Велесова књига

децембар 6th, 2009

VELESOVA KNjIGA

D-16A/II (01/85)

Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga. U ona vremena bejaše čovek blag i odvažan da ga nazvaše ocemu Rusa. A taj čovek imađaše ženu i dve kćeri. Imađaše on stoku i krave i mnogo ovaca i prebivaše u stepi i nigde ne mogaše naći muževe za svoje kćeri i moljaše bogove da rod njegov tako ne usahne. I Dajbog usliši molitvu njegovu i po toj molbi dade mu što je molio. Tako bejahu oženjeni oni koji su među nama. I dužni smo verovati jer jasno je da bog Veles porod donosi. Dužni smo bogovima našim i stoga im odajemo hvalu: Neka je blagosloven vožd naš sada i uvek i za vek i vekova. Izgovoriše to volšebnici i odoše.

D-9A (01/87)

Beše u to vreme otac slovenski Bogumir i imaše tri kćeri i dva sina. Oni povedoše stoku u stepu i živehu u travi kao u vreme očeva. I behu oni bogu poslušni a razumom bistri. I tako tada mati njihova koja se Slavuni zvala i o njima brinula reče Bogumiru sedmoga dana: Imamo kćeri naše da udamo i unuke vidimo. Tako reče a (Bogumir) upreže zaprege i ode s konjima. I stiže do duba koji beše u polju i ustavi se kraj vatre. I ugleda uveče tri muškarca na konjima kako mu se približavaju ovi mu rekoše: Zdravo budi šta tražiš? Ispovedi im Bogumir muku svoju a oni mu odgovoriše da su i sami u pohodu da žene nađu. Vrati se Bogumir na svoju stepu i dovede tri muža kćerima. Od tada su nastala tri roda sjedinjena i slavna. Otuda proishode drevljani, krivići i poljani jer prva kći Bogumirova imala je ime Dreva druga Skreva i treća Poleva. Sinovi pak Bogumira imahu imena Seva i mlađi Rus. Od njih proishode Severjani i Rusi. Tri muža bejahu tri vesnika: Jutro, Podne i Veče. Naselio se rod taj na sedam reka gde obitavaše iza mora u zelenom kraju i stoku razvodio još ranije pre dolaska na karpatske gore. To beše vreme pre hiljadu trista do Germanareha. U to vreme beše velika borba na obalama gotskog mora i tamo preci naši… kurgale iz belog kamenja pod kojima sahranjivaše bojare i vođe sve u seči pale…

D-9B (01/89)

Dođosmo iz kraja zelenog do gotskog mora i tamo naiđosmo na Gote koji nam put preprečiše. I tako smo se borili za tu zemlju i život naš. A do tada bejahu očevi naši na obali mora i reci Ra. I sa trudom velikim prebacivahu svoje ljude i stoku na drugu obalu idući ka Donu a tamo Gote videše na jugu i gotsko more. A Goti namerni behu da protivu nas istupe i tako primorani bejasmo da se borimo za život svoj i opstanak jer Huni su išli za stopama naših otaca, napadali na njih, ljude ubijali i stoku im otimali. I tako je rod slavni išao do zemlje gde sunce noću spava i gde je mnogo trave i livada plodnih i reka ribom punih i gde niko ne umire. Goti još behu u kraju zelenom za malo pretekoše očeve naše koji pođoše od velike reke Ra koja nas odvaja od drugih ljudi i teče u more Fasiste. Tu muškarac roda belojarskog prelazi na drugu stranu reke Rai preteče tamo siniske trgovce pošle u Fražec jer Jeguni na svome ostrvu čekahu trgovce i pljačkahu. Bejaše to pola stoleća do Aldoreha a još ranije beše rod Belojara silan. Hunski trgovci dadoše se za belojarskim muškarcem govoreći kako će mu dati srebro …za to… i dva konja zlata. On ode i izbeže podvali Huna, prođe mimo Gota tako surovih i dođe do Nepre. I knez je u njih bez časti, dva puta ubire danak. Tako se trgovci došli k nama, povratiše do sinske i ne vratiše se više nikada.

D-10 (01/91)

Bogumiru bogovi dadoše sva ovozemljaska blaga …beše u nas ovako… a među starijima u rodu birasmo kneza kojega još u staro doba vođom nazivahu i starešinom… to behu knezovi dugo vremena i Grci ih neće zameniti biće do kraja kako i dolikuje mužu tog roda da daje potomke koji upravljaju nama. A posle Bogumira beše Or sa sinovima svojim. A kada Huni počeše veliku borbu za utvrđivanje svoje velike zemlje mi pođosmo odatle do Rusa. Sada su došla druga vremena, dužni smo da se okupimo i idemo napred, da ne govore kako smo ostavili našu zemlju i osvojili tuđu, nego da kažu kako se borimo za sebe. Zato Rusiči, ne ostavajte Grke na vašoj zemlji, već se borite za nju… U to vreme reka Ra beše granica s drugim zemljama, a danas se okomiše naši neprijatelji na nas. Mi smo dužni da se borimo za naše unuke, da zadržimo stepe naše i ne damo zemlju nikome… tako smo dužni da radimo drugačije. Nećemo spaljivati dubove na poljima, nit sejati po njima niti žnjeti po pepelu, jer imamo stepe travnate, razvodićemo stoku čuvajući je od neprijatelja…

D-1A (01/93)

Savest nam zapoveda da reči ne prikrivamo i o rodu našemu samo istinu kazujemo. Istinu recimo o njima, o prvom banu našem i kneževima koje smo sami birali i smenjivali. Kisek povede rod svoj i stoku u stepe na jug i tamo gde sunce sija prebivahu. I dođe k njemu otac Or i reče: Obojica imamo decu, muškarce, žene i starce da branimo od neprijatelja. I tako učiniše, postadoše jedno pleme – sjediniše stoku, pa bejahu ugodni i dostojni bogovima svojim za vek i vekova. Kad počeše većati, jedni odlučiše da budu jedno a drugi ne. I tada otac Or pokrenu rod i stada svoja i uputi se u daleku zemlju. Ovako nam tada kaza: tamo ćemo podići grad. I to Golinj beše jer stepa beše gola. I Kisek pođe dalje i sve ljude svoje povede na drugo mesto da se ne mešaju saljudima oca Ora. Preci tako stvoriše zemlju i naseliše je, kao što i Kisek ode sa ljudima i stvori zemlju drugu i na njoj se naseli. Na taj način podeliše se i omeđiše i tako postadoše tuđinci jedan drugome. Imahu oni hleb i so i ne sukobljavahu se. I Kisekovi i ljudi oca Ora bejahu slavni i od tog vremena slava im je tekla jer su mač i strelu znali.

D-2A (01/95)

Još u stara vremena bejaše rečeno da ćemo ako se sa njima ujedinimo stvoriti … veliku ćemo izroditi Ruskolanj našu od Golunja i tri stotine gradova i dela gde se dubova ognjišta dime. Tamo je i Perun naš i zemlja. I evo ptica Mater Sva peva o tom danu i mi očekujemo to vreme kada će se Svaroži krug kod nas završiti. Potom će Mater Sva doći k nama. Govoraše nam Mater Sva doći k nama. Govoraše nam Mater Sva kad bejasmo bedni: Branite zemlju našu dobro. A Vendi kad odoše na zapad Sunca, tamo pred neprijateljem zemu podeliše i nepostojanu veru imahu. Borbeni i silni bejahu i ljudi veru u reč imahu. Mi nismo glupi lišeni razuma i ne verujemo dok ne sazrimo. Vendi, vratite se zemljama našim u stepe drevne i gledajte kakva beda bejaše do ishoda iz Petorečja koji osta na desno odsečen od nas. I ptica Sva govoraše da će oganj poneti pepeo do nas i Golinj porušiti i spaliti. Bogovi Kupalo i Dažd, daždite jer ta zemlja bedna razorena je i konjima utabana dok sinovi tvoji jašući konje njome proticahu. To bogovi u stepama ovima dasune slaše u srdžbi. Moramo ih slušati ne kao u vreme Anta jer ti Anti sekoše mačem mnoge i poharahu dom tvoj jer tuđinci domove ne grade.

D- 2B (01/97)

Tada nas je otac Or predvodio, Kij je vodio Ruse, Šćek je vodio svoje pleme a Hrvat svoje Hrvate… a pošto smo mi unuci bogova odvojiše se Hrvat i Šćek od drugih, a mi naselismo karpatske gore. Tamo bejahu drugi gradovi izgrađeni i imasmo saplemenike druge i bogatstvo veliko. Tada nas prijatelji napadoše i mi se sklonismo do grada Kijeva i Golunja i tamo se naselismo. Ognje naše palismo do Svarge i žrtve prinosismo za blagodarnost bogovima. I tako tada Kij umre a trideset leta vladaše nama. A posle njega beše Lebedjan koga nazivahu Slaver i on živeše dvadeset leta. A potom beše Veren iz velikograda takođe dvadeset, a potom Sereženj, deset. Na prestolu oni postigoše pobedu nad neprijateljem, zlo tame otkloniše sa sinova i gradiše za nas i za vas. I tada Goti u stepu dođoše čineći nam zlo ali odvažnost imahu preci naši boreći se za život i postaše slavni jer slaviše bogove. I tako smo mi unuci bogova, Svaroga našeg i Dajboga. I tada trpesmo zlo a pre silu imasmo veliku i branismo se od nečastivih Gota i Varjaga za mnoga leta. Tada nas Ilmeri podržaše i tako pobedismo neprijatelja. A oni deset careva imahu koji kao vuci behu i lavlju hrabrost imahu. Kad ih napadosmo, oni počeše lukavstvo činiti i da se odbrane, oni mačeve sahraniše.

D-3A (01/99)

Nad nama nadleće Mater Sva, jer nedaće nove nam pritiču. Granice naše bejahu slabe te neprijatelji mnogi nam domove i ognjišta pališe. Tuga nadvi naš kraj. Dim spaljenih stepa izvi se do Svarge. I Žal nas oplakuje. Mater Sva kliče do višnjeg da nam šumu za vatre ognjišta naših podari. On posla pomoć te sâm sa ocima našim udari na neprijatelja. I tada Germanareh odstupi a Goti preko Male Kalke utekoše do obale mora. I tako zemlju oslobodiše do Dona. I po toj strani reke Dona je Kalka Velika granica između nas i drugih plemena. I tamo Goti ratovahu četristo godina sa svojim neprijateljima. Tada mi počesmo sejati zemlju našu i bogato obrađivati zemlju Alana. Na tržnicama razmenjivasmo stoku, kožu i maslo za srebro i zlato, pića i namirnice. I život naš beše posle toga spokojan i miran dok Goti ponovo ne udariše na nas. Ta borba potraja deset leta. Udružismo se i odbranismo zemlju i svetinje naše od neprijatelja. Sveti nas zato pohodiše. Prvi sveti Kolada a drugi Jaro i Crvena Gora i Ovsenj Veliki i Mali. Hode Sveti kao dobri domaćini gradovima i selima našim da spokoj na zemlji pronose i tvore.

D-3B (01/101)

Idite braćo naša pleme sa plemenom i rod sa rodom i borite se na zemlju našu kako i dolikuje nama i nikako drugačije. Jer Rusi smo, slavimo bogove naše pesmom, igrom, svetkovinom u slavu njihovu. Jer naselismo zemlju koju prstima n rane privijamo da bi kad umremo mogli stati pred Marmoru. A ona bi govorila: Ne mogu kriviti onoga koji je zatočenik zeme i ne mogu g od nje odvojiti. A bogovi naši tamo, govorahu: Rusi su to jer priviše zemlju na rane svoje i doneše je do Nava. U to vreme, knezove birahu i mnogo vođa i knezova bejaše. I svi ti kneževi behu od običnih muškaraca. Jer beše ovako: Zemlju radite za sebe, a knezovi budite kako je rešeno da brinete o ljudima. A hleb, hranu i sve za život od ljudi svakog dana imahu. Drugi kneževi danak ubiraju i sinovima vlast predaju od oca na sina i tako od dedova do praunuka.

D-4A (01/103)

Evo Dajbog silan u pomoć dolazi ljudima našim. Zato se ne bojimo u njega veru imamo i brižnost njegovu osećamo. I čekasmo dan taj kada smo imali… Voronežec beše mesto gde se Goti useliše. Rusi ga ne odbraniše i malo nas ostade u njemu. Posle svega oganj sažeže ognjišta i polja naša u prah i pepeo što ga vetrovi razneše na sve četiri strane. Tada Rusi napustiše svoje mesto. Ne blagosiljajte tu zemlju rusku, ali pamtite je. Tamo je krv očeva naših prolivena i ona je po Pravu naša. Voronežec je slavu proneo Rusima i Svarogu. Privite je uza se svom silinom svojom, vratite je kneževima vašim, sačuvajte božju Rusiju. Jer pašnjaci njeni othraniše i obukoše naše kneževe i ognjišta. Služimo joj i odbranimo je jer odeva nas, hrani i poji oduvek i do smrti. Služahu joj i oni, a mnogi kosti svoje položiše, kao u vreme Menzemira Anti. Slovenima nazvaše nas jer čast i slavu pojemo bogovima. Ništa ne tražimo, samo slavu uznosimo. Molitve kazujemo dok tela umivamo i slavu…

D-4B (01/105)
Pijmo suru-napitak u slavu pet puta dnevno, oganj zapalimo u Dubu. I tako Snop veličamo i govorimo hvalu njemu jer smo Dajbogovi unuci i ne smemo zaboraviti slavu svoju. A vekovima ranije Anti bejahu na ruskom polju i u prošlosti mi Rusi prebivasmo sa njima… A tada na Volinj dođoše… bejahu neprijatelji hrabri. Taj Volinj prvog roda beše. I tada Anti Menzemirovi odneše pobedu nad Gotima razbivši ih na sve strane. A za njima potekoše Huni, žedni slavne krvi i ta borba surova beše. I tada se Goti sjedinise sa Hunima i sa njima na očeve naše napadoše i bejahu razbijeni i uništeni. Zatim udariše Obri na kneza i ubiše ga. I tako sinovi mora odoše od Rusa. Bogovi ruski ne traže ljudske žrtve niti životinjske, jedino plodove, voće, cveće i zrnevlje, mleko, suru napitak od trava spravljen i med. Nikada živu pticu ni ribu. To Alani i Varjagi bogovima prinose žrtvu drugu, strašnu, ljudsku. Mi to ne činimo jer smo Dajbogovi unuci i ne idemo stopama tuđim.

