти они су се опет за неко вријеме успјешно одупирали поробљавању, али су Њемци онда као и послије били подмукли непријатељи.
Једном приликом је погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет најглавнијих словенских кнезова, којима се правио добрим пријатељем. Ови, не слутећи ништа зло, сви дођу. А вјероломни Геро усред гозбе дадне знак, те оружани стражари навале на голоруке кнезове и све их мучки побију. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су поњемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог свјетског рата. То обезглављење народа, издајство кнеза Тугомира и недостатак слоге и јединства довело је најпослије Полапске Словене, с малим изузетком, до коначне пропасти.
Тако су Лужички Срби и остали Полапски Словени, кроз дуги низ вјекова, били словенска предстража на западу и тврди бедем својој браћи на истоку, Пољацима и Русима, против силне њемачке навале. На обалама Сале и Лабе, Спреве и Одре текла је столећима њихова племенита крв. Поља Лужице и Бранибора, Прусије и Помераније засута су и пресута њиховим јуначким костима. Из многобројних ратова са Њемцима помињу се као истакнути борци за слободу и војсковође: Звјездодраг, Бјелосав, Дерван, и „поносити“ кнез српски“ Миливој, који је славно пао на бојном пољу; као и посљедњи њихов владар кнез Прибислав, о коме је Јан Чесла написао (1862) епопеју „Кнез Прибислав“.
Од великог броја Полапских Словена остало је до данашњег дана неистријебљено и непоњемчено свега око четири стотине хиљада Лужичких Срба. А што је управо томе главни узрок? Заклети непријатељ Словена – Њемац и стари словенски гријех – поцијепаност и неслога. Мјесто да су се сва та једнокрвна племена сложила и ујединила у једну јаку државу, свако је од њих хтјело да живи само за себе, а било је још и непријатељ своме сусједу. Прогањали су једни друге и још позивали Њемце у помоћ против своје браће. Тако се најпослије и ту потврдила и остварила стара народна пословица, која опомиње: „Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара“ И то је најбоља поука свима садашњим словенским народима, да им је спас и будућност једино у братској слози и чврстом јединству.
За Лужичке Србе писао је њемачки лист „Leipziger Tagblett“ око 1880. г. овако:
„Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој, који већ затвара очи да умре… Око њега се претворило све у њемачко, сама поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао… Корак по корак земље освајали су Германи (Њемци) од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава 1134, који је хришћанство био примио, угаси се и посљедњи бранилац овог несрећног народа…
Лужички Срби су се ипак одржали, као што су се завјетовали девизом на своме „Сербском дому“ у Будишину, гдје гордо стоји златан натпис:
„Српство мора истрајати“и као што поносно и пркосно пјевају у својој химни:
„Српску славу, српски језик сила неће уништити“
И Лужички Срби су одиста сачували свој језик, своје обичаје, пјесму и вјеру у велику будућност Словенства. Овај честити народ, племе нашег племена, крв наше крви, био је највише изложен германском продирању ка истоку. Они су били са свих страна ограђени њемачким зидом, без директне везе са другим народима, као неко мало острво у неситом германском мору, али су упркос томе истрајали.
Највећи лужичкосрпски пјесник Јакоб Барт–Ћишински пише:
„Да су Лужичани, као мали остатак, посред великог полапског гробља, очували своје националне особине тумачи се тиме, што је овај народ како психички, тако и физички необично снажан. Велика издржљивост овог народа објашњава се на првом мјесту неизмјерном љубављу према матерњем језику и оданим чувањем рођене груде земље“. Ово потврђује други њихов пјесник Јан Холан, који је пред своју смрт наредио да на његовом гробу посаде словенску липу, симбол вјере у бољу будућност, и да на гробу напишу „Србин – вјечно Србин“.Један лужичкосрпски свештеник из краја XIX вијека каже: „Нас већ одавно не би било као народности, да матере још и данас, и на самртном часу не заклињу своју дјецу, да чувају свој језик и своје обичаје“.Ни у најгорем духовном мраку и материјалној биједи Лужички Срби нијесу губили вјеру у повратак своје слободе.
Поред наслона на своју сусједну браћу Чехе и Пољаке, високе националне свијести и жарког родољубља, Лужички Срби за свој опстанак под тако тешким околностима имају да захвале и својој одличној организацији. Код њих су постојала ова друштва, листови и установе: Српска матица, Српски музеј, Српска библиотека, Српска књижара и штампарија, Српски соко, Српски савез Домовина, Српска читаоница, политички дневник, „Сербске новине“ итд. Све су то Њемци били варварски уништили, али се опет обнавља и подиже.
Језик Лужичких Срба дијели се на два дијалекта, који су оба постала књижевним језицима. Горњо-Лужичани или, како сами кажу, Горњо-Срби приближавају се по језику Чесима, а Доњо-Лужичани или Доњо-Срби Пољацима. Али по многим језичким особинама стоје ближе нама него Чесима или Пољацима.
Народни обичаји код Лужичких Срба у великој мјери су очувани, упркос томе, што су германизатори и црквом и школом и свим другим средствима вјековима радили да их уклоне. Они схватају да су им баш ти њихови обичаји најмоћније оруђе за одбрану и за одржање своје народности у мору туђинштине. Најчистије су се сачували од германског утицаја Срби у Доњој Лужици око Хоћебужа, нарочито на ријеци Спреви, у Спревалду, како га зову Њемци или Блоту како га зову Срби. Блот је због своје природне љепоте врло омиљено излетиште за Берлинце. Потпуно српски карактер овога краја најбоље се види пијачних дана у Хоћебужу када улице поплави живописна доњолужичка народна ношња.
Грб Горње Лужице је: златни градски бедем на плавом пољу. Доње Лужице: црвени бик на белом штиту. Лужичко-српска застава: плаво-црвено-бело (водоравно). Химна: „О Лужица, лијепа моја“ (Зејлер).