D-5A (01/107)

To je žrtva naša med, sura od devet… na sunce stavljena tri dana, a potom kroz vunu proceđena. To će biti i naša žrtva bogovima Prava, kakvu i naši preci davahu. Jer od Dajboga proishodismo i postasmo slavni i slavimo bogove naše. Nikada ne tražismo niti molismo za dobra naša i bogova nam rekoše: Idite Rusima a nikada neprijatelju. Mater Sva o slavi nam pojaše, o pobedama nad neprijateljem i mi joj verovasmo jer slava po ptici Višnjoj nebom ruskim prenosila se o nama… I tada kneza našeg birasmo da o nama brine. Ako neprijatelj pređe granice naše koje ne sačuvasmo da ratnike saziva. A ko smo, to Snop zna. Jer slavu uznosimo, ne molimo i ne strepimo za životna bogatstva. Pogledajte oca našega Ora po oblacima što hodi uznesen silom Perunovom. I vide Or tamo kako Perunko kuje mačeve za neprijatelje i kujući reče mu: Ove strele i mačeve imamo za ratnike i ne smete ih se bojati jer spuste li pogled, vojnika će biti manje nego prstiju na rukama, a ako li se do zemlje sagnu, zveri će postati kao prasad umazana blatom i smrad će nositi tragom svojim. Tamo će o njima govoriti kao o smrdljivim prasadima i svinjama. Tako govoraše Perunko kujući mačeve. I or je to rekao i o tome pripovedao očevima našim. Takva bejaše borba naša za život i junaštvo mnogo vekova unazad. I danas verujemo da beše tako..

D-5B (01/109)

Dođoše Tiverci do sinjeg mora i Suroža k vama i rekoše: Pamtimo šta beše od našeg saveza sa Antima. Beše mnogo ruske krvi prolivene a njoj a tako za veka do kraja ova zemlja će biti slavnog plemena i roda. Jer slavimo bogove, ne iskamo od njih, tek moć njihovu slavimo. I veličamo pretka našeg Svaroga, koji beše, jeste i biće vođa naš od početka do kraja.

D-6A (01/111)

Beše kenz Slaven sa bratom mu Skifom. I nasta deoba velika na istoku i oni rekoše: Idemo u zemlju ilmersku. Tako rešiše i stariji sin ostade kod starca Ilmera. I pođoše na sever i tamo Slaven svoj grad sagradi. A brat njegov Skif kraj mora beše i beše star i imaše sina svojega Venda, a posle njega beše unuk koji vladaše stepama južnim. A krvi mnogo beše od tada i deoba velika za setve i njive na obe strane Dona i do gore ruske i do pašnjaka karpatskih. I tamo su radili i Kola za vođu svoga izabrali, jer on neprijatelju otpor pružio, porazio i oterao. I o tome je sa rodom svojim govorio i sazvaše veće. Tako stvoriše zemlju našu koja je postojala petsto leta, a potom se pojavi među Rusima nesloga i istrošiše snagu u neprijateljstvu, sukobima i razdoru. A i neprijatelji na očeve naše napadoše s juga i potukoše ih na Kijevoj zemlji, priobalju morskom i stepi. Krenuše oni na sever i sretoše sa Francima koji pođoše u pomoć neprijatelju. I Skifi se pokazaše, razbiše neprijatelja silom i poraziše. Tako bejahu Huni razbijeni do ruske stepe i taj put odbijeni. I to je za nauk: Postupimo i danas tako i pobedićemo.

D-6B (01/113)

Vratili smo se u stepe da se poput očeva i predaka naših o pašnjacima staramo. Svoju travu i cveće gajili su i za njih krv prolivahu. A Golinj ostavismo neprijatelju. Golinj beše okružen a neprijatelj… Sve gradove naše opasaćemo kao što očevi naši nekada činiše. I svako dete zemlju će poštovati, celivati i za nju spremno biti da mre. I na stepu napadahu mnoge vojske ali pobedu ne odneše i utočišta ne nađoše. Naši su se očevi za to borili. Od poraza nas je Perun spasavao. Iz praha zemlje nicala je vojska Svarogova i nama u pomoć ratnu dolazila. A deda naš Dajbog predvodiše ih. I očevi su naši pobeđivali. Ne verovasmo u čuda i moleći se požurivasmo bogove naše da nam pomognu u pobedi. Molimo ih, jer su zemlju našu uprljale noge tuđina. I videli smo kako je to bilo: bacili su se na njih i razbili ih jer su na nas napali. O tome vam pripovedasmo.

D-7A (01/115)

Kisek (govoraše) ljudima svojim pred napad i ovi omrznuše neprijatelja, udariše na njih i razbiše ih. I mi imamo obeležje te moći koju Jav neprijatelju ne dade. Pre bejasmo slabi, a sada smo jaki i brojni. Neprijatelja nije mnogo kao nas, jer mi smo Rusi, a oni nisu. A tamo gde je pala krv naša, tamo je zemlja naša. I to neprijatelji naši znaju i njihov trud uzaludan je, kao što beše nekada u vreme naših očeva. Ponavljajmo te reči i nijednu od njih ne zaboravimo. Recimo braći našoj: Sila božja biće uz vas i pobedićete neprijatelje koji vam zemlju otimaju. Zanemeće da više nikada poganu reč ne izgovore. Budite sinovi svojih bogova i sila njihova biće uz vas do kraja. Hleb naš spalili su u ognju, i stoku nam uništili. Oružjem smo odbranili jug i nadjačali neprijatelje.

D-8A (01/117)

Pogledajte se – imate pticu na čelu koja vas vodi do pobede nad neprijateljima… a potom održite. I ona blistajući pred nama vodila nas je svetom. Tako beše u ona vremena kada su Rusi išli sa Vendima a ovi želeli da ponesu bogove svoje do mora. Tamo se ugnezdiše i gradiše hramove, a bejahu tamo mnoga zdanja i bogatstva. Hramovi behu ukrašeni zlatom i srebrom i mnogi drveni bogovi navodiše u iskušenje. Drugima to ne beše pravo jer ih je vređalo i naši srodnici ne imahu spokoja. Arapi su dolazili na tržnice i trgovali decom. I ta zemlja, pripovedaju, postade mrska i zla za život. Tako smo krenuli karpatskim gorama do Kija ali i tamo bejasmo u neprijateljstvu sa zlim narodima. Pevali smo o slavnim danima Rusa, pesme koje su nam očevi ostavili, o srećnom životu u stepama i o slavi predaka. I tada vojvoda Borbec povede Ruse do Goluna, a po smrti dobi čin Perunove hrabre vojske. Ne zaboravljamo da smo sinovi očeva naših i sa ljubavlju ih pamtimo. Govorimo da naša snaga potiče od njih… Govorimo…

D-8B (01/119)

…o njima koji se starahu o nama. Mi tada nismo imali mesto za molitvu već smo molitve obavljali pred kladencima i izvorima gde je živa voda tekla. Beše vošebno, a vuci grabljivi nisu dolazili. Sada se sećamo vremena Aldoreha koji je prizivao žrece. Mi tako nismo radili bogovima i slovo nismo držali. A lepotice naše su otimali i odvozili. Među nama beše svađa zbog toga. Tamo smo živeli pod Gotima. A u tom veku upravljahu rodovima kneževi. Knez beše Bravlin koji oduze Alanima morsku obalu. Posle bitke naselili smo je i razvodili stoku, a Skitima davali da napasaju stoku u stepama. Oni su tada bili u bedi jer su se Grci povratili i iznova ih zauzeli, a jedili su se i na nas. U to vreme pošli smo dalje na sever i tu smo od tada već dvesta leta. I danas imamo drugog kneza Bravlina, praunuka dede svoga, koji reče: Idite na jug, na grčko polje. Grci su od Alana odvojeni, oni trguju u stepama i stoku nam otimaju. Oterajte ih na more i prognajte odavde, jer ovo je zemlja ruska i ona je krvlju našom natopljena. Imajte veru u nas jer smo sa vama danas kao i pre.

D-1/II (01/121)

Zaboravismo dobra stara vremena naša i pođosmo neznano kuda. Primismo promišljljeno pouku prošlosti ne stideći se obeju strana Prava i Nava. Jer Dajbog nam podari sjaj svetlosti zore stvorivši zemlju iz bezdna. Tako nam duše predaka sjaje zorom iz Irija… a Grci počiniše zla Rusima u ime bogova njihovih. Mi muškarci ne znadosmo kuda da idemo i šta da činimo jer nedostupno beše nama što je u Pravu Dajbogom dato. Ova borba u Javu, život naš je –odemo li iz njega- u smrt idemo. Jer Jav iz Prava stvoren je, a Nav večit. I u Pravu je Nav. Ne zaboravimo pouku prošlosti i u nju utkajmo duše naše jer sve što nas okružuje voljom bogova stvoreno je. Taj dar božiji pronađimo u nama i činimo po Pravu. Duše naših predaka iz Irija nam sjaje i Žal nas oplakuje i poručuje: ne zaboravite Prav, Jav i Nav… A mi zaboravismo ne čusmo istine glas… ne bejasmo dostojni Dajbogovih unuka. Zato molimo bogove za čistotu duše i tela po ugledu na pretke naše. Da sjedinjeni sa bogovima u jedini Prav budemo i tako unuci Dajboga. Rusi, veliki je um božiji i njemu tvorite slavu i prenosite. …Život naš prolazan je kao i mi sami i poput konja naših radimo i u miru živote naše na zemlji živimo.

D-2A (01/123)

Pravi muškarac nije onaj koji obavlja umivanje u želji da bude ispravan, već onaj čije se reči sa delima poklapaju… o tome u prošlosti rekoše: Činimo dobro po ugledu na naše pretke. I mi uzoravamo brazde i vremenom ćemo postati slavni. Ali Boruse i Ruse razbi ruka neprijatelja i zlodela se tada počiniše… i knez naš nemoćan beše. On posla svoje sinove u odbranu, ali ih neprijatelj porazi jer ne uvažiše što većem beše rešeno. Podeliše se, a od nas danak uzimahu. I danas kažemo: Kneževi naši ne treba… na jug da odlaze i zemlju osvajaju… za nas i potomke naše. Jer tamo Grci napadahu čim se Borusi od nas razdvojiše. I beše seča velika mnogo meseci… sto puta Rusija se rađala i sto puta razbijena beše od severa do juga… Naši očevi su stoku razvodili i otac Or ih poveo u ruske krajeve. Pre toga živeli smo teško, a naša stradanja se okončaše kad naselismo ognjišta na rusku zemlju. I evo prođoše dve tame od tada, a potom Varjagi dođoše… i zemlja pade Hazarima u ruke kojima danak davasmo. A beše i narod ilmerski sa sto do dvesta krajeva. I narod naš koji dođe kasnije do ruske zemlje, naseli se među Ilmerce. Oni behu braća naša… nama slični i od zla nas čuvahu. Okupljahu se veća da odlučuju i tako beše. Ono što ne proglašavahu ne beše. Kneževi behu birani od sabora do sabora i živeli smo uzvraćajući im pomoć…

D-2B/II (01/125)

…i bejasmo prinuđeni da se u šume povučemo i živimo kao lovci i ribari. Tako smo mogli od opasnosti da se sklonimo. Preživeli smo jednu tamu i otpočeli gradove i sela da podižemo svuda. Posle druge tame beše velika hladnoća i krenusmo na jug jer tamo mnoga mesta behu travna… A tada Rimljani stoku našu uzimahu po ceni koja nam beše dobra i sa nama behu od reči. Pođosmo do južnog zelenotravja i imasmo mnogo stoke.

D-3A/II (01/127)

Molimo Velesa, oca našeg, da pusti u nebo konje Surijine i da nas obasja Surijin zlatni krug. Jer on je Sunce naše koje nam domove osvetava i pred likom njegovim ognjišta naših domova su bleda. A bogu vatre, Smurglu, recimo: Pokaži se i ustani na nebesima i sijaj blistavom svetlošću. Nazivamo ga imenom Ognjebog i odlazimo da radimo. I tako svakoga dana obavamo molitvu, obedujemo i odlazimo u polja da radimo kako bogovi zapovedaju svakom muškarcu kome je određeno da radi za svoj hleb. Mi, Dajbogovi unuci ljubimci smo bogova i plug božji držeći u desnici pevamo u slavu Surijinu. Tako do večeri pet puta dnevno slavimo bogove i ispijamo suricu u znak blagodarnosti i zajednice sa njima koji u Svargi takođe za našu sreću piju… U slavu Surije zapevamo i gle, konj njegov zlatni nebom jezdi… a posle rada domovima se vraćamo, oganj ložimo i obedujemo. Zatim velikoj božanskoj dobroti koja nas okružuje zahvaljujemo i na počinak odlazimo jer tada nam uzima dan. Takođe dajemo deseti deo očevima našim, a stoti vlastodršcima… I tako živimo ponosni jer slavimo bogove naše i molimo se telima umivenim vodom čistom.

D-5A/II (01/129)

Podrobnije o početku našem recimo ovako: Hiljadu petsto godina pre Dira pradedovi naši dođoše do karpatskih gora, tamo se naseliše i živehu mirno jer rodovima upravljahu očevi od roda a najstariji u rodu… Perun nam beše naklonjen i tako živesmo petsto leta, a zatim pođosmo na istok do Nepre. Ta reka teče ka moru, a mi se uz nju naselismo na severu, tamo gde je Priputa nazivahu jer otiče… živesmo tako petsto leta dok rodovima upravljahu veća i bogovi nas čuvahu od onih koje Jazgi nazivahu. Ilmeraca bejaše mnogo starosedelaca. Tako stoku po stepi razvodismo i bogovi nas čuvahu. Otac Or je dobro rekao, imali smo mnoga dobra i živeli bogato.

D-5B/II (01/131)

Ostadosmo sami jer nas jazgi napustiše i odoše na jug. Krenusmo i mi vodeći stoku i bikove naše. Jata ptica letela su na nas. Tada nas u stepi napade pleme Kostoboka. Mnogo je krvi iz otvorenih rana poteklo. Neprijateljima svojim Kostoboci odsecahu glave na koje su se obrušavale jata vrana. Stribog je duvao u stepi i beše oluja do ponoći. Beše to seča velika. Jazgi i Kostoboci razulareno ubijahu i bikove naše. Potraja ta borba dvesta leta, a onda rod naš poče odlaziti u šume. Zatekoše tamo Gote Germanareha koji tu bejahu sto leta. Okomiše se na nas i beše to još jedna velika borba. Gote proterasmo do Dona i Donca. Germanareh tada ispijaše vino u bratstvu sa vojvodama našim. Tako utvrđen beše novi život.

D-8/1/A (01/133)

Pokoriše nas tuđini, jer mi gladni i opustošeni bejasmo. A oni železo naoštriše da naše živote unište. Zbog toga Askold i Rurik po Nepru pođoše da naše ljude u borbu pozovu. Ali mi Dira imadosmo i ne želesmo sa njima poći. Sudbina beše da greške svoje razumemo i da naše vreme bude drugačije. Askold svoju vojsku stavi na lađe i pođe da otima drugima. Grcima je gradove palio, pustošio i žrtve bogovima u zemlji njihovoj prinosio. Nećemo činiti kao Askold jer smmo Rusi. Varjazi nismo koji Rusima i slavi njihovoj veliko zlo načiniše. Rurik nije Rus jer hita po stepi ubijajući trgovce koji mu veruju. Po starim grobljima hodimo i tamo gde pod travom zelenom naši preci leže, promišljamo. Odgovor od njih ištemo, kakva da budu dela i put naš.

D-8/1/B (01/135)

Tu se naši rođaci počeše deliti – ko će biti stariji. Kij ode očevima i precima umrlim. A kada nas je Kij napustio nastala je beda i velika svađa među Rusima koji se pobiše za rascep i podeliše. Tada Grci iz svojih zemalja udariše dok mi za borbu nismo bili spremni i nismo ih mogli napasti niti sa strane niti ih opkoliti. Ratnici su se borili za goli život ne mogavši pomoći susedima. Muškarci nisu imali vere i u bitkama su se samo branili. U pohodima Kijevim bolje beše. Kod Kija je veče pred bitku otpočinjala priča o pobedi. Pevahu o pohodima očeva i kako Ruskolanj pade od zverstava Gota i Huna. Anti i Goti su strepeli od Kijeve Rusije i odlazili u svoje krajeve. Mi znamo za dva kraja – jedan beše Venda a drugi Gota. Ti Goti dolazili su do nas i oni ojačaše, a Vendi oslabiše. A okolo beše zemlja Litva i oni se nazivahu Iljmi, a mi ih zovemo Ilmeri.

D-8/2/A (01/137)

Ide crvena Zora nižući kamenje na svoj nakit. Pozdravljamo od srca kao Rusi, a ne kao Grci koji ne znaju za bogove naše i iz neznanja zlo govore. A mi se slavnim imenom nazivamo i slavu dokazujemo na neprijateljskom železu kad na njihove mačeve idemo. Kao da i medvedi osluškuju slavno ime i jeleni zastaju da drugima pripovedaju o Rusima: oni ne napadaju već se brane, a Grci ratuju zbog pohlepe svoje. Zato se Rusi ponose i hlebom dočekuju, a Grci ga otimaju drugima. O toj slavi orlovi kliču na sve strane jer su Rusi slobodni i silni u stepi.

D-8/2/B (01/139)

Išli smo do Nepre obalom gotskog mora i videsmo lutalice jedino ruske, dok plemena Huna i Jaziga slobodna bejahu. Vođe njihove ratovahu s nama i deliše nas. Od jutra do jutra gledasmo zlo koje se Rusima čini. I čekasmo čas dolaska boljeg doba. Spoznali smo da moramo snage udružiti i poći stopama predaka i poslušati reči koje nam uputiše. Pođimo do naših stepa i borimo se za živote kao vojnici, a ne kao stoka bez razuma.

D-8/3 (01/141)

Doletela nam je ptica na drvo i zapevala. Svako njeno pero sijalo je drugom bojom. I noć se pretvorila u dan jer je pevala o bitkama iz prošlosti. Seća nas na borbe neprijatelja i očeva naših koji na nas gledaju sa neba sinjeg i osmehuju nam se. I tako mi nismo sami jer su oni uvek uz nas. Sećamo se Peruna i gle, nebom jezdi vesnik na konju belom. I on mč podiže do nebesa, raseca oblake i grmi. A nama živa voda potiče koju ispijamo jer Svarog izvor života na zemlji daruje. Krava Zemunja na poljima sinjim travu pase i njeno mleko teče po žitu nebeskom i zvezdama nad nama noću sjaji. Obasjava nam jedini put Prava koji želimo da sledimo. Potomci slavni nose u srcu Rusiju koja jeste i biće zemlja naša. Za nju se borimo i za nju umiremo kao što dan umire bez Sunca i kao što Sunce gasne. I kao što tamu smenjuje veče koje umire ustupajući svoje mesto noći. A noću Veles hodi Svargom po mleku nebeskom do svojih zdanja i zorom nam vrata svoga hrama otvara. A mi očekujući da nas primi u blistavi hram, pojemo pesme i Velesa slavimo od veka do veka kao jaganjci čisti. Veles je Precima našim podario znanja da zemlju oru i travu seju i žito žanju u poljima rodnim, da snop u kuću stavljaju i poštuju kao oca božanskog. Slava našim očevima i materama što nas naučiše da bogove poštujemo i pokazaše nam put Prava koji sledimo i bogovima slavu pojemo i Sloveni smo.

D-8/3/A (01/143)

Naši preci osnovaše Surož i Grci na naše tržnice dolazahu. Boraveći na njima oni osmatrahu našu zemlju. Mnogo mladih slali su koji kuće i gradove gradili su i trgovali. I pojaviše se vojnici s mačevima i oklopima i ubrzo zemlju našu uzeše u svoje ruke i utvrdiše svoje igre. Tad videsmo da Grci praznuju, dok Sloveni za njih rade i zemlja koja četiri veka naša beše postade grčka, a mi psi koje kamenjem proteruju. Danas se ponovo za nju borimo i krvlju je našom natapamo, da kao i nekad živimo spokojno od našeg rada. Leti nebom Perunica i nosi rog slave koji ispijamo do dna. I viteza u nas postade deset puta više nego u neprijatelja naših. A Perunica reče: Kako ste vi, Rusi izgubili oranice svoje. Od danas se morate boriti za njih. A Surija reče: idite Rusi i učinite tako. A mi smo došli u naš kraj i probili obruč d napravimo prolaz i odlučili: Kome je Perun dosudio tj će u raj dospeti, i u Svargi će mu biti večna hrana. Može biti da ćemo danas poginuti, ali drugi izlaz u životu nemamo. Bolje da smo mrtvi nego da živi tuđincima robujemo. Robu nije nikad dobro pod despotom, čak i kada mu je ovaj naklonjen. Slušamo naše kneževe i branimo našu zemlju. A Indra nam pomaže da snagu sačuvamo i ostanemo čvrsti. Da vitezi naši na bojnom polju odole snagom božijom koja nas u pobedu vodi.

D-8/3/B (01/145)

…prinosimo žrtve našim bogovima za Ruse i gatamo gledajući na let ptica. Neprijatelj će biti raspršen u prah i krv. Imaćemo snage da obruč probijemo jer su s druge strane Grci kao babe. Mačevi su im tanki, štitovi laki i pokosićemo ih jer nemaju pomoći ni od bogova svojih. A Surož će kao i pre biti naš i nećemo im se pokoravati. Grci govore da su nam dali svoje pismo, a mi smo primivši ga svoje izgubili. Pamtimo onog Ilara koji u želji da našu decu podučava, moraše se kriti po domovima da ne saznamo kako naše pismo uči i našim bogovima žrtve prinosi. Pobedićemo Grke jer je tako govorio i Kij naš otac. Rekao je takođe da ćemo uništiti i neprijateljski Horsunj. Država će naša biti velika i u njoj kneževi, gradovi, nebrojeno gvožđe i potomstvo mnogobrojno. A Grka će biti manje od nas. I stajaće pred nama pognutih glava. Biće još mnogo užasa i nedaća ali će od dva postati jedno i ujedinjeno. Pobedićemo i učvrstiti našu zemlju. Bogovi će nam darovati večnu slavu i ništa nas neće zaustaviti da se kao lavovi jedan za drugoga borimo i slušamo kneza svog. A Perun će uz nas ostati do pobede. Slava bogovima našim za vek i vekova. Neka je blagoslovena Rusija zemlja naših predaka i neka se ispuni volja božija.

D-14A (01/147)

A Germanareh, unuk Aldorehovog unuka napade nas sa severa. Ovi neprijatelja na čelu rogove nosiše. Varjazi nas nagovarahu da ih napadnemo, ali mi ne mogasmo ratovati na dve strane jer su i jedni i drugi neprijatelji i među njima ne beše razlike. Sa moćnom konjicom i brojnim ratnicima tada nas i Jazgi napadoše sa Tanaisa. I tama za tamom pristizaše i nadiraše, a mi smo samo božiju pomoć imali. Bogovi su našu snagu pred napad udesetostručivali. Belobog povede naše ratnike i konjicu i volšebnici u šumama dograbiše mačeve i u rat krenuše. Videsmo čarobnjake kako velika čuda učiniše. Kako im iz ruku ka Svargi pruženih izrastahu ratnici nebeski. Oni jurnuše na neprijatelja i sahraniše ga. I videsmo tamo ptice velike kako nam doleću. A ustremi se na neprijatelja bijući krilima Mater Sva i klicaše nam da zemlju našu branimo. I borili smo se za ognjišta plemena našeg jer smo Rusiči. Jurite braćo naša, pleme s plemenom i rod s rodom i tucite neprijatelja na zemlji našoj jer ona samo nama pripada. Ne vraćajte se poraženi. Neka nas ništa ne zaustavi jer ste pod okriljem Svaroga čija vas ruka vodi u pobedu.

D-14B (01/149)

Kad nas neprijatelji napadahu, uzimasmo mačeve u ruke i pobeđivasmo. A govoraše Mater Sva da je budućnost naša slavna. I odlazismo u smrt kao u praznik. Pripovedali su nam da smo nekada davno, još dok imadosmo hramove u Karpatima trgovali sa Arapima i drugima. Došljaci Radgosta uvažavahu i mi im dažbine uzimasmo čestito, jer poštovasmo bogove kako nam beše i povereno. Rekoše nam da veru nepouzdanu ne primamo čime očevima našim počast odajemo i drveću bez volje ne prilazimo. Neće ruke naše umorne od pluga biti već od mača, jer nam poveriše da na granice naše idemo i od neprijatelja ih branimo. I evo, dim se do neba uzdiže, što beše tuga velika očeva, dece i matera naših. Vreme je ratova. I ne govoraše ništa drugo. Samo to. Varjagi stigoše do Nepre, osvojiše našu zemlju i odvedoše ljude. LJude ne odvodite. Ako nas ne poslušate, iskusićete mačeve naše. Odvedite Rurika iz zemlje naše i vratite ga tamo odakle dođe. Granice naše neprijatelji opustošiše i zemlju nam opljačkaše. Ratujemo jedino, da našu zemlju odbranimo.

D-11/A (II) (01/151)

Molimo se i klanjamo se prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne. I tom živom vodom napaja i život nam daje dok ne stignemo do livada rajskih, blaženih. A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom Prava kroz bitke do Velike Trizne. I svi poginuli u borbi – neka večno žive u Perunovom puku. Bogu Svetovidu slavu uznosimo jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo pesmu jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Pevamo i igramo njemu i prizivamo boga našeg da on zemlju sunce i zvezde postojano u svetlosti održava. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Neka nas u zagrljaj kao decu primi jer ovako stoji: Ono što je stvoreno – polovičnim umom ne biva viđeno. Jer tajna je velika, kako to Svarog biva u isto vreme i Perun i Svetovid. Dva bića u nebu sadržana, Belobog i Crnobog su, a njih oba Svarog drži i zapoveda. Za njima dolaze – Horos, Veles i Stribog, a zatim – Višenj, Lelj i Letic.

D-11/B (II) (01/153)

Zatim Radgost, Krišni i Kolada, a za njima – Udrzec, Sivi Jar i Dajbog. Za njima slede – Belojar, Lada, Kupala – Senić, Žitnić, Venić – Zrnić, Ovsenić, Prosić – Studić, Ledić i LJutić, a za njima – Ptičić, Zverić i Milić – Doždić, Plodić i Jagodić – Pčelić, Irestić i Klenčić – Jezerkić, Vetrić, Slomić – Gribić, Lović i Besedić – Snežić, Stranić i Svendić – Radić, Svetić, Krivić – Krasić, Travić i Steblić, a za njima slede – Rodić, Maslenić i Živić – Vedić, Listvić i Cvetić – Vodić, Zvezdić i Gromić – Semić, Lipić i Ribić – Brezić, Zelenić i Gorić – Stradić, Spasić i Listverić, Mislić, Gostić i Ratić – Stranić, Čurić i Rodić – a tu već Smurgl – Ognjebog jarostan i prek rađa se brzo. To je suština Triglava jer svi od njega potiču i njemu se opet vraćaju. A tu je divni Irij i tamo Ra reka teče deleći Svargu od Java, a Čislobog odbrojava dane naše i bogu svoja brojanja saopštava: kada je nebeski dan a kada noć. I on dane deli na dane Java koji su dani božiji i noć u kojoj samo je bog naš Did – Dub – Snop. Slava Perunu – Ognjebogu koji strele na neprijatelje šalje i vernop stazom predvodi koja je čast i sud vojnika. On-zlatorun, milostiv i pravedan.

D-7A (II) (01/155)

Slava bogovima našim što imamo veru koja ljudske žrtve ne traži kao Varjazi koji uvek žrtve prinosahu nazivajući Peruna.Parkunom. Mi kao žrtvu davasmo samo plodove polja i svoga rada: proso, mlečni mrs i tome za dan Kolade dodavasmo jagnje, kao i za dan Rusalje s proleća i Crvenu Goru. To činimo u spomen na Karpatske gore. U to vreme naš se rod nazivao Karpeni, a kad se sklonismo da u šumama boravimo, nazivahu nas imenom Drevići, a u poljima nas zovu Poljani. Oni koji Grke slušaju za nas govore da smo ljudožderi, a to je laž, jer uistinu nije tako. Mi imamo drugačije običaje. Tako oni koji žele drugoga da unize o njemu zlo govore i lud je onaj koji se od takvih reči ne brani. Dugo vremena upravljasmo rodovima, a starci iz roda, Vendi, odlazahu rođacima da sude pod drvetom Peruna. A takođe toga dana igrasmo igre pred očima staraca: junaci pokazivahu snagu, brzo hodanje, pevahu i plesahu. Toga dana seljani su odlazili u lov i divljač donosili starcima koji su je s drugim ljudima delili. I volšebnici deliše bogovima žrtvu u znak zahvalnosti i slavu uznosiše. U vreme Gota i dolaska Varjaga biran je knez među vođama i taj je mladiće u surove bitke vodio. A Rimljani nas osmatrahu smišljajući nam zla. I dođoše na nas svojim kolima sa gvozdenim oružjem i napaše nas. Dugo smo se od njih branili da održimo…

D-19 (01/157)

A ovo se videlo u Navu: Ognjebog se udaljavao od zmaja čudesnog. Natapajući zemlju iz njega je tekla krv koju je lizao. Tada je došao silni muškarac i rasekao zmaja nadvoje i postala su dva koja je opet rasekao i postala su četiri. I tada muškarac zavapi bogovima za pomoć. A ovi od Svarge na konjima dojezdiše da zmaja ubiju, jer njegova snaga ne beše ljudska niti božanska, već crna beše. A taj zmaj, to su neprijatelji koji dolaze s juga. To su bosporski ratnici s kojima dedovi naši ratovahu. Grci našu zemlju za sebe žele, ali je ne damo jer je naša. A taj zmaj je stradanje naše. Borićemo se i živote položiti nju koja se prostire od nas do Poljana i Drevića i Rusa. I stiže do mora i gora i stepa južnih. I to je Rusija. I samo od nje pomoć imamo jer smo Dajbogovi unuci. Molimo Boga da oganj pošalje kako bi Mater Sva slavu pronela na krilima svojim do predaka naših. I tu pesmu pojemo uz vatre večernje i staro slovo govorimo o slavi, o svetom Sedmorečju gde su bili naši gradovi i za koje su naši očevi ratovali. A tu smo zemlju napustili a sada se u drugoj zemlji za opstanak borimo. U prošlosti smo imali Golunj i u njemu gradove, sela i ognjišta. Umivamo tela i duše naše u želji da ostane sveta ruska Golunj, u kojoj neprijatelji od predaka naših strahovaše. Od pašnjaka ovčijih prostire se zemlja na dan puta od nas… do drugih, gde sada oni obitavaju i odakle nas u prošlosti oteraše. Neprijatelji nam prete i surov dan pred nama žedan je krvi. I prolićemo je za zemlju rusku… I kamen otete zemlje za nama vapi i borićemo se do smrti… Poštujte sina moga koji je umro za nju…