Омладина, која је била главни носилац националне свијести и препорода код свих словенских народа, и овдје је играла главну улогу. Први се појавио млади пјесник Андрија Зејлер, који је био образован под утицајем чешког историчара Палацког, Србина Сима Милутиновића – Сарајлије и Пољака Андрије Кухарског, те је у својој пјесми позивао: „Устај, Србине, и имај своју душу“. Да охрабри своје земљаке, показивао им је као и Дејка величину Словенства, узвикујући: „Од Лабе до Дунава, од Леденог мора и Балтика до Камчатке, све је то наша српска велика Отаџбина“. Јан Скала, који у својој пјесми „Југословенима“ изражава братску љубав и приврженост Лужичких Срба према нашим народима, и моли их да помогну његов поробљени народ у тешкој борби за опстанак, ослобођење и бољи живот.
Почетак те пјесме гласи:

„Браћо на југу! Нема ли у вас
срца и душе која би гледала на Сјевер,
Тамо гдје се у њемачком мору
Бори мали народ Лужичких Срба“
Од женских је као пјесник најславнија Мина Виткојц. Она у првој пјесми своје збирке, која има наслов Српски народ, овако дирљиво пјева:
„Тебе су убили,
метнули су те у гроб,
смртну су пјесму теби испјевали,
али ти си ипак још жив.

Већ. давно осуђен си на смрт,
али ти нећеш да пропаднеш,
ти си раскомадан и разбијен,
али ти још увијек дишеш“.
и завршава:

[b]„Заори нам се поново наша српска пјесмо,
Која од прадавно дремаш у пећинама,
Створи, о боже, велико чудо,
Пробуди живот код нас Срба“.
Лужичкосрпско становништво се бави углавном земљорадњом и шумском индустријом. На завидној су висини сточарство, пчеларство и рибарство. Имају неисцрпне руднике угља, који извозе.
Код њих је највећа фабрика алуминијума у цијелој Њемачкој. А индустрија стакла је на високом степену.
Лужичкосрпски народ много воли да прича и да пјева. Он има своје приче и бајке, народне пословице и загонетке, баладе, љубавне и шаљиве попјевке, романсе, плесне, сватовске и побожне пјесме итд. Имају и неку врсту постаријих епских народних пјесама.
Веома воле музику и игру. Најомиљенији су им инструменти гајде и гусле, и нешто између то двоје, што они зову сербска пишћел, затим кларинет и др. Пјевају и уз гусле (В. Новак). У народу се играју кола исто као код нас.
Скоро свако село има своје пјевачко друштво.
Практикују се стари словенски обичаји као на примјер потапање смрти у прољеће, жетва, Божић, Ускрс са шарањем јаја, свадбе, процесије (ово двоје последње нарочито).
Питање лужичкосрпско постоји уствари од како су Полапски Словени поробљени од њемачких завојевача. Али је први пут постављено пред међународни форум на мировној конференцији послије Првог свјетског рата.
Онда је лужичкосрпски народни одбор упутио на мировну конференцију једно изасланство, које је предводио народни посланик Арношт Барт, да тражи право самоопредјељења за Лужичке Србе, и да им се мировним уговором осигура народни опстанак и аутономија.
У европској јавности била је поведена жива пропаганда за Лужичке Србе и њихове оправдане захтјеве, али ипак у версаљском уговору није додирнуто лужичкосрпско питање. Барт са друговима вратио се разочаран у Лужицу, и још је био осуђен на неколико година затвора у тврђаву Голнов, зато што се усудио да јавно брани свето право свога народа. Пуштен је на слободу тек на посредовање предсједника Масарика.
Тако су Лужички Срби опет били остављени под својим вјековним непријатељима Њемцима, те су, нарочито по доласку на власт фамозног Хитлера, били прва жртва бјесомучног прогањања, германизације и нацистичке расне мржње. Баш на њима су испробани злогласни њемачки концентрациони логори.
По паду хитлеризма Лужички Срби су се с правом надали да ће бар овога пута успјети да добију слободу и независност било посебно, било у федерацији са Чехословачком. За то су слали меморандуме свима савезницима тражећи своје право.
Нарочиту наду су полагали на братску Југославију. Јуриј Рјенч, који је свршио студије у старој Југославији, долазио је у Београд. Он је био лијепо примљен и обећана му је свесрдна помоћ А на Свесловенском конгресу у Београду је у прогласу речено:
„Ми ћемо да подржавамо једни друге на политичком, економском и културном пољу и стараћемо се да не пропадне ни најмањи словенски народ, да и најмањи наш човјек сачува свој национални опстанак, своју националну културу и обезбиједи свој национални развитак“.
Али су, нажалост, и овог пута Лужички Срби остављени на милост и немилост Њемцима. Они на папиру имају мањинска права. 1948. године донешен је „Закон о заштити права српског становништва“, који садржи равноправност језика у крајевима насељеним поред Њемаца и Лужичким Србима, у школама и уредима, двојезични написи на фирмама итд.
И уз извјесну подршку Совјетског Савеза и то би била добит и заштита да се сачувају потпуне германизације. Али се у Лужицу доселио велики број Њемаца из Судетских области и из Пољске, те сада нема скоро ни једног компактног српског села, (вароши су одавно са већином немачког становништва, а тако ни једне чисто српске школе.
На тај начин, послије хиљадугодишње упорне борбе, Српска Лужица, тај словенски Хелголанд у германском мору, тај спасоносни Арарат, на коме су преживјели посљедњи остаци једног великог народа – Полапских Словена – кога је халапљиви њемачки молох прогутао, налази се у агонији.
Напомињем да Чеси и Пољаци одувијек, па и сада помажу Лужичке Србе морално и материјално.
Међутим, ми, који смо им по крви и језику најближи, мало се за њих интересујемо!

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Mavro Orbini KRALJEVSTVO SLAVENA /deo/

децембар 6th, 2009

Slaveni ratuju s Karlom Velikim i Franačkim carstvom

Dakle, s tim Lužičkim Sorabima car Karlo Veliki bijaše gotovo neprestance u ratu, te i on osobno krenu mnogo puta u borbene pohode na njih. Naime, prvi put, ne bi li ih pokorio, posla on (kako piše [Karlo] Wagrienski u 2. knjizi) snažnu vojsku pod zapovjedništvom ponajboljih svojih vojskovođa, no ne uspje u svom naumu jer Sorabi izađoše iz zemlje i krenuše ususret neprijateljskoj vojsci, hrabro nasrnuvši na njih, te se zametnu žestoka i okrutna bitka u kojoj pade mnogo plemenitih i slavnih franačkih muževa. Poginu tamo i knez Slavena Soraba Lubidrag, odnosno Ljubidrag, s mnoštvom svojih ljudi. Kaže Wagrienski da za franačko kraljevstvo to bje najpogubnija bitka, pošto u njoj izgubi život trideset dvije tisuće Franaka i oko četrnaest tisuća Slavena. Bješnji no ikad, svi se Slaveni (kako pise Johannes Aventinus u 4. knjizi) ujediniše protiv Franaka, te ušavši u zemlje Obodrita, danas vojvodstvo Mecklenburg, i u Sasku, poharaše i spališe sve pred sobom. To nagna Karla [Velikog] da ponovno okupi vojsku, mnogo veću od prethodne, te predavši zapovjedništvo svom vojskovođi Liutprandu, upadne u zemlju Soraba. No Liutprand ne uznapredova mnogo u svom pohodu, kad bje prisiljen vratiti se natrag. Naime, uhode mu dojaviše da mu neprijatelji ujedinjeni sa Slavenima Vilcima dolaze ususret s velikom vojskom, te se on zaustavi i ne htje krenuti dalje. Na to Slaveni opkoliše Franke sa svih strana i u napadu kod rijeke Labe izvršiše strašan pokolj, da bi zatim upali u Sasku i Tiringiju i tamo uništili i spalili nekoliko mjesta. Primivši glase o tome, Karlo pozva k sebi trojicu svojih vojskovođa, Adelgiza posteljnika, Geilona i Vorada nadvornika. Naredi im da okupe istočne Franke i Sase i da što prije krenu na Slavene Sorabe. Dok oni izvršavahu careve naloge, primiše vijest (kako piše Aimon u 4. knjizi, poglavlju 74.) da se Sasi bijahu pobunili i ustali na oružje protiv Karlovih ljudi. To prisili Franke da odustanu od pohoda protiv Slavena, a ovi se još više osokoliše i već slobodno harahu carevim zemljama. Car, uvidjevši da mu u takvim prilikama nema druge no uhvatiti se u koštac s njima, i to osobno, umjesto da šalje na njih svoje vojskovođe, naredi da se u čitavom carstvu okupe novi ljudi ne bi li konačno pokorili Slavene. Doznavši za to, Slaveni se ujediniše kako bi im se oduprli. Monah Aimon, pripovijedajući o tom carevom ratu sa Slavenima, u 4. knjizi, poglavlju 81., kaže: U Germaniji živijedan ratoborni slavenski narod, nastanjen na obalama oceana, koji se na vlastitom jeziku naziva Veletabi, a na franačkom Vilci ili Vulci. Narod taj bijaše Francima vječni neprijatelj, te nikako ne prestajaše u oružanim pohodima mučiti svoje susjede podložne franačkom kraljevstvu ili u savezu s njim. Ne mogavši više otrpjeti njihovu bezočnost, Karlo Veliki okupi vojsku i osobno krenu na njih. Dade sagraditi dva mosta na rijeci Labi i tako prijeđe u zemlju neprijateljsku. Slaveni na to, kako se ne bi izložili pogibli, sklopiše s carem mir. Ovdje Wagrienski dodaje da Karlo držaše toliko do tog mira, da slavenskom knezu Dragovidu preda mnoštvo kraljevskih darova. Drugi dio Slavena, pri čemu mislim na Sorabe, upadne u Karlovo carstvo (kako pripovijeda Wagrienski), te bez imalo poštovanja žariše i pališe njegovim zemljama. Car posla na njih iz Aachena svog sina Karla s vojskom. Carev sin se potuče s neprijateljima i odnese pobjedu, a (kako piše Aimon u 4. knjizi, poglavlju 92.) Miledoh, vladar Soraba, pade u boju. No usprkos svemu tome nikad ne bijaše moguće obuzdati Slavene, te oni nastavljahu pustošiti franačkim kraljevstvom, držeći cara gotovo neprestance pod oružjem, što se vidi i iz njegova životopisa iz pera redovnika Einharda, koji kaže da se car taj osobno dugo boraše s Veletabima, najodličnijima među Slavenima. Potvrduje to i opat Reginon u 2. knjizi, te također Petri Suffridi kada kaže:

Slaveni se često hvatahu u koštac s Karlom Velikim, koji se grdno namuči ne bi li neke od njih pokorio, a kad konačno sklopiše mir s carem, okrenuše se, po svom drevnom običaju, protiv Danske. Naime, u 3. knjizi o Venedima Nizozemac Petar Crusber piše da Slaveni ne bijahu nikada na miru, te kad ne bijahu u ratu s germanskim carevima, okretahu oružje na Dance. Stoga, sklopivši oko godine 804. mir s Karlom Velikim, stupiše u rat s danskim kraljem Godifridom. Ušavši sa snažnom vojskom u zemlju Slavena Obodrita, Godifrid zauze nekoliko utvrda, no usprkos tome, vrati se iz tog pohoda (kako piše Aimon u 94. poglavlju 49. knjige) uz velike gubitke u ljudstvu. Naime, premda natjera u bijeg kneza Draška, koji bijaše utekao sa svog položaja ne pouzdajući se u pomoć svojih, i premda potom usmrti i vojvodu Godelaiba, ipak u tom pothvatu izgubi ponajbolje svoje borce i nećaka Reginolda, bratova sina, koji bijaše izgubio život zajedno s mnogim dičnim Dancima u napadu na jednu utvrdu. Da mu u tom ratu ne bijahu pritekli u pomoć Slaveni Vilci, možda bi čak i on sam s čitavom svojom vojskom našao tamo smrt. Samo zato što Vilci (kako kaže Aimon), zbog drevnih svojih zavada s Obodritima, pritekoše svojevoljno da bi se združili s danskom vojskom, Godifrid odnese pobjedu. No nedugo potom, Draško se pomiri s Godifridom, te skupi vojsku s kojom nasrnu na svoje slavenske susjede žareći i paleći sve oko sebe. Poredavši ponovno svoje borce i nekolicinu Sasa, osvoji veliki grad Smelding. Plodnim tim svojim uspjesima postignu da svi oni koji se bijahu pobunili protiv njega ponovno sklope s njim savez. Nedugo nakon toga, zatekavši se u trgovištu Rerik, bje mučki ubijen od izdajničke ruke Godifridovih ljudi. Nakon njegove smrti Obodriti napadoše utvrdu Hochbuch na rijeci Labi, u kojoj tada prebivaše poklisar cara Karla i istočnih Sasa. Kad je konačno i osvojiše, potpuno je uništiše. U prošlosti se uhvatiše u koštac i s danskim kraljem Sirardom. Zametnuvši boj s njim, potukoše ga kod Fionije. No on se, okupivši ponovno vojsku, sukobi s neprijateljima u pokrajini Juciji, no i tamo osta poraženim i natjeran u bijeg. Zagospodarivši Jucijom, Slaveni proširiše svoje carstvo. U tom ratu (kako izvješćuje Albert Krantz u 1. knjizi, poglavlju 13. o Vandaliji) zarobiše Jarmerika, sina Sirardova, zajedno s dvije njegove sestre; jednu od njih prodaše norveškom kralju, a drugu dadoše Germanima s kojima nakon Karlove smrti Slaveni mnogo puta ratovahu. Naslijedivši oko godine 818. oca na prijestolju, Ludovik Pobožni se naime sukobi sa Slavenima, te (kako čitamo u Karla iz Wagriena u 6. knjizi) bje u boju poražen, a mnogo njegovih ljudi poginu. Aimon, pričajući o tim događajima u 5. knjizi, poglavlju 11., kaže da Slaveni nakon prelaska rijeke Labe harahu Saskom, te da Ludovik odasla na njih dostatan broj ratnika i natjera ih da odustanu od tog pothvata. No oni potom godine 839. ustaše na oružje protiv dotičnog cara, koji bje prisiljen neprekidno tijekom dviju godina osobno se boriti protiv njih, da bi na koncu u tom ratu pretrpio velike štete od Slavena. Ratovahu oni također i s njegovim sinom Ludovikom, drugim carem tog imena. Naime godine 869. Slaveni, što nastavahu krajeve nasuprot Sasima, upadoše u Sasku i naniješe velike štete. Udruživši se dakle sa Sasima, Ludovik osobno krenu na njih, te zametnuvši boj odnese tek uvjetnu pobjedu, utoliko što bitka (kaže Aimon u 5. knjizi, poglavlju 23.) bješe krvava i s obje strane pade velik broj boraca.