D-21 (01/159)

Zlu silu od dvesta opremljenih vojnika hrabro poraziše. A mi smo morali sačuvati što je ostalo i sagraditi skrovišta za naše bogove. Gradili smo zidove od hrasta, a često dvostruke i tamo čuvasmo likove naših bogova. Imali smo mnogo skrovišta u Novgorodu, na reci Volhovi. Imali smo ih i u Kijevu gradu i šumama božijim. Imasmo skrovište u Volinji i u Surožu na moru suroškom, plavom. Velika je uvreda za nas što su suroška skrovišta prepuštena neprijateljima, te naši bogovi u prašini leže jer Rusi nemaju snage da odole neprijatelju. Odeća nam beše poderana kao u skitnica koje se noću po šumama vuku i odeću na rite cepaju. Tako su Rusi rite na sebi nosili, ne brinući o tome. Želeli su da u skrovištima bogove slave koji ne primahu žrtve, jer behu ljuti zbog njihove lenjosti. A ptica Mater Sva o slavi nam je govorila i molila nas da slavu očeva povratimo. A mi ne imasmo hrabrosti da pođemo u rat i mačevima svoju zemlju uzmemo i od neprijatelja očistimo. I već hiljadu trista godina krijemo naše svetinje i žene nam danas govore da smo budale, da smo razum izgubili jer pred njima kao jaganjci stojimo. Da ne smemo krenuti u odbranu i mačem razneti neprijatelje naše. I Kupalo nam poručuje da moramo biti vojska čistih tela i duša. I tako polazimo stopama njegovim koji je zaštitnik naš u pravednoj borbi. A onda stajemo pred likom Svarogovim. Odlazeći u borbu mi hvalimo bogove kao što činimo i u danima mira. I Kupalo nam govori da ćemo doživeti vreme i biti poštovani zbog slave svoje. I opet se sresti sa precima našim.

D-22 (01/161)

Ispričaćemo i to kako je Kvasura dobio od bogova tajnu spravljanja surine. A ona je gasila žeđ koja nas je morila. A mi se u Radgostu bogovima radovasmo. Plesali smo i vence do neba bacali i pevali uznoseći slavu bogovima. Kvasura je bio muškarac silni i od bogova omiljen. A Lada je došla k njemu i rekla mu da med stavi u vodu i na suncu osuri. Tako Sura učini da se on u suricu pretvori. A nju pijemo u slavu božiju. U vekovima pre Kija, taj muškarac omiljen beše bogovima i predade (tajnu) ocu Bogumiru. A ovoga Svarog pouči kako da spravlja kvasuru koju nazivamo surinom. I to beše u Radgostu našem. A kada nastupe dani jeseni završavamo žetvu i radujemo se tome. I ako tada neko skrene s puta i počne nerazumno govoriti to je od Crnoboga. A drugi postane radostan i to je od Beloboga. I tako imamo i prijatelje i neprijatelje… Kujući mačeve protiv sila neprijateljskih mi ih silom božijom poražavamo na obe strane. A taj Bogumir suru poče spravljati kad mu slavu prorekoše. I on bogovima govoraše hvalu… i tako su ustanovili sebi rodove po uzoru na boga. Imali su rodove tih rodova kao što je Svarog otac, a potom su sinovi njegovi. I mi mu se pokoravamo kao što se pokorava roditelju, jer je on otac roda. A taj rod su ratnici od Kija do kneževa kijevskih.

D-23A (01/163)

Sa starih pašnjaka gde su Rusi prebivali, Novojari su pošli na jug i u stepama ratovali deset vekova. A to su takođe Rusi koji su svoje kneževe birali od roda svoga. Rodovi su od svakog plemena davali svoga kneza, a kneževi su birali kneza starešinu. Taj beše vođa u ratovima. Tako smo živeli u toj zemlji, dok nas Grci nisu napali i na našoj zemlji se naselili, ne mareći za Ruse. Zato Rusi uzeše mačeve i oteraše Grke od svojih morskih obala. A Grci su ratovali zaštićeni gvozdenim oklopima. Bila je velika seča, vrane su letele nad razbacanim ljudskim telima i njihovo se graktanje u opštem metežu širilo poljem. One su kidale grčke leševe, a ruske nisu, jer behu zaštićeni od pogibije voljom bogova. Tada i sunce sa mesecom zarati zbog te zemlje. I nebo ih je štitilo da ne padnu u nemilost Jelina. Majke su oplakivale sinove koji krv proliše na bojnom polju i to polje posta rusko. Novojari naseljavahu tu zemlju do danas, jer pripada nama zbog krvi prolivene mačevima. Jelini su obećavali našem knezu starešini, da neće ići do zemlje Nera, niti alansku decu otimati jer imaju morske obale. Znamo da preci naši koji na bojnom polju izginuše, nisu otimali od neprijatelja zemlju i zbog toga ni mi tuđu zemlju uzimati nećemo. I od Germanarehu, koji nas je sa severa napadao, branili smo se jer je gotska zemlja naša. NJu Belogori zasejaše kostima svojim i krv svoju proliše i zato je ona naša.

D-23B (01/165)

I ptica Mater Sva peva o nama i slavu nam proriče: i nama samima i mačevima našim. Pošli smo do svetog polja i odoleli neprijateljima severnim i porazili neprijatelje južne. Germani behu poraženi od Rusa jer mi smo oca našeg Peruna sinovi, a Dajboga unuci. Svarog nam je pokazao put kojim su otišli: Germanareh ode na sever, a Jelini na jug. Tako smo odbranili i ujedinili našu zemlju i nismo davali sinove svoje, jer sinovi naši cene nemaju. U naše stepe nadire mnoštvo drugih rodova, a mi ravnodušni nismo. Pomoć ne tražimo, jer je ona u mišicama našim i na vrhovima mačeva kojima sečemo neprijatelja… Ptica Mater Sva poje nam da podignemo mačeve u odbranu. Bije ona krilima i prašinu do Svarge podiže. Od neprijatelja nas bran

D-23B (01/165)

D-25A (01/167)

Behu u Karani, malom gradu na obalama ruskog mora. I tamošnji knez rešio je da Jeline porazi i otera ih od Rusa. Opremio je vojsku i konjicu i pošao u borbu. Jelini su plakali i molili da danak plaćaju. A taj danak beše ovce i vino. Tada su Jelini, videvši da Rusiči mnogo piju, rešili da ih napadnu. Volsev, dolazeći na prinošenje žrtve sa bratom mu Solovenom, reče Rusičima: Ne opijajte se tim poklonima. Ali Rusiči ih ne poslušaše i opiše se. Toga dana Jelini su ih napali i razbili, a videvši tu propast Rusiči su pošli u stepe. Tamo su se naselili, snagu prikupili i neprijatelju uzvratili. Pobedili su voljom bogova jer su ovi bili uz njih i ruke im osnažili. Neprijatelji su se tukli želeći da stoku gaje i sami u tom prekrasnom kraju valdaju. A mi smo se molili Triglavu Velikom i Malom. I Triglav nam se pridružio i konjicom neprijatea porazio. Bogovi su nadvladali. Videli smo mnoge mrtve koje su bogovi porazili. I mi ćemo slediti naše bogove i kao velika Perunova vojska neprijatelje naše ćemo razbiti. Odnećemo pobedu kao Svarožići koji slavu očeva svojih pronose i do dana današnjeg na (bojnom) polju sve neprijatelje pobeđuju.

D-25B (01/169)

Tvorac naš Svarog, ovako kaza ocu Oru: Stvoreni ste vi rukama mojim i sinovi ste tvorca i kao takvi deca moja, a Dajbog će biti otac vaš. NJemu budite poslušni i što vam on kaže tako činite i tako radite. I bićete narod veliki, pobedićete sve rodove tuđe koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore-kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka. Tada će svaki od vas vojnik postajati pomoću zakletve. Ali vojnici će se pretvoriti u robove govornika i od mnoštva tih reči izgubiće muškost i potčiniti se poklonima i zlatu. Zbog toga će se prodati neprijatelju. A bogovi vam govore: LJubite zavet oca Ora, prirodu i život i ljubite drugove svoje i čuvajte mir među rodovima. Od tada beše sedamdeset kneževa naših kao što su: Mezislav, Borislav, Komonebraneš i Gorislav. I tako izabrani oni behu da odlučuju koliko to ljudi od njih zahtevahu. Tada su se kneževi mnogo trudili. Bio je Kisek veliki i mudar. A kada je umro, za njim bejahu drugi i svaki je činio nešto dobro. Rusiči to pamte i za svaku Triznu ih slave. Tri puta odaju poštu u sećanje na sinove naše. To niko ne zaboravlja da ne bi prokletstvo božije i ljudsko navukao i pred ljudima ime svoje okaljao do veka.

D-26A (01/171)

Beše u to vreme jedan dobar domaćin. I beše on blag i bogovi mu dadoše mnogo ovaca i goveda koji su pasli u stepi. I beše mnogo trave a bogovi davahu priplod za stoku njegovu i umnožavahu je. I dođe pred njega stranac i reče mu da njegovi sinovi pođu u drugu zemlju, u čudesni kraj gde sunce zalazi i na zlatnom odru spava. Konjanik dojaha i reče suncu: Idi sunce u tvoje plave šume, sedi u svoja kola i sa Zorom se odvezi na istok. Rekavši to on odjaha u druge krajeve. I veče dođe za njim, a konjanik kaza: Sunce je zašlo iza svojih gora i odvezlo svoja zlatna kola. I volšebnost svoju pritajilo. I konjanik odlazi u druge krajeve. A Zora ide noseći svetlost i odeždu Dajboga stresa. I iskre teku do kraja nebeskog. Tako je on pripovedao. I dvojica sinova pođoše tamo gde sunce zalazi i videše mnogo čuda i trave zlatne. I vratiše se da ocu ispričaju o krasoti toga kraja. Mnoga plemena i rodovi poželeše tamo krenuti i svi pođoše tom domaćinu. I tada otac Or reče svojim sinovima da predvode rodove. Ne želeše oni jedni od drugih da se dele ali knez povede ljude svoje na jug, a Or u primorski kraj. Tamo beše velika suša i pustinja i oni krenuše do planina koje naseliše. Tako su živeli pola veka, sakupili veliku konjicu i odjahali u druge krajeve. Na svom putu, sukobljavali su se sa mnogim vojskama na koje su nailazili. Videli su mnoge tople zemlje i prošli kraj njih jer tamo već živehu mnoga tuđa plemena. Vođeni bogovima išli su dalje. Čuvamo uspomenu na ta vremena i sledimo put naših očeva. Pročišćavamo se molitvom, pranjem i umivanjem. A umivajući se molimo se za čistotu duša i tela naših. Te molitve ustanovio je Svarog, a Kupalo nam je na njih ukazivao.

D-26B (01/173)

Ne zaboravljamo naše običaje: peremo svoja tela i umivamo svoj duh u čistoj vodi živoj. Radimo i molitvu obavljamo svakog dana. Suru pijemo pet puta dnevno hvaleći bogove naše radosno, jer je sura napitak i mleko naše koja nam od Krave dolazi. Živimo spravajući žitne trave u mleku od kojesvako svoj deo uzima. I kako vreme otiče, tako dolazimo do plave reke jer vreme pred nama nije večno. Tamo srećemo pretke svoje i matere gde u Svargi stada napasaju i snopove uvezuju. Život im je kao naš, samo tamo nema Huna ni Jelina, već im knezuje Prav. I taj Prav je istinit, a Nav je ispod Java. Tako je dato i biće od Svetovida za vek i vekova. A bog tamo sa našim precima koji su živeći na zemi stradali, i mnoga zla imali, razgovara. Tamo zla nema, već zelene trave. Živi se po volji božijoj što je za ljude čast. I mi ćemo gledati rajske stepe na nebu plavom. A to plavo je od boga Svaroga. I Veles tamo vodi stada u zlatna žitna polja. Niko ne plaća danak i nema robova. Žrtva je njihova kakvu nevernici ne znaju: vino, med i žito za molitvu. Uznosimo slavu bogovima koji su očevi naši a mi sinovi njihovi. Bićemo im dostojni čistotom tela i duša koje nikada neće umreti. I ne umiru one u času smrti naših tela.

Filed under Словенска религија | Comment (0)

ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА

децембар 6th, 2009

Сретен Петровић
ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА

Где се у овом контексту налазе Јужни Словени и у томе, посебно, Срби и какав је њихов однос према догматици хришћанске цркве? Византија није успела да црквом и духом дисциплинује, односно византира Србе. “Српско православље развило је своје особености и задржало много тога из старе, прехришћанске епохе. Сам процес црквене христијанизације није продро онако дубоко као у Руса, већ је народ унео у цркву и својих националних елемената, сасвим различитих од православља нпр. грчког, руског и других источно-хришћанских цркава“. Често је у нас, каже Дворниковић, из патриотизма било речено или написано: “Наш народ је побожан“, и додаје: “Мислим да ово није тачно“. Наиме, “у нашем народу не истиче се никакве јаче диспозиције за црквену побожност, а још мање за теолошка дубљења и сколастичка цепидлачења. Ни једној од свих наших вера и цркава није успело да до краја затре трагове прехришћанске религије као ни јаке диспозиције за старе паганске словенске празноверице. Најјаче и највидније обележје живот и породичног српског православља Слава или Крсно име прехришћанског је порекла“38 и стоји у вези са српским култом предака. Срби су могли прихватити само онај тип хришћанства који се временом могао прилагодити архетипском верском потенцијалу који су Срби донели из прапостојбине. Било да је свешттеник тај који ће осветити славску трпезу и пресећи колач, или ће то чинити домаћин, у овом случају свеједно је. Наш човек се са најдубљом вером односи према своме крсном имену, узимајући га као конституент своје традиције и обележје националног и породичног идентитета. У томе је иманентно присутна дубина његове вере, с том важном нијансом што та вера не носи знање о трансцедентности Светог, иако се само то Свето дубоко непосредно искушава, сада у синкретичким формама његове историјски млађе хијерофаније.

Sreten Petrović

Filološki fakultet, Beograd
Hrišćanstvo i drevna slovenska religija

(Prilog dijalektici Svetog u likovima paganske i hrišćanske religije)

1. Drevna slovenska vera i prijem hrišćanstva

Danas više nije sporno da li u vreme kada gotovo celokupan život ljudi predstavlja operacionalizaciju i demonstraciju naučnoga saznanja, uopšte ima ikakvoga smisla baviti se jednim tako naivnim pogledom na svet kakav je pogled na svet slovenskih naroda pre njihove hristijanizacije. “Već duže vreme je napuštena predstava po kojoj bi stari mitovi imali strogo uzev poetsku vrednost i svedočili samo o neznanju drevnog čovečanstva”. Sasvim suprotno, drevni mitovi nas upoznaju sa njihovim društvenim i ekonomskim odnosima, daju nam obaveštenje o “kulturnom nivou vremena i pre svega o istoriji duha i stupnju svesti, koji je čovek imao na početku razvoja”. Mitskim slikama čovek je prisvajao zagonetni okoliš; te su mu slike u radu davale orijentaciju i podsticaj. “Kroz ove neophodne razvojne stupnjeve išlo je čitavo čovečanstvo, a Sloveni u tome nisu činili nikakav izuzetak”[1].

Viši stupanj u razvoju drevnih slovenskih kultova, koji se odlikuje pojavom hrama sa organizovanim sveštenstvom razvio se kod Zapadnih Slovena sa znatnim zakašnjenjem, i to pre svega kao način duhovne borbe protiv hrišćanstva nošenog nemačkom ekspanzijom na prostoru u kojem su živeli Polabski i Baltički Sloveni. Zbog te činjenice i izveštaji ondašnjih savremenika o religioznim predstavama Slovena nisu i ne mogu biti svi odreda iste valjanosti, budući da su najčešće bili tendenciozno obojeni religijskim pogledima hrišćanskih hroničara i misionara. Naime, sami hrišćanski misionari gotovo su se listom borili protiv paganstva.

Međutim, i uprkos kasnijoj hristijanizaciji, u domenu narodne običajnosti, a u nekim važnim segmentima i u obredu i kultu, kod slovenskih naroda su sve do XX veka sačuvani brojni drevni mitološki obrasci. Tako je, na primer, Leopold Šmit utvrdio da “izvesni mitsko-obredni scenariji, koje su početkom XX veka još upražnjavali seljaci srednje i jugoistočne Evrope, čuvaju delove mitologija i iščezlih obreda iz prehomerske stare Grčke”. Reč je o tome “da su se takvi obredi održali preko četiri do pet hiljada godina, od čega poslednjih hiljadu ili hiljadu i po godina pod budnom pažnjom hrišćanstva i islama”[2].

Elijade je, doduše, ukazao da se kao simbolički gest kojim se obeležava kraj paganske vere na evropskom prostoru može uzeti “spaljivanje svetilišta u Eleusini, koje je izvršio 396. godine Alarik, kralj Gota”[3], pa ipak, do punog sloma drevnih kultova nikada nije došlo. Niko utemeljenije od Elijadea nije formulisao antropološki razlog za ovu činjenicu koja ide u prilog jednoj filozofski ustanovljenoj fenomenologiji vere. “Sama dijalektika svetoga teži beskonačnom ponavljanju niza arhetipova, tako da jedna hijerofanija, ostvarena u izvesnom ‘istorijskom trenutku’, pokriva svojom strukturom hiljadu godina stariju ili mlađu hijerofaniju: ta težnja hijerofantskog toka da preuzima ad infinitum istu paradoksalnu sakralizaciju stvarnosti omogućuje da razumemo ponešto od religioznog fenomena i napišemo tu ‘istoriju’. Drugim rečima, upravo zato što se hijerofanije ponavljaju, mogu se religiozne činjenice i razlikovati i shvatiti”.

Fenomenološki posmatrano postoje, dakle, stariji i mlađi slojevi hijerofanije svetog. Mlađi su novijeg datuma. Postoji, dakle, jedna temeljna arhetipika svetog – “svetog po sebi”, koje je ontološki fundirano i predstavlja opšteljudsku, nediferenciranu, etnički još-neindividualizovanu potrebu da se dosegne do onog ljudski Prasvetog. Međutim, s obzirom na istorijsko razigravanje naroda, u procesu njihovih istorijskih individuacija nastali su kasnije, na toj drevnoj podlozi, brojni oblici ove Jedne arhetipske “biti”, kao “manifestne predstave Svetog”.

U tom smislu, sasvim dosledno, Elijade zaključuje kako nam čak i samo jedna hijerofanija, jedna predstava hijerofanije, može dopustiti da se otkrije Sveto u svoj svojoj celovitosti, ako smo i ukoliko smo sposobni da produktivnom intuicijom kroz “gledanja kroz”, dopremo do onih fundamentalnih slojeva, u kojima stoluje pojam Prasvetog. “No hijerofanije imaju to posebno svojstvo da teže da otkriju sveto u svojoj celini, čak i ako su ljudi u čijoj se svesti ‘pokazuje’ sveto, svesni samo jednog njegovog vida ili samo nekog skromnog njegovog dela. I u najprostijoj hijerofaniji sve je rečeno: manifestacija svetoga u nekom ‘kamenu’ ili ‘drvetu’ nije ni manje tajanstvena ni manje vredna od manifestacije svetoga u nekom ‘bogu’. Proces sakralizacije stvarnosti je isti: razlikuje se samo oblik procesa sakralizacije u religioznoj svesti čoveka”[4].

Ovim je delimice odgovoreno na provokativno pitanje da li pukim preobraćenjem jedne socijalne grupe u novu veru stare religijske predstave iščezavaju iz svesti naroda. Socijalna psihologija, i posebno ona koja se bavi ispitivanjem religijskih predstava ustanovila je kako se, doduše, mora računati sa izvesnom “metamorfozom izvornih predstava”, ali se, sasvim izvesno “ne sme prevideti jedan daleko značajniji momenat: izvanredan konzervatizam određenih osnovnih predstava, koje često ne samo što nastavljaju da traju u okviru iste kulture naroda ili grupe naroda, nego i u kulturi hiljadugodišta. Kao primer mogu poslužiti žrtveni kamenovi sa izdubljenim koritom ili druge obrade, tzv. sledoviki u oblasti Pskova, koji su prema arheološkom istraživanju nastali još u bronzano doba, pa ipak bili su uvažavani do 19. i početka 20. veka; na njima je prinošena žrtva”[5].

U ovom kontekstu dijalektike i fenomenologije vere treba sagledavati i proces simbioze drevnih slovenskih kultova i mitova, odnosno slovensku veru i hrišćanske religije. Kada je reč o prijemu hrišćanstva, najpre valja kazati da su bili pokršteni Južni Sloveni, Bugari, Srbi i Hrvati, najkasnije sredinom 9. veka između 867. i 873. godine, a zatim, gotovo vek kasnije, hrišćanstvo su primili i Istočni Sloveni. Važna činjenica na putu hristijanizacije bilo je ta što se Knez Vladimir iz Kijeva pokrstio i primio ortodoksnu formu grčkog hrišćanstva 988. godine. Končano hrišćanstvo primaju i ostali slovenski narodi: Česi u 10 veku dok su, danas sa istorijske scene iščezli, Slovena na Labi prevedeni u hrišćanstvo tek u 12. veku[6].

Međutim kada je reč o počecima pokrštavanja u 32 glavi De aministrando imperio (DAI) kao i u Vita Basilii, Konstantin Porfirogenit je, kako su ovu glavu protumačili Jiriček i Radonić, nagovestio da se “vreme, u kome su latinski sveštenici obratili Srbe, ima stavljati u period 642 – 731, posle Pape Jovana IV”[7], o čemu svedoči i činjenica da u srpskoj crkvi ima dosta latinskih tragova. Ipak, preovladalo je mišljenje, a o tome izričito govori 29 glava knjige K. Porfirogenita da je drugo i, svakako, značajnije pokrštavanje obavljeno tek u sedmoj i osmoj deceniji IX veka, budući da je oko 879. g. Vlastimirov unuk a Gojnikov sin Petar postao prvi srpski knez koji je dobio hrišćansko ime. Dakle, ispravno je pretpostaviti da je hrišćanstvo konačno prodrlo u Srbiju oko Petrovog rođenja[8]. “Vizantijska država je svakako odmah, po dolasku Srba na Balkansko Poluostrvo, pokušala da novo stanovništvo privede hrišćanskoj veri, čime bi se olakšalo njihovo uklapanje u vizantijsku uticajnu sferu. Međutim, kako nova vera nije propovedana na narodnom jeziku, to su je širi slojevi stanovništva teško prihvatali, te proces hristijanizacije traje čitava dva veka [...]. O neuspehu tih pokušaja svedoče vesti iz DAI da je većina doseljenog stanovništva ostala nekrštena i da je car poslao sveštenike da pokrste među Srbima one koji još nisu prišli novoj veri [...]. Završna faza procesa pokrštavanja pada u vreme vlade cara Vasilija I (867-886)”[9].

Dakle, paganska vera nije ni odmah ni tako lako nestala, pored ostalog i zbog laganog širenja hrišćanstva. “Veliki bogovi su se slavili u izvesno doba godine, u tišini na domu. Stari verski obredi vršili su se po poljima, po šumama i na izvorima. Tako se nova vera vezivala sa starom”. “Vrlo važno je i to, što su, za razliku od drugih Slovena, Baltički Sloveni imali i svešteničku kastu i sjajne hramove, kipove, često ogromne, koje su Nemci i Danci videli i opisali”[10].

Zanimljiv je opis duhovne evolucije Slovena iz pera Zdeneka Vane. Onome delu Sloveni koji se kretao prema Zapadu “pripada i severoistočni deo Južnih Slovena, Slovenci i Hrvati, dok su izčezli Sloveni sa prostora Labe i Baltički Sloveni, kao i mnoštvo Soraba, doprineli etnogenezi nemačkog naroda”. Istočni deo Praslovena idući na Istok i Severoistok formirao je istočnoslovensku granu, dok je “treći deo prodro na Jug i Jugoistok, gde se povezuje sa vizantijskom kulturom i grčkom formom egzoteričnog hrišćanstva, posredujući je istočnim Slovenima kao ishodište njihovog hrišćanskog razvoja”[11].
2. Ka kosmičkom hrišćanstvu

Mirča Elijade, sa istančanim smislom za razumevanje istočnih kultova i religija, ne robujući shematima evropske teologije i konzervatizmu zapadne evrocentričke nauke o duhovnim fenomenima, ustanovio je s pravom sledeće: “na teološkom jeziku moglo bi se reći da su brojna arhajska predanja integracijom u hrišćanski scenario i sama doživela svoja ‘iskupljenja’. Reč je, u stvari, o fenomenu usaglašavanja različitih i raznolikih religijskih svetova. Analogan proces se uočava – već krajem antičkog perioda, a naročito u ranom srednjem veku – u preobraćanju mitoloških bogova i heroja u hrišćanske svece”[12]. Aron J. Gurevič je ponovio gledište mnogih filozofa religije da je “je crkva s vremenom adoptirala i adaptirala mnoge paganske verske predstave”[13]. Kada smo već kod prezentacije teorijskih stavova, doslednosti radi, navodim da je ovoj ideji je sasvim blizak ruski personalistički filozof Berđajev koji kaže da je besmisleno i čak “nemoguće negirati paganstvo, ludost je u njemu videti zlu sablazan; paganstvo je bilo istinsko otkrovenje, ali prvobitno, nepotpuno”; dakle, svojevrsna apsolutno istinita hijerofanija. Konačno, “paganska kultura, paganska filosofija i umetnost nisu propali; oni su postali temelj svetske hrišćanske kulture; oni su nadahnjivali učitelje Crkve i graditelje Crkve”[14].

Od naročitog je značaja ideja M. Elijadea o tome u kom je pravcu vodila ova simbioza drevnih kultova i vere sa ranim hrišćanskim idejama. U III veku širom Rimske imperije mogle su se zapaziti razne tendencije za “autarhijom i autonomijom koje prete jedinstvu rimskog sveta”. Reč je o fenomenu koji je veoma značajan jer karakteriše versku kreativnost folklornog tipa. Ima se u vidu stvaralačka invenciji naroda koja se paralelno razvijala i išla rame uz rame sa izgradnjom teološkog sistema u hrišćanstvu. Ta velika produktivna sinteza drevne vere i monoteizma nagnala je antropologe religije da u tome sagledaju rađanje jednog zanimljivog fenomena “kosmičkog hrišćanstva”. Reč je o tome što se sada “hristološka misterija projektuje na Prirodu u celini, a istorijski elementi hrišćanstva zanemaruju”. Nije li odviše smelo ustvrditi da je upravo pravoslavna crkva razvijala svoju teologiju u ovom pravcu, ustajući, tako u odbranu jedne značajne duhovne tradicije – antičko grčke filozofije, koja je ponikla na balkanskom tlu i koja se temelji na uspostavljanju ravnoteže, svojevrsne coincidentio oppositorum Duhovnog ili antropološkog, s jedne, i Čulnog ili kosmološkog činioca, s druge strane. Ideja o Hristu kao Bogočoveku, na filozofskom jeziku, upravo govori o ovoj simbiozi, o uključivanju partikularnog u Biće u Opšte, a to znači i afiramciju same Ličnosti i elana Subjektivnosti vernika, mogućnist ostvarivanja njegove duhovne punine bez poricanja egzistencije.
3. O mogućnom Šelingovom doprinosu filozofiji pravoslavlja

Ovu veliku i značajnu ideju, koliko znam, među prvima u novijoj filozofiji izložio je Šeling u čuvenim predavanjima iz Filozofije otkrovenja, koja je držao u Berlinu 1841 / 1842. godine[15], predočavajući novi projekt o Hristovoj ličnosti u formi sinteze Apolonskog i Dioniskog, tačnije, Duhovne i Čulne supstancije, Uma i Osećanja. Zbog toga je i izazvao bes protestantskog teologa Paulusa sa kojim je i inače imao niz neprijatnosti. Koliko je meni poznato, naša se teološka misao do sada nije ozbiljno pozabavila teorijskim osvetljavanjem ovih kasnijih Šelingovih radova, odnosno utvrđivanjem teoloških koristi za svoje stanovište. Reč je o sledećem.

Šelingova predavanja iz Filozofije mitologije i Filozofije otkrovenja, koja je počeo da drži u Berlinu 1841. godine slušali su i pobornici novog koncepta religije koja je afirmisala ideju “ličnog Boga”, ali i radikalni protestantski protivnici toga stanovišta. U amfiteatru na Šelingovim predavanjima zajedno su sedeli mladi Seren Kjerkegor, ali i Šelingov kritičar, mladohegelijanac Engels, protestantski teolog Paulus, ali i humanistički filozof Jakob Burkhart, egzistencijalist Savinji, i buntovni ruski filozof Bakunjin. Bilo je tu i drugih Rusa, kao i Poljaka, Čeha i Grka. Šeling svoja predavanja iz 1841 / 1842. nije za života publikovao (umro je 1854), pa je beleške sa tih predavanja, bez znanja samoga Šelinga, publikovao teolog Paulus 1843. g. u Darmštatu, sa žestokim komentarima na račun Šelingove pozne filozofije otkrovenja. Stvar je u tome što je Paulus sasvim dobro osetio da je Šeling napao tradicionalnu racionalistički shvaćenu ontologiju – koja Boga sagledava samo u Ideji, kao Ideju uma. Šeling je trasirao novi smer u teozofiji zahvaljujući činjenici da je u svoj novi koncept “ličnog Boga” uključio ideje plotinizma, augustinizma i gnosticizma.

Šelingovo gledište koje je izneo u Berlinskim predavanjima bilo je novi podsticaj evropskoj misli u pravcu teozofskog egzistencijalizma. Ervin Rajsner smatra da pozna Šelingova misao “bitno koincidira sa egzistencijalnom mišlju Kjerkegora i sa aktualnom filozofijom egzistencije”[16], u prvom redu sa filozofijom Garbijel Marsela i Martina Hajdegera. Uostalom o tome doprinosu govori i sam Berđajev. Veliko kod Šelinga bilo je to da se dospe do “živog Boga” a ne do “apstraktnog Boga” hegelijanske provenijencije, koji se deducira iz “apstraktnog uma”. Nemačka filozofija je, počev od Kanta pa preko Hegela “tek sa Šelingom pokušala da izađe u prostor svetske duše”[17]. Govoreći o religiozno-mističkoj gnoseologiji u prošlosti, Berđajev kaže da je takav smer imao “velike zaštitnike”, navodeći u napomenama da su to bili “u XIX veku Šeling, V. Solovjev i posebno Fr. Bader”[18]. Jednom reči, “početkom XIX veka Bader i Šeling su propovedali da relkigiozno otkrovenje mora da pređe u novu fazu, fazu Sv. Duha i da se u njoj mora pojaviti crkva sv. Jovana. Ali to su bila individualna predosećanja hrišćanskih gnostika”[19].
4. Kritički stav crkve prema mnogoboštvu, narodnoj religiji i praznoverju

Crkva, i posebno zapadna, oduvek je pokazivala animozitet prema drevnoj slovenskoj veri, odnosno prema mnogoboštvu i tzv. “praznoverju” u celini. Upravo stoga je potrebno, bar u najkraćem, da razjasnimo ovaj veoma nejasan i neodređen termin “mnogoboštvo”. Razume se, on je ponikao u crkvenoj sredini i prvobitno je označavao sve dohrišćansko i nehrišćansko. Njime je pokrivana i vedska himnografija Indije, i literarno obrađena mitologija klasičnih Grka, i godišnji ciklus slovenskih i keltskih obreda, i šamanstvo sibirskih lovaca.

Da li se, međutim, već zbog toga može zaključiti kako je samo hrišćanstvo apsolutno autohtona vera, koja se zasniva na sasvim originalnim predstavama koje ništa ne duguju opštem sistemu drevnih religijskih ideja i čak kazati kako je hrišćanstvo sa svojom verom u zagrobni život, svojim molitvama i obredima, arhaičnim kalendarom ciklusa ništa drugo do radikalna antiteza mnogoboštvu? Svakako da takav zaključak ne stoji! U Der grosse Brockhaus-u[20] se naglašava stav da savremena etnologija, kao “nauka o običajima i verovanjima naroda” danas više ne prihvata razlikovanje “magije od religije”. Smatra se, naime, da je ta razlika veštačka, istorijski uslovljena težnjom hrišćanstva da se diferencira od takozvane “narodne religije, pri čemu se narodna religija diskriminiše kao magija”. Jedan od utemeljivača etnologije u XVIII veku, Justus Mecer, predlaže da se u ostacima praznoverja pređašnjih vremena manje traga za priglupošću naših predaka, i pokuša ponovno da otkrije duh i smisao njihovog tragaganja za saznanjem.

Dakle, u etnologiji se pod “narodnim verovanjem” podrazumeva se sve “što narod, naročito u vezi s izvanprirodnim ili natprirodnim svetom, smatra istinitim”[21]. Savremena etnologija ne pravi nikakvu razliku između praznoverja, narodnog verovanja i verovanja u crkvenom smislu. Danas se praznoverje uzima kao legitimni oblik verovanja. Gete je u svojim radovima naglašavao kako se “vera i praznoverje ne mogu razlikovati. Kod vere je od najveće važnosti da se veruje; šta je to u šta se veruje, potpuno je svejedno. Sa znanjem je upravo suprotno: uopšte nije važno da se zna, već šta, kako dobro i koliko se zna”[22]. U “praznoverju” katolički teolozi vide povratak drevnoj idolatriji, obožavanju “stvari, bića i predmeta na zemlji”, što je, po rečima jezuite Filipa Šmita “u suprotnosti s razumom i obeščašćuje stvoritelja i gospodara sveta. To je, veli on, obožavanje stvorenja i greh protiv etičkog poštovanja Boga”. Stvar je u tome što crkva smatra moralni faktor odlučujućim za razlikovanje crkvenog učenja od praznoverja.

Danas je teško osporiti humanistički smisao narodne vere. Jakob Grim, oduševljeni pristalica Vukovih nastojanja da rehabilituje drevnu srpsku religiju kroz predanje i narodnu književnost, imao je pozitivan stav prema praznoverju. On je bio uveren da ono na osoben način uliva ljudima svojevrsnu utehu i nadu, a ne samo strah. Praznoverje, kaže Grim, “nije ispunjavalo život naših predaka samo strahom nego i utehom”. I Karl Gustav Jung, neposredno pre smrti (1961) izjasnio se u prilog rehabilitovanja prirodne ili narodne vere, smatrajući da je ona pozitivno delovala na čoveka. Kritičan prema savremenoj industrijskoj civilizaciji, on kaže da se “u istoj meri u kojoj je raslo naše naučno poimanje, naš svet postepeno dehumanizovao. Čovek se u kosmosu oseća izolovanim jer više nije povezan s prirodom i jer je izgubio svoj emocionalni ‘nesvesni identitet’ s prirodnim pojavama. One su pomalo izgubile svoj simbolički sadržaj. Grmljavina više nije glas ljutitog boga, a munja više nije projektil kojim on kažnjava čoveka. Ni u jednoj reci više ne živi neki duh, nijedno drvo nije životni princip nekog čoveka, nijedna brdska pećina stan nekog velikog demona. Čoveku ne govore više glasovi iz kamena, biljki i životinja, a ni on više ne govori s njima u uverenju da ga razumeju. NJegov je kontakt s prirodom izgubljen, a time i jaka emocionalna energija koja je delovala na tu simboličku povezanost”[23].

U prilog magijsko-mitološkom mišljenju, dakle, i korpusu verovanja pod nazivom “praznoverje”, govorio je i Maks Veber. On je 1919. godine izrazio svoje žaljenje što se svet sve više lišava čarolija, budući da je, kao posledica intelektualizacije, nestala vera u tajanstvene neuračunljive sile. I Gete je priznao kako “praznovjerje spada u bitne osobine čoveka”, te da će se praznoverje kao i “vera – zadržati sve dok bude ljudi. Ono što se smatralo istinitim često je više promenilo svet ljudi nego ‘realnost’ – a tako će i ostati”. “Od vere zavisi svet”, rekao je Novalis, ali “vera i predrasuda su ista stvar”. Zbog svega toga moglo bi se zaključiti da je oštra protivrečnost između mnogoboštva i hrišćanstva proistekla iz crkvene, i u tome posebno katoličke propagandne literature i nema ničega zajedničkog sa istinom, sa naukom o religiji.

Savremeni ruski mitolog i arheolog Ribakov, uviđajući svekoliku rasplinutost reči “mnogoboštvo”, čije je značenje krajnje razuđeno, polusemantično, ipak, pod pojmom tzv. prvobitne religije podrazumeva krug pitanja obuhvaćenih magijom, animizmom, pandemonizmom, pramonoteizmom i dualizmom. Dakle, mnogoznačan, raznorodan kompleks značenja nalazi se u terminu “mnogoboštvo”, te je stoga neophodno osloboditi ga od usko crkvenog poimanja[24], koje u njemu projektuje dimenziuju ahumanog.

5. Mit o čistim religijama. Pravoslavlje i drevna vera

Velika je zabluda smatrati kako postoje tzv. “čiste religije”! Ovaj stav se ponajmanje može primeniti na hrišćanstvo kao najmlađu religiju. U svakoj religiji ima znatnih ostataka ranijih verovanja, o čemu je već bilo reči povodom dijalektike Svetog i njegove hijerofanije u mnoštvu pojavnih formi. “A sadašnja religija ni jednog evropskog naroda nije nikada bila čisto hrišćanska niti čista u bilo kom smislu. Uvek postoje ostaci i tragovi ranijih vera, manje ili više apsorbovanih; uvek postoji tendencija ka parazitskim verovanjima”[25].

Za Slovene je karakteristično da je sa formiranjem države povezano postepeno “izumiranje stare religije i prelaz na hrišćanstvo”. Međutim, obazrivi istoričari religije su ne jednom upozorili da je “ova promena tekla postepeno, bila je u početku samo površinska i formalna, jer je pogađala samo vladajući gornji sloj, dok je narod i dalje živeo sa izvornim predstavama i dugo vremena ih se tvrdoglavo čvrsto držao i pod plaštom hrišćanske vere, delom, razume se, pod različitim metamorfozama narodnih običaja sve do danas. Već ta činjenica svedoči o tome, koliko su duboko ukorenjeni elementi duhovne kulture, koji su se razvili nesumnjivo za vreme slovenske etnogeneze, u toku diferenciranja, cepanja i zaposedanja zemlje [...]. U komplikovanoj strukturi slovenskog paganizma ne odslikava se samo etnogenetski proces, već i jezički razvoj i posebno socijalna promena u slovenskom društvu”[26].

Šta se dogdilo kada su Srbi prešli na hrišćanstvo? Sve ono što je postojalo u paganizmu, u drevnoj srpskoj religiji, po prirodi stvari, nije iščezlo, a i ono što je postalo stvar prošlosti, sporo je nestajalo iz zvaničnog verovanja. U tome su, uverava nas Čajkanović, “naročito otporni kultni običaji i verovanja. Kada su Srbi primili hrišćanstvo, produžilo je sve ovo da živi i dalje, samo je sada dobilo hrišćansku interpretaciju, i vezalo se za pojedine ličnosti iz hrišćanskog kruga. Mi, dakle, imamo razloga verovati da su kultovi i tradicije, koji su nekada bili vezani za starinske bogove, preneseni sada [...] na druge natprirodne ličnosti, u prvom redu na današnje svece. Prema tome, u našim nastojanjima da o tim starim srpskim bogovima što saznamo, moramo mi najpre poći od kulta današnjih naših svetaca, i od tradicije o njima. U toj oblasti sa najvećom verovatnoćom možemo računati da ćemo naći ostatke starinskog panteona i uspomena na nj”[27].

Kada je reč o kraju slovenskoga paganstva Lubor Niderle se slaže sa onim mitolozima koji tvrde da je hrišćanska crkva teško izlazila na kraj sa demonološkim predstavama, koje su, kao “niži sloj predstava, tj. demonologija i magija” nastavile u narodu da i dalje žive i to u nepatvorenom obliku, dok je “svest o višim slojevima božanskog sveta gotovo beztraga iščezao u narodnoj kulturi i bio zamenjen hrišćanskom religijom”[28]. Dakle, mnoga su drevna, paganska božanstva preosmišljena za potrebe nove religioznostzi. Dobro su poznati primeri da je u “hrišćanskom folkloru Perun zamenjen svetim Ilijom, koji [...] prelazi preko neba u ognjenim kočijama”[29]. Na prostoru Baltičkih Slovena, koji su najžilavije branili drevnu praotačku religiju, Svetovidov hram je srušen 1168. Ostala svetilišta na ostrvu Rujanu, današnjem nemačkom Rigenu, kao i hram podignut na brdu u Radgostu u Retri, takođe su bili porušeni u XII i XIII veku tokom ratova za prinudno preobraćenje u hrišćanstvo.
6. Preosmišljavanje drevnih kultova i kultnih mesta

Susret hrišćanstva i drevne slovenske vere bio je susret jedne nove apstraktne vere sa anacionalnim predznakom, i vere koja je odgovarala narodnom biću, kolektivno-rasnom sentimentu Slovena. Da bi se nova vera koliko-toliko mogla primiti u širim slojevima neukog naroda, crkva je morala učiniti sve da zaposedne vremensko-prostorni zabran drevnih božanstava, dakle, i kultnih mesta, čak i da u jezičkom smislu smanji grubu razliku “starih” i “novih” likova. Gregor Krek, češki mitolog, izneo je zanimljivo mišljenje ovim povodom. Na primer, glasnici evangelizma zatekli su kod Slovena “poštovanje Velesa, Volosa, kao i poštovanje Peruna ili Daboga. Jezički bar donekle po zvuku na Veles, Volos jeste Vlasij, ali više je ipak okolnost, da ga je legenda prikazala kao zaštitnika stoke, učinila je da se paganski bog, koji je posebno u Rusiji poštovan i kao Heerdengott, na sličan način zaboravi”. Ova sudbina na isti način zadesila je i druga božanstva slovenskog naroda, pa i onih naroda koji su slovenskom srodni. Jednom reču, upravo je vera u “paganskog boga bila direktan razlog što je narod poverovao u legendu o sv. Blasiusu, da bi se odlučno pokrenuo” ka jednom, navodno, “pravom putu”! Ono što je naročito podsticajno za daljnja razmišljanja, Krekov stav je da svetom hrišćanskog verovanja defiluju svetitelji. “Ostaje veoma ozbiljno da se promisli, da život svetaca nikada nije obrazovao integrativni sastavni deo hrišćanskog učenja”[30].

Erdeljanović je o tom antropološkom razlogu koji stoji u pozadini pobune protiv inovacija nove religioznosti inventivno upozorio kako “vrlo veliki delovi jugoslovenskog naroda, osobito oni pravoslavne vere kod kojih je hrišćanska crkva imala uopšte manjeg uticaja [...], i sada imaju vrlo razgranato i duboko usađeno verovanje u duše (osobito u duše pokojnika), u razne duhove, dobre i zle, u nebrojene utvari ili sablasti (demone, čija je pretstava delimično izjednačena sa onom o hrišćanskom đavolu) koje se u vidu svakojakih strašila i čudovišta javljaju ne samo noću nego i danju (na naročitim mestima) i čine svakojake pakosti ljudima”[31]. Dakle, opšte je poznat stav da su u Evropi, kod prijema hrišćanstva “pojedini hrišćanski sveci pretvoreni u zamenike starih prehrišćanskih božanstava i narod se sada obraća njima isto onako [...] kao što se obraćao nekada svojim prastarim bogovima koji su mu bili oličenja znamenitih predaka ili prirodnih pojava ili kakvih drugih prilika znatnih po njegov život”.