Slaveni ipak ne odustajahu od stalnih napada na njegovo carstvo. U sukobu s njima 874. godine Ludovikov se sin Karlo zateknu u takvoj nevolji da njegovu ocu poručiše kako bi ne pritekne li što prije u pomoć sinu, mogao i ne vidjeti ga više. Ludovik osobno krenu na put i, oslobodivši sina, posla izaslanike Slavenima koji bijahu podložni raznim kneževima, te (kaže Aimon u petoj knjizi, poglavlju 31.) sklopi s njima mir kako najbolje mogaše. Strašan i dug bijaše međutim Ludovikov rat s Radikom ili (kako ga zove opat Reginon u 2. knjizi) Rastitom, knezom slavenskim. Ne mogavši ga nikako drukčije svladati, stupi u tajne pregovore s njegovim nećakom ne bi li ga se dočepao. Kad zahvaljujući izdaji to i ostvari, dade mu iskopati oči i zatvoriti ga u samostan. Nakon tog se uspjeha silno uzoholi, htijući da ga štuju još više nego prije. Pa iako mu uspje svladati Slavena Radika, svejedno nikad ne uzmognu spriječiti puk slavenski da hara njegovim kraljevstvom nanoseći velike štete. Piše Karlo iz Wagriena u 4. knjizi 0 Venedima da se taj car i brat njegov Karlman često sukobljavahu sa Slavenima, a da medu svim njihovim okršajima tri bijahu najveća: onaj kod Goringena u Tiringiji, drugi u Rodvichu u Saskoj, a treći izmedu rijeka Fulde i Weser. U tim bitkama Franci izgubiše mnoge svoje vojskovođe i više od pedeset tisuća boraca, uz zanemarive gubitke protivnika svojih Slavena. Za vladavine te dvojice careva (prema tvrdnjama nekih autora) dio Slavena, odnosno oni što nastavahu baltičke obale, skupiše snažnu flotu i krenuše u napad na Englesku, zadavši strašne muke tamošnjem kralju Heresperu. No Heresper na koncu izađe iz jednog okršaja kao pobjednik i zarobi Rača ili (kako ga zove Alessandro Sculteto) Rasta, kralja Slavena, te ga oslijepi. Preostali se Račovi ljudi tada vratiše kući. Opremivši ponovno flotu, napadoše Fioniju, najvažniji otok u Baltičkom moru. Nanesoše tamo takve štete i izvršiše takav pokolj tamošnjeg pučanstva, da bi otok, da se to još jednom dogodilo, bio ostao potpuno pust i bez ijednog jedinog stanovnika, kako izvješćuje Saxo Grammaticus u 14. knjizi. Isto to pripovijeda i Wagrienski u 4. knjizi, no glede vremena zbivanja ne slaže se u potpunosti sa Saxom. Slaveni ratovahu zatim i držahu dugo pod oružjem i Henrika Saksonca…

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (1)

Лужички Срби – сличности са балканским Србима

децембар 6th, 2009

Lužički Srbi

Kad je Berlin bio srpski

Stajao sam pre jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne verujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ.
Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlepših i najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj:
”Da, mi smo Srbi”, rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank.
”Sa svim južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina. ”
I to sve na jeziku koji sam razumeo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.

Odakle su Srbi?

Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i često izlošeni asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, knjniževnost i samobitnost, jednom rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda.
Kao pripadnici veće grupe Polapskih Slovena nastanjivali su nekada ceo prostor Istočne Nemačke – prostrane teritorije istočno od reke Labe, pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače – Dalemince, Rujane, Suselce, Neletiće ….
I danas devedest odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Makolenburgu, Saksoniji, Branderburgu, Pomeraniji i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo, Trnovo, itd.) iako tamo više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i X veka naše ere. I evo prave enigme za Severne Srbe. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas?
Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u ranom srednjem veku iz zajedničke postojbine svih Srba, negde iz današnje južne Rusije ili još dalje, sa Kavkaza; da su bili moćan ratnički narod, koji je ovladao germanskim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali i stanovništvo ostalo razređeno.
Sasvim suprotno ovoj, druga terija tvrdi da su Srbi ovde šiveli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva terija je prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika. Druga teorija, koju zastupaju naraštaji istoričara (meću kojima opet najviše nemačkih) nimalo ne ustupa i danas dobija sve veći broj pristalica. Druga teroja poziva se na vizantijskog cara i pisca Konstantina Porfirogenita (X vek) koji u svom delu „O upravljanju državom
” piše da su balkanski Srbi došli iz zemlje Bojke, koja se na zapadu graniči sa Franačkom, a na istoku sa današnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od požetka”. A to je upravo tamo gde ih nalazimo i danas, u Istočnoj Nemačkoj. Ove navode potvrćuje bar pet istorijskih izvora starijih od Porfirogenita, iz pera rimskih (Vibijus, Sekvestar), germanskih (Bavarski Geograf, Jordan i Alfred I) i vizantijskih (Teofilakt, Simokata) hroničara. Močni savez Venda (Srba, Slovena), suvereno je vladao ovim prostorima i držao mnoštvo svojih utvrćenih gradova: Stargrada (danas Oldenburg blizu granice sa Danskom), preko Lupeka (danas Libek na Baltiku) sve do njihove prestonice i najveće luke na Baltičkom moru, Vinete, veličanstvenog grada kome danas nema ni traga.

Tajna Vinete

Druga u nizu enigmi glasi, šta se dogodilo sa Vinetom i njenom slavom?
Nemački hroničar Helmond iz XII veka piše: „Ovaj grad bio je najveći od svih koji okružuju Evropu i koji su nastanjivali Sloveni zajedno sa drugim narodima, Grcima i Varvarima, a kada su naišli Saksonci i oni su dobili dozvolu da stanuju u njemu.” Jasno je dakle, ko je ovde bio starinac, a ko doseljenik. Savremena nauka pomera Vinetu na sam početak naše ere, možda i ranije.
Ruševine Vinete, izmeću ušća Odre i grada Kamenja u današnjoj Pomeraniji (od Po-merana, srpskog plemena koje je nastanjivalo obalu) mogle su se videti u Baltiku još u XVI veku, a onda su bile prepuštene ćudima hladnog mora.
Tek savremena arheologija uspela je da na ova pitanja pruži neke odgovore. Po tipovima keramike, oruđa i staništa smatra se da je praistorijska Lužička kultura, nastala na teritorije današnje Lužice 600 godina pre Hrista, veoma srodna drugim proto-slovenskim kulturama na Istoku i da je stoga pretportavka o prapostojbini sasvim verovatna.
Negdašnji moćni srpski gradovi Veliki Radom (Šverin u Maklenburgu), Ljubičin ili Tornov koji su otkopani i restaurirani svedoče o moći drevnog srpskog kraljevstva ba severu Evrope.
Novija istrživanja pomeraju prve istorijske znakove života Srba na ovom prostoru daleko u prošlost. U slivu Labe i Sale 101. godine bio je žestok sukob Germana sa Vendima (Srbima), na mestu gde je sedam vekova potom, na ruševinama srpskih gradova Đevina, Solave, Jarobroda i Rezna, Karlo Veliki uspostavio franačko-srpsku granicu i „srpsku marku” i ustanovio pogranične tvrđave Magdeburg, Hale, Erfurt i Ragensburg i počeo nemačku ekspanziju na Istok. Srbi su se odupirali sedam vekova, a potom razjedinjeno, jedno po jedno pleme germanizovano padalo pod dobro organizovanu franačku vlast.
Srpska Kruna

Konačno 806. godine odigrala se jedna od velikih bitaka između Srba i Franaka kod mesta Gore (danas Gera), gde je poginuo srpski kralj Milduh. Ne zna se gde je Milduh sahranjen, ali o tome postoji jedna dirljiva legenda: on nije poginuo, nego sa svim srpskim kraljevima spava u jednoj pećini kod Gorjelca (danas Gerlic) i probudiće se kad dođe vreme da ponovo uskrsne srpsko kraljevstvo.

A zatim je došao odučan udarac. Piše akademik Viktor Novak: „Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gde je gotovo cela srpska pešadija izginula”.
Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U pregovorima obećaju Nemci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad preda. Nemci nisu držali reč, poklali su sve vojnike, a žene i decu odveli u ropstvo. Hronike Nemačke iz tog vremena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba. Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što sledi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda. Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri.
Ali mesto mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.
Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao. Oko 990. godine i poslednje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.
Ali, uspomena na srpsku krunu nastavila je da živi. Mnogo od srpskih kneževa prekrstili su se i bili su primljeni u nemačko plemstvo. Oni i njihovopotomstvo održali su predanje o srpskoj kruni još punih hiljadu godina.
Tako je hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski bodrički knez 21. generacije, potomak vojvoda Niklote, Pribislava i Janka, ustanovio 1864. „Ored srpske krune” od pet stepeni. Njegova raskošna insignija sa motom „Pet aspera ad astra” (Preko trnja do zvezda), može i danas da se vidi u muzeju u Kotbusu.