Uzmimo jedan primer: kako je hrišćanska crkva određivala mesto za podizanje svojih hramova? Slovenački mitolog Josip Mal je lepo ocrtao ovu situaciju. “Tamo gde su stara svetilišta razrušili ili posekli sveta drveća, oni su na istim mestima ili pak u neposrednoj blizini njihovoj sagradili nove crkve, koje su posvećivali najčešće Sv. Juriju (\orđu), Sv. Marjeti, Sv. Mihaelu, Sv. Martinu, Sv. Magdaleni i Janezu Krstniku (Jovanu Krstitelju). Na taj način su ljudi najpre mogli posećivati omiljena mesta, hrišćanski sveci su pak zauzeli ulogu drevnih paganskih božanstava. Hrišćansko obožavanje se prilagodilo normama pređašnjeg verovanja, pri čemu je neuk narod pri takvom postupku lakše zamenio svoje stare bogove sa hrišćanskim svecima”[32]. Josip Mal naj je obavestio još i o tome kako “hristijanizacija Slovenaca” nije “naišla na žestok otpor, posebno stoga što se nije vršila sa ognjem i mačem, kao kod Polapskih Slovena”. Međutim, nije svuda bilo tako. Na istočnim granicama Slovenije “pod mađarskim pritiskom bile su čitave pokrajine divlje opustošene, crkve porušene, sveštenici pobijeni ili pak prognani”, te je na ovom prostoru “produbljivanje hrišćanstva sporo napredovala. Da li onda čudi što je u takvim razmerama živelo staro ajdovstvo (stara vera) u više ili manje prikrivenom obliku duboko do u XII i XIII stoleću, tako da mnoge odrasle osobe nisu bile još krštene”, a nije mali broj umrlih ostao bez opela[33].

Patrijarh Bertold se u svojim izveštajima tužio kako je u godini svoga vladikovanja 1228. god. putovujući ovim krajevima župe u Sloveniji ustanovio kako je “ljudstvo lutalo u slepoći zablude i podražavalo paganske navike”. “Čini se skoro neverovatnim, da je u samom srcu Slovenije još početkom 17. veka biskup Hren pri polaganju kamena temeljca za kapucinski samostan u LJubljani u svojoj pridici (25. aprila 1607) morao oštro prekoriti svoje vernike zbog paganskih božanstava: Lada, Plejn, Poberin, idola et dii antea Carniolae”.

Šta se iz svega može zaključiti? Da su se se u udaljenim krajevima i, posebno, tamo gde su vladali primitini uslovi života, sačuvali paganski običaji do duboko u srednjem veku, i da čak znatan deo ovih običaja i praznoverica u transponovanom vidu živi i dandanas kod običnoga stanovništva. Budući da su Slovenci ubrzo po svom dolasku na sadašnje prostore primili hrišćanstvo, “njihovi susedi nisu bili u stanju da podrobnije opišu njihovu veru”[34]. Zaista, običaji su često menjali svoje ime, dobijali su drugačiji sadržaj. Jer, hrišćanstvo je mnogo toga što mu je bilo neprihvatljivo odbacilo, tako da se prvobitni smisao obreda i običaja često zaboravio ili je bio izbrisan.

Od boginja je hrišćanstvu najviše glavobolja zadavalo dugotrajno poštovanje kulta Mokuše (Mokše, Mokoše). Josip Mal je naveo jedan stav iz Pravilnika sv. Save za monahe, čiji izvor ne navodi, te i nisam bio u stanju da proverim njegovu tačnost: “Prema propisu sv. Save za monahe (prepis iz XVI veka) sveštenik je morao od svojih ispovednika izvideti ‘li splutila jesi z babami bogomerskija bludy, li molila sia jesi njilam li rodu i roženicam i Perunu i Chorsu i Mokoszi pila i jela: tri leta post z poklony’”[35]. Iako postoje izvesne nejasnoće u transliteraciji sa crkvenoslovenskog na slovenački, uostalom, kao i problem izvora iz kojih je naveden ovaj prepis, pomenuti deo iz Propisa sv. Save mogao bi u prevodu na srpski značiti sledeće: “Jesi li činila s babama [= vračarama] bogomrski blud, jesi li se molila vilama ili Rodu i Rožanicama, a Perunu i Horsu i Mokoši u čast pila i jela: [treba] da držiš post u poklonjenju tri godine”! Dakle, sveštenik je morao da iz prakse svojih parohijana iskorenjuje staru veru u vile, u Rod, Rođenice, u Peruna i Mokošu, kao i u Horsa! Dakle, i Hors je, kao božanstvo, postojao u vrlo živom sećanju kod Srba i drugih Južnih Slovena. Poznato je, takođe, da nas ruski izvori XIV stoleća izveštavaju o tome da se mnoge crkve žale na postojanje “dvoverstva hrišćana, koji priređuju idolima gozbu i u potaji čine čast Vilama i Mokoši, a posebno to čine sve žene gotovo bez izuzetka”. I u “slovenačkim pripovetkama se sačuvala kao mogućna čarobnica Mokoška, nekada ajdovska kraljica. Ona je bila ljudima naklonjena; katkada im je u zlu pomagala. Posebno je rado odnosila decu, naročito onu, koja su se veoma slabo odgajala”[36].

Dunja Brozović je najpre dala opštu primedbu na način modelovanja hrišćanskih imena iz paganskih: “Nakon pokrštavanja većina je tih naziva [...] zamijenjena imenima pojedinih svetaca, s težnjom da se poganski toponimi pretvore u kršćanske. Najpoznatiji je primjer te zamjene velik broj svetišta posvećenih kultu Svetovidu i naknadno nadomještenih crkvama posvećenima svetomu Vidu. To su, npr. mnogobrojne Vidove gore, Svevidi, Sutvidi, Vidovice, Videši i sl.”, uključujući tu, u prvom redu, osim svetog Vida, kao supstituciju Svetovida, još i sv.Iliju koji je zamenio Peruna[37].
7. Imanentna vera Slovena nasuprot crkvenoj i skolastičkoj pobožnosti

Ocrtavajući psihološki portret Slovena, i u tome Srba, Vladimir Dvorniković je govorio i o jednom veoma važnom fenomenu slovenske duhovnosti, tačnije o prijemčivoisti našeg čoveka za religijsko. Tom prilikom izneo je dva samo prividno dijametralno suprotna stanovišta. On kaže da nema religije koja bi “slovenskoj ćudi toliko odgovarala kao hrišćanstvo”. Ni u jednog naroda, nije hrišćanstvo, kada je jednom bilo prihvaćeno, naišlo na tako “jaku organičku, etnopsihičku dispoziciju kao kod većine Slovena. U ruskoj zemlji taj je slovensko-hrišćanski tip najjače izražen. Poljaci su pokazali jake dispozicije za mistički katolicizam”. Zašto je to tako? Zato što je Sloven “prvenstveno osećajan, neracionalizovan tip, a hrišćanstvo je eminentno religija osećanja. Ljubav postaje u njemu osnovni sintetski princip i put spasenja. Božanstvo i čovečanstvo postaju familijom; bog otac nebeski, a svi ljudi braća, deca njegova”. Kao što vidimo reč je o “familijarizovanju boga i ljudi”, to je neka vrsta “dečije odanosti i podložnosti ocu nebeskome” koja do “dna duše odgovara Slovenu. Bog je vrhovni autoritet ljudske zadruge i celog života u njoj”.

Gde se u ovom kontekstu nalaze Južni Sloveni i u tome, posebno, Srbi i kakav je njihov odnos prema dogmatici hrišćanske crkve? Vizantija nije uspela da crkvom i duhom disciplinuje, odnosno vizantira Srbe. “Srpsko pravoslavlje razvilo je svoje osobenosti i zadržalo mnogo toga iz stare, prehrišćanske epohe. Sam proces crkvene hristijanizacije nije prodro onako duboko kao u Rusa, već je narod uneo u crkvu i svojih nacionalnih elemenata, sasvim različitih od pravoslavlja npr. grčkog, ruskog i drugih istočno-hrišćanskih crkava”. Često je u nas, kaže Dvorniković, iz patriotizma bilo rečeno ili napisano: “Naš narod je pobožan”, i dodaje: “Mislim da ovo nije tačno”. Naime, “u našem narodu ne ističe se nikakve jače dispozicije za crkvenu pobožnost, a još manje za teološka dubljenja i skolastička cepidlačenja. Ni jednoj od svih naših vera i crkava nije uspelo da do kraja zatre tragove prehrišćanske religije kao ni jake dispozicije za stare paganske slovenske praznoverice. Najjače i najvidnije obeležje živog i porodičnog srpskog pravoslavlja Slava ili Krsno ime prehrišćanskog je porekla”[38] i stoji u vezi sa srpskim kultom predaka.

Srbi su mogli prihvatiti samo onaj tip hrišćanstva koji se vremenom mogao prilagoditi arhetipskom verskom potencijalu koji su Srbi doneli iz prapostojbine. Bilo da je sveštenik taj koji će osvetiti slavsku trpezu i preseći kolač, ili će to činiti domaćin, u ovom slučaju svejedno je. Naš čovek se sa najdubljom verom odnosi prema svome krsnom imenu, uzimajući ga kao konstituent svoje tradicije i obeležje nacionalnog i porodičnog identiteta. U tome je imanentno prisutna dubina njegove vere, s tom važnom nijansom što ta vera ne nosi znanje o transcendentnosti Svetog, iako se samo to Sveto duboko neposredno iskušava, sada u sinkretičkim formama njegove istorijski mlađe hijerofanije.

Jednom reči: važno je da narod veruje i da to svoje vjeruju upražnjava kroz obred, tradicionalne forme običajnosti, a da pri tome uopšte nije bitno koji je tip, koja vrsta verovanja u pozadini, niti je za same učesnike rituala naročito važna eksplicitna svest o tome, najzad, ni semantička vrednost mita koji je u pozadini takvoga rituala! Kao da forma rituala, kada se jednom ustali, postane neka vrsta transcendentalne arhetipske sheme, u izvesnom smislu biva indiferentna prema sadržajnosti kojim je data forma konkretizovana. Ma kakva sadržajnost bila, ona ulazi u formu rituala, pa, ritualizujući se, postaje prevladana kao teorijska ravan koja se ne dotiče svesti aktera ritusa. Razume se da su Srbi, ne jednom, upravo zbog tog transcendentalizma rituala, plaćali preveliku cenu, često i gubitkom državne, ili pak pojedinih segmenata nacionalne egzistencije.

Filed under Словенска религија | Comment (0)

Монотеизам код Словена?

децембар 6th, 2009

Traganje za korenima Srba

Sloveni verovali u jednog boga

Prisustvo drugih bogova nije narušavalo monoteizam. Kao što hrišćanstvo, pored Svevišnjeg, priznaje i Bogorodicu i anđele, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi

Velesova knjiga, najstariji pisani dokument Slovena, koji daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.

Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.

Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.

Potvrda na daščici

Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. „Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga.“

Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.

Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi „Velesova knjiga“ na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.

Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.

Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.

Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.

Ipak, samo jedan bog

U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.

Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom – jedan bog, ali u tri lica. U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar – sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali. A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. „Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne… A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne… Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda.“

Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.

Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.

Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.

Jasna knjiga

Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.

Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored belih bogova postojali su i crni bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.

Molitve tri puta dnevno

Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med…

Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.

Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.

Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu „Zaharkine priče“. Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.

Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.

Ognjan RADULOVIĆ

Filed under Словенска религија | Comment (0)

Религија и култ дрвета, биљака, ватре, воде и извора

новембар 13th, 2009

Митолошка свест Прасловена, и у томе реду Срба који чине део једног рукаваца индоевропске гране, била је под снажним утицајем „чудесног“ деловања космичких и природних сила. Све то, као и начин привређивања будући да се народ махом бавио земљорадњом и сточарством, произвели су и код Срба дубоку везаност људи за природу, чији се трагови осећају пре свега у веровању. На ту чињеницу указују бројна имена која Срби имају за биљни свет, што се мора тумачити као последица интимне везе народа са природом.
1. Култ биљака и ватре. Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се „персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање“, а временом „од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића“. Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу „код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима, другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога“, тако да је некада „свако важније биље имало свога бога“. У митологији Лета – такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње „биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана“. Уосталом, и наш народ чак „ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци“ (Софрић, 1990: 158, 159).
Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.
Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. „Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета“ (Велец,, 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се – никако случајно – митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством „Агни“ = огањ. „Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском оgni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије“, примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је „у Ирану, име божанства ватре Атар“, али има показатеља да се у „старијој терминологији култа, ватра називала agni а не âtar“ (Елијаде, 1,1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно.

У ритуалном ложењу „бадњака“ – младог храстовог дрвета, „бадњак“ можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца – када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних „записа“. вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији „записа“ је табуисано дрво. „Не ваља сећи дрво „запис“, пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети – светиња је то и не треба је ништити“ (Васиљевић, 1996: 59).
И у Старом завету се на више места помиње храст у улози божанског дрвета. Долазак анђела, нпр. везује се за храст. „Потом дође анђео Господњи и сједе под храстом у Офри“ (Свето, 1974: Суд, 6, 11). Према Тројановићу, бадњак је нека врста идола, који због сунчевог привидног хода и повратка, небесну сцену одиграва на домаћем огњишту. Он се мора сваке године обновити, као што то чини и сунце, из чега произлази да бадњакова снага траје само годину дана, из чега следи да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла (Трој., 1905: 230).
Када смо већ код ова два велика хришћанска, а рекао бих и индоевропска празника, данас позната под именима Бадњи дан и Божић, ваља нешто више кажемо о њиховом правом духовном значењу и смислу. О празнику у спомен Исусовог рођења у Витлејему који се слави 25. децембра, или код Срба по новом календару 7. јануара, данас је у науци преовладало следеће тумачење: „Празник овог датума, доведен у везу с датумом зимског солстиција, установио је цар Аурелијан у III веку после Христа. До 336. постаје хришћански, пошто се повезује с Христом, ‘Сунцем праведности’, и представља почетак литургијске године у Риму“. Наиме, „нагађање око датума Исусовог рођења потиче од Климента Александријског (он је предлагао 20. мај), али стварни датум остао је непознат. У Риму је тај датум падао у време раздобља весеља које је започињало сатурнијама 17. децембра, и то исто весеље је карактерисало и хришћанску светковину“ (ЕЖР: 99). Просто речено, код индоевропских народа сећање на ову велику зимску светковину, солстициј, од када почиње, у ствари, рачунање Нове године, било је у тој мери укорењено да хришћанска црква није имала друго решење, већ да једну – са гледишта своје ортодоксије – иначе, безначајну епизоду, какав је датум рођења Христоса, уметне у време ових зимских светковина, и тако заобилазним путем, хришћанском идејом препокрије исконску садржајност празника древних, паганских народа.
Дакле, бадњак је нека врста фетиша или заштитника, који се користи у ритуалу који је добио искључиво соларни смисао. Другим речима, бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу. Бадњак је, дакле, божанство нарочите врсте, које се спаљује да би опет оживело. Међутим, како се Бадње вечери призивају и окупљају „домаћи покојници“, као и због посног карактера вечере и многих других елемената ритуала, бадњак је повезан и са култом покојника.
Како, дакле, протумачити однос Огња, Агњија и Бадњег дана код Срба? За Симу Тројановића „бадњак је нека врста фетиша, односно заштитника“. Шредер указује на „соларни значај“, па се бадњак према овом теоретичару доводи „у везу са веровањем о сунцу“, док Чајкановић сасвим одређено наглашава да је ,,бадњак божанство своје врсте, које се спаљује да би се опет оживело“. Бадње вечери се окупљају и „домаћи покојници“. Због те чињенице је, према Дробњаковићу, сам „бадњак у вези с култом покојника“ (Дроб.. 1960: 18). О повезаности Агњија са Огњем, а све то и са култом предака, који се темељи на патријархатском начелу, говори и један став из древне аријске културе забележен у Рг ведама:

„Ој оци, с помоћу приближите се по слами; ми вам овде приредисмо пиће, уживајте га, дођите амо с помоћу прејаком, и подајте нама спасење и здрав благослов! [...] Дођи, о Агњи, с благим оцима, с вернима, с мудрима, који у светлости пребивају [...] уживајте на слами приложена јела [...] ти зналче бића Агњи вољно уживај лепо спремљену жртву“.