Počelo deobom braće

Pod stalnim franačkim pritiskom, Srbi su počeli da se iseljavaju prema Jugu. Ovde počinje nova istorijska enigma. Kada su, kako i kojim putem preci današnjih Srba stigli na Balkan? Ugledni naučnik dr Relja Novaković uložio je gotovo ceo svoj naučni vek i objavio nekoliko knjiga i naučnih radova da bi dokazao da su naši preci upravo ovi severni, Polapski, Lužički Srbi. I ne samo on. Veliki deo naučne javnosti Lužičkih Srba, pa i Nemaca, danas to ne spori.
I danas će vam Lužani sa tugom ispričati prastaru legendu o deobi dvojice sinova moćnog bodričkog kneza Dervana. Odluče dakle braća da se odele. Jedan sa narodom ostane u Polablju, a drugi se sa polovinom naroda odseli daleko na Jug.
Legendu od reči potvrđuje Porifirogenit. On balkanske Srbe smatra potomcima drugog brata, a narod se, prema caru i piscu, naselio na velikom prostoru Neretve, Zahumlja, Trebinja, ali naročito Zetske doline i današnjih crnogorskih Brda. Bejaše to nekad plodna zemlja, sa bogatim rimskim gradovima poput Duklje. Tako su Lužani, u stvari, naselili jezgro buduće srpske države.
Sve to potvrđuju načazi srpske etnologije, naročito Jovan Erdeljanović i Petar Šobajić. U svojim monografijama o plemenima Piperima, Bretonožićima, Bjelopavlićima, i Pješivcima, obojica iznose mnoštvo podataka da je prvo srpsko stanovništvo ovog pojasa bilo veliko doseljeničko pleme Lužana.
Doseljeni ovde u tako davno doba održali su se kao kompaktno stanovništvo (Stari svijet) sve do dolaska Turaka. Druga srpska plemena naselila su Južni Banat i Braničevo (Bodrići), odatle Lužnicu u ističnoj Srbiji i konačno Kosovo, Lužane kod Samodreže crkve i reku Lab, kojoj su dali ime prema svojoj nezaboravnoj Labi, mada se njihov hod u seobi može pratiti i dalje na Jug.

Mlin Starog Svijeta

Imena mesta, reka i brda u dolini Ѕete i Brdima ѕapanjujuce odgovara današnjoj toponimiji Gornje i Donje Lužice u Nemačkoj: Lužička središta u Piperima – Crnci (u Lužici Černic i Černevald), Stijena (Štajnsdorf), Grobovlje (Grabendorf), Stupa (Stolp), Studeno (Studenic), gde je stanovao ban lužanski, Radovče (Radavič), Vrba (Verben), Trijebač (Trjebin-Trabendorf), grad Devič (Djevin-Gros Duben), Piskava (Biskov), Bukovi Do (Bukvic), Lukovo (Lukau), Dubrava (Dubrau), Dubravica (Dubravka-Frauendorf), Branjevina (Branic), i dr.
U Bratonožićima: Lutovo (Lutol-Lojten), Drijenje (Drjejce-Drevic), Crkvice (Kerkvic-Kerkojce), Korjen (Korjenic) i dr.
U Bjelopavlićima: Jelenak (Gelau), Rošci (Ruzic), Gorica (Goric), Glizica (Glajzic), Banjkove Luke (Pankov-Lukau), kao i lužička prestonica, Gostilje (Gros Gastroze-Gasteraz), itd.
U Pješivcima: Stubica (Stoplipc), Kopetinj (Kopac), Budoška Gradina (Budišin), Ostrog (Ostrau- Ostric), i Borkov Do ( Borkovi), kao i stara bratstva Bembreci (Bamberg) i Kukalji (Kukau)!
Čak su i geografski položaji i rastojanja izmedžu ovih mesta i eponima podudarni. Sumnje nema: naselivši uglavnom dolinu Zete i Brda, Lužani su iz prapostojbine doneli i dvoja imena. Još u Hercegovini i Crnoj Gori (ali i u Lužici) žive potomci lužičkih Milovića, Dučića, Lukovića, Minića, Mirovića, Popovića, Babića, Rašovića…
Ali jedan od dirljivih dokaza da se radi o našim drevnim precima su i vetrenjače, davnašnji simbol baltičke nizije, kojih na Balkanu nije bilo do doseljavanja Severnih Srba. Opisujući utvrđeni grad Banska Glava u Piperima „gde je stajao ban lužanski i veliko lužansko groblje” Erdeljanović beleži da je tu nekada bio i mlin „starog svijeta koji je mljeo na vjetar”. Gusle sa severaMuzej u Kotbusu krije i odgovore na mnoge enigme. Nošnje, običaji i uopšte folklor Lužičkih Srba ukazuju na brojne paralele sa narodnom tradicijom balkanskih Srba. Na ovo su upozoravali još Natko Nodilo i naročito najveći srpski etnolog Veselin Čajkanović, koji je svoju težišnu tezu o srpskom vrhovnom Bogu izveo iz iz uporednog proučavanja lužičkog i balkanskog duhovnog nasleđa. Tako je glavni bog severnih Srba bio Svantovit, čije se veliko svetilište nalazilo na ostrvu Rujan u Baltičkom moru, sa primanjem hrišćanstva postao je Sveti Vid ili jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdan.
U Lužici se i danas izvodi ritualno ubijanje petla („zabijanje kokota”), kao i kod nas, na Sv, Maru. O Božiću idu po selima “kolede” (“camprovanje” i ”zapust”). O Vaskrsu se šaraju jaja u fantastičnim bojama i pravim umetničkim radovima sličnim čipki , kakvih nema nigde osim u nas: muzejska zbirka u Kotbusu čuva više stotina ovakvih unikata. Kult konja i jahanja, kao trag slavnih vremena i kultnog značenja ove životinje izvodi se na svakom Vaskrsu i Ivandanu, kad Srbi, svečano obučeni ponovo jašu Lužicom. Posle toga igraju svoje staro srpsko kolo („serbska reja”) uz pratnju gajdi („mehova”), i gusala („husle”). Stari instrumenti i arahična srpska muzika nezaobilazni su na svakom prelu , gde se i danas okuplja omladina. Istorija im, dakle nije bila naklonjena, ap su se od milionskog naroda svela na oko 70.000 manjinaca na ostrvu između reka Špreve i Odre, koje ponosno nazivaju Srbija. Danas su prizbnati u pokrajinama Saksonija i Bradenburg., pomaže ih i poštuje Savezna vlada u Bonu, iamju svoje ustanove, banke, škole, muzeje, pozorišta, radio i televiziju. U svakoj prilici gordo ističu Srbija i srpstvo i to im se danas uvažava. Ulice u Kotbusu u Budišinu, sada nose, pored nemačkih i srpske nazive. Čuvaju svoju hiljadugodišnju kulturu i nacionalnu posebnost ne samo u odnosu na Nemce, nego na njima susedne Poljake i Čehe.
Ali ono što najviše pleni je nacionalna svest današnjih Lužana. „Mi smo bolji Srbi od vas” rekao mi je na rastanku jedan stari Srbin sa Špreve, reke koja protiče kroz Berlin. „Održali smo se uprkos svemu dve hiljade godina bez ičije pomoći”. U suštini, hteo je da kaže šti i prvi stihovi lužičke narodne himne:
”Srpsku slavu, srpski jezik, nasilje neće ugušiti
Jer srpstvo se ponovo po Lužici širi….”