Како се може видети, Агњију се принела жртва, дарови у храни, и то на слами, управо онако како то чине Срби Бадње вечери, односно на гробљу за време задушница, постављајући храну на земљу да би умрли преци могли лакше приступити даровима у јелу и пићу. Дакле, као да је Агњи овде очувао један део хтоничних елемената, облик змије. Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром“, које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао. Такве су се ватре „вадиле“ од сувих липових мотки, а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања“ болести, посебно сточних. Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.
2. Култ воде и извора. Опште је уверење да у сваком српском крају има по која оглашена здрава вода, код које се свет скупља, у њој се купа, умива се или је пије. Такви се извори често походе о Видовдану. Болесни људи се умију водом са тих извора, па марамицом или пешкиром обришу очи и лице, а затим ове предмете оставе крај врела, са веровањем да је на њих магијским путем пренесена њихова „болест“ и као таква остављена крај извора, где сада долази у контакт са доброхотним Видовим демонима. Такве пешкире, марамице посвуда видимо крај „лековитих извора“. Они су табуисани, не додирују се – будући да се сматрају религијски „нечистим“, јер су, према контагиозној магији, инфицирани болешћу. „Лековитом водом“ сматрала се и тзв. „неначета вода“, која постоји у недосегнутим дубинама каквих пећина. Жива вода која извире из врела јесте, као и киша, божанска крв, семе неба. Често је ова вода лековита стога што је на месту где је извор, бунар, чесма, сахрањен какав знаменити јунак, чија душа обитава крај воде доприносећи томе што она постаје религијски „чиста“ и магијски исцелитељска. У том смислу и у нашој поезији можемо наћи примере да је у част каквог јунака ископан бунар, или посађено родно дрво поред гроба.

„Лепо га је уја саранио./…/
Јошт на лепшем месту укопа га,
Раку копа крај друма царева
Око гроба столе пометао,
Чело главе ружу усадио,
А до ногу јелу усадио.,
До те јеле бунар ископао/…/
Који прође туд друмом царевим,
Ко ј’ уморан, нека отпочине,/…/
А кога је обрвала жеђца
Бунар има, нек’ утоли жеђцу“

(Караџић, III, 1973: бр. 40).

Најзад, о св. Јовану остави се крај живе воде жито или корен кукуруза, као својеврсна жртва води. Или се умеси и у живу воду баци нарочити хлепчић направљен од новог брашна, од жита које је те године приспело и затим самлевено: као својеврсна жртва води! Тако и о Видовдану. Велика је магијска моћ проточне воде уопште, а посебно воде која се захвата крај воденица. Врачаре или чињарице често би за своје магије захтевале од „клијената“ да им донесу воду, на пример, са „левог“, односно „десног“ воденичног витла (точка), или пак са места званог „одврата“ – где улази вода за воденицу, како би тим и таквим водама сачиниле мађије одговарајућег дејства: да „одврате“, „одгоне“ злу намеру душмана са одређеног домаћинства, чељадета, или, пак, да „наврну“ воду или какво „добро“ на своју „воденицу“, на свој дом, уколико је реч о томе да треба неку особу супротног пола. а из туђе куће, магијски приволети на брак са својима. Изрази „бела“ и „црна магија“ одређују се управо према поменутом магијском кључу, односно смеру магијског дејства.
И у погребном култу проточна вода, нарочито она у рекама, потоцима, игра важну улогу. Када се након погреба у реци пере одећа умрлога, обавезно се неки мањи део одеће, нпр. чарапа, марамица, намерно пусти низ воду. Тако се и вода која је била крај умрлога, на самртном одру, проспе у реку. „Пролазак крај воде, просипање воде има важно значење као елемент одласка мртвога са света живих у свет мртвих“ (Василев, 1985:199).

Filed under Словенска религија | Comment (0)

Мит и фолклор. Извори за реконструкцију митологије

новембар 13th, 2009

„А мени се чини, да су оваке песне (мушке и женске, слепачке народне – С.П.) содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име“.
Вук Караџић

1. Хронике и писани документи као извори за реконструкцију словенске митологије. Извори за словенску митологију веома су оскудни. Археологија је пружила веома мало података, а тако стоји ствар и са народним обичајима. Што се, пак, самих извора тиче, толико колико их има, у првом реду: хронике и писана сведочанства о словенском свету богова, нужно захтевају критичку проверу и вредновање. Рајтер упозорава да су најважнији извори настали у Русији, и при томе наводи Несторову Хронику. Затим, ту су изјаве проповедника, и добро познати спев Слово о полку Игорову. Следе. затим, извори из Немачке, Хроника Титмара Мерсебуршког; Gesta Hammaburgensisa ecclesiae pontificum од Адама Бременског; Хелмолдова Cronica Slavorum, три посебне Биографије о владици Оту Бамбершком. Када је реч о изворима из Данске, једино дело са овога тла, јесте Gesta Danorum коју је написао Сакс Граматик. Наводе се и сведочанства из Исланда, тзв. Кnitlinga Saga. Што се казивања Прокопија Цезареца, изложена у делу De bello Gothico, тиче, Рајтер примећује да су она веома неодређена, дакле, и не сасвим поуздана за науку. Међутим, управо је део списа Прокопија занимљив за тумачење верских прилика код Срба, о чему ће касније бити више говора. Када је реч о казивањима арапких писаца, Ибн Фадлана и Масудија, Рајтер их одређује као „невероватна“, готово „фантастична“. Његов је став да нам „најпрецизнија обавештења дају западни извори, чији су писци сами обилато дошли у додир са паганством источних Словена које је још увек цветало у XII веку“. Па ипак, он је са потребном критичношћу упозорио да се и приликом вредновања њихових исказа мора имати у виду да су ови, иначе, значајни хришћански писци средњега века имали значајних предрасуда према паганској религији уопште (Reiter: 167-168).
Слично Рајтеру, француски славист Луј Леже је изнео низ примедаба на рачун хришћанских хроника о словенској религији. Наиме, он говори о општој одбојности хришћанских писаца према словенском многобоштву. „Главни писани споменици, који се односе на митологију, јесу дело хришћанских свештеника, делом словенских – какав је писац Руске хронике – најчешће страних, а што је још горе, немачких свештеника. Надахнути најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њ осврћу само кад хоће да истакну ‘срамне’ незнабожачке обреде“ (Леже, 1984: 20).
Ми бисмо могли у најкраћем све изворе поделити на два основна. 1) Најпре, то су хронике аутора који припадају другом типу исповедне религиозности, другој вери: хришћанској или исламској (католичка, протестанска, православна, ислам). По природи ствари они негују сиољашан, индиферентан приступ према њима страној митолошкој религији, а у најгорем и најчешћем случају радикално критички став. Њихово тумачење словенске древне митологије изведено је из једне особене теоријске и идеолошке перспективе, да не кажем предрасуде. 2) У другој врсти извора убрајамо чињенице које се условно могу одредити као основна грађа. То су изворне народне песме, језик, предања, као непосредан, иманентан израз оригиналне националне и обредне праксе, или једноставније: то је поетски транспонован мит. Међутим, с обзиром на историју језика, историјске промене и хришћанску ауторизацију бројних паганских култова и обреда, и ови ће извори захтевати критичко преиспитивање и херменеутичко преосмишљавање, што ће рећи „враћање у првобитни облик“, а то, како је познато, није увек ни лако извести, нити су ризици занемариви. Када је реч о језику и историји, овде важи правило: што је једна средина конзервативнија, а то значи и историјски мање делотворна, дакле, где језик не досеже ниво оригиналног преобликовања, извор који се ослања на фолклор је боље очуван, а шанса да се сагледа првобитна митска супстанција кудикамо већа. Међутим, код неких словенских народа, посебно западних, где је делотворност новије, монотеистичке, и у принципу наднационалне католичко-протестанске религиозности била ефикаснија, односно где су се цивилизацијски помаци усмеравали ка самом врху западноевропског прогреса. ту су и фолклор и језик нужно претрпели знатне утицаје, не оставивши много од онога пагански рудиментарног.
Леже, међутим, иде сада у једну другу крајност, уверавајући нас како ,,не сматра да је фолклор нераздвојни и битни део митологије“. Од тога се унапред оградио, јер би захтевало мукотрпно истраживање у којој је мери „фолклор“ „измењен хришћанским легендама, позајмицама од суседних народа“, Грка и Арбанаса – код јужних Словена: Финаца. Варјага, Татара – код Руса; Немаца – код Чеха или Пољака.
Овде ћемо навести само неколико детаља из тзв. источно-словенских и византијских извора за реконструкцију словенских митологија, а који су важни и за реконструкцију српске митологије, пре свега због упадљиве сличности једног и другог система древне и хришћанске религиозности.
а) За познавање историје древне Русије Несторова Хроника садржи врло важна обавештења. Овај документ писан је крајем XI и почетком XII века. Русија је била званично преобраћена у хришћанство 988. г. Нестор је познавао синове првих хришћана, сакупивши тачне податке о култу њихових предака. Дао нам је прецизне информације о неколиким словенским, тачније, руским божанствима: о Перуну, Велесу, Дажбогу, Стрибогу, Хорсу, Мокоши, Симарглу. Овде треба убројити и Новгородску Хронику која потврђује оцене и обавештења из Несторове Хронике.
б) Од византијских писаца, који говоре о Словенима, наводе се Прокопије Цезарец, Константин Порфирогенит, Леон Ђакон. Прокопије Цезарец живео је у VI веку; био је најпре адвокат, а затим саветник и секретар војсковође Велизара кога је пратио у првом персијском рату (527-531). Најстарије и најзначајније историографско дело Прокопија је De bellis у осам књига. Говори о Јустинијановим ратовима. Од пресудног је овде значаја једно поглавље из његове историје које се бави ратовима против Гота. О словенској митологији нам даје кратке али драгоцене податке: о словенском највишем богу, који производи гром, и о другим веровањима Словена.
в) Настављач Несторове Хронике, подарио нам је рукопис који је прозван Ипатијски. У томе тексту се под год. 1114. говори о богу Сварогу. Леже сматра да се овај текст веома удаљава од свога предмета, те уместо да остане код Сварога, он ту сада убацује другу тему, расправља о богу сунца, о Дажбогу и о паралели са египатском митологијом.
г) Док за касно пронађени одломак епске поезије под именом: Слово о полку Игорову, који садржи неколико важних указивања о руско-словенским божанствима, Леже једноставно нема разумевања, упозоривши да су му те и такве „митолошке алузије“, како их назива, „врло сумњиве“, други аутори су дали високу вредност овоме древном споменику руске митопоетске књижевности из XII века, у коме се помиње пет старословенских божанстава: Велес, Стрибог, Трајан, Дажбог и Хорс.

2. Обичаји и фолклор као извор за реконструкцију митологије. Када је реч о „алтернативним“ изворима за реконструкцију митологије, а у недостатку писаних докумената, поставља се питање: каква јс семантичка вредност обичаја, богатог ритуса који се још и данас упражњава у неким словенским срединама, и код Срба, посебно? Било је научника који су оспоравали тзв. алтернативне изворе за проучавање словенских митологија. Међу њима је и Луј Леже, који „не сматра да је фолклор нераздвојни и битни део митологије“. Ова предрасуда историчара религије произлази из тзв. позитивистичке теоријске и методолошке стратегије, према којој је историјски факт најдрагоценији извор. То је делимице тачно, али и ту са једном оградом; наиме, историјски факт је важан само када је реч о реконструкцији пуке историје, као политичке историје, но не и за реконструкцију културне, боље речено духовне историје, будући да се и у овом случају историја мора интегрално сагледавати, као резултанта комплементарних форми народне свести и облика живота, који конституишу целину духовности једнога народа и пресудно утичу на његов историјски развој.
Шелинг је с правом поставио тезу, која је, чини ми се, научно и филозофски непроблематична, да митологија и језик представљају конституенте „народне свести“. Наиме, ако се митологија рађа у фази тзв. „индивидуализованог рода“, када се један народ као посебан издваја из опште масе „једности раног облика човечанства“, онда је поезија, за коју је митологија општа грађа или садржај, нужан облик у којој се та израстајућа посебна, национална митологија најпрегнантније изражава – дајући миту чулну презентацију. сликовну и естетску форму, онда се, управо због тога поезија мора посматрати као један од непроцењивих извора за разумевање семантичког Hintergrunda саме митологије. Управо зато се уметност, и у томе реду посебно народна, има посматрати као један од најдрагоценијих извора за реконструкцију митологије. Разуме се, треба да се у овом смислу води рачуна о важној естетичкој идеји: да је сама уметност аутентична форма, тачније биће sui generis, дакле, да она има своју сопствену аутономију без обзира на спољње садржаје које користи и преузима. Међутим, ако је њена аутентичност превасходно у слоју форме, а не толико на плану садржаја – који, свакако, није нимало структурно небитан, нас ће у овом случају занимати управо садржајни план народних умотворина као извор за митологију. Са дужном методичком обазривошћу садржај уметности биће анализиран и акцентован, и то из једне нарочите теоријске перспективе и за рачун особене духовне форме, митологије. Утолико и обичаји, магијска пракса и фолклор у целини, представљају драгоцен извор.
Управо стога сам склон да без двоумљења прихватим став да се у народним приповеткама, песмама, играма и обичајима налазе значајни преостаци паганства који су важан споменик који време још није сасвим потамнило. У њима ћемо „угледати богове и богиње свих рангова и својтава; добре и зле, благородне и оне који наносе штету, умилне и застрашујуће; ми ћемо сагледати њихове свечаности, њихова чуда“ (Ророw, 1793: 9-10). Једном речи, у недостатку писаних, а делом и археолошких извора