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Судбина Лужичких Срба

децембар 6th, 2009

Судбина Лужичких Срба

Брљин је постао Берлин

Сећање на Јурија Брезана, најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе

Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права

Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред Берлина и другим тамошњим градовима.

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

Атракција за туристе

У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима. „Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику” – писао је.

Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословенских књижевника. После конгреса посетио је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Сербина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.

У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината „Шварце пумпе”.

У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.

Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.
Последњу књигу, „Невеста није хтела у кревет” актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта у Chróscicy, која је понемчена у Crostwitz.

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Лужички Срби у 19. веку

децембар 6th, 2009

До значајније националне кохезије полабских (Лужичких) Срба дошло је током XIX века. Прве новине Serbow kurjer a powedar, покренуо је 1809. године Јан Дејка, а потом је паралелно са тадашњим европским кретањима међу народима који су дуго били под страном доминацијом, дошло до праве културне ренесансе. Прва последица је била да су Немци поново почели да користе назив Срби уместо наднационалног назива Венди. Међутим, поред буђења српске националне свести, током XIX века долази и до кохезије савремене немачке нације (до тада, немачке земље су биле политички подељене), која ће на жалост, фактички задати коначан ударац српском бићу у Лужици, и свести га на данашњу бројку од једва 100000 људи. Сигурно најтежи период за Лужичке Србе је био за време власти национал-социјалиста у Немачкој (1933.-1945.). У то време германизација је досегла своју кулминацију. Јавна употреба језика је забрањена, а културно-просветне институције затворене. Падом национал-социјалиста и доласком комуниста на власт у новооснованој про-совјетској ДР Немачкој, однос према Лужичким Србима се доста поправио, али је насељавањем избеглих Немаца из Пољске и Чешке национална слика поново знатно погоршана на српску штету. Законом од 23/03/1948. загарантована им је потпуна културна аутономија. Они и данас у уједињеној Немачкој званично уживају сва мањинска права, али њихов мали (и све мањи) број у односу на већинске Немце, неминовно у наредном периоду води њиховој потпуној асимилацији и нестанку.

Топономастика

Поред извора који помињу полабске Србе и осликавају њихову историју, у историјској грађи су очувани бројни помени топонима за које су историчари утврдили да су сигурно повезани са српским националним именом, а који се налазе на подручју Полабља и Закарпатја. Топономастика иначе представља у овом случају драгоцен извор, јер нам оцртава приближну распрострањеност српског националног имена и у крајевима у којима је оно данас ишчезло.

Српски топоними ван Полабља су углавном распоређени у данашњој Западној Пољској, дуж реке Варта, и делимично на доњој Висли, али нису довољно обрађени чак ни у српској историографији.

Најбројнији су ипак српски топоними у Полабљу. Од великог броја потенцијалних српских топонима на овом подручју издвајају се најважнији: Повеља од 940. о оснивању бискупије у Бранденбургу помиње се топоним Ciervisti, да би се тај топоним од XI века (тачније од 1003.) почео да помиње као Zerbiste, Ziruuisti, данашњи Зербст (Zerbst). Код Лајпцига постоји и данас насеље Zörbig, које се помиње се 961. као Zurbici, а код данског хроничара Сакса као Zurbike.[19] Исти хроничар помиње и топоним Zribenz (данашњи Schrenz). Карактеристичан је још топоним Schrabitz, који се још 1064. помиње као Serebes. Ово су само неки од бројних српских топонима на подручју Полабља који се како видимо, релативно често помињу током раног средњег века, да би се они већ почетком XII почели нагло да губе, изузев неколицине који су очувани до данашњих дана.

Filed under Историја Срба и Словена | Comment (0)

Александар М. Петровић

Српске старине

Описи и тумачења српске повеснице

Нови Сад 2002

Електронско сажето издање књиге „Праисторија Срба“ (Пешић и синови, Београд 2001) специјално за Пројекат Растко приредио Аутор.

32. О Србима и земљи коју сада настањују

Recently Written

Categories

Archives

Нови Сад
2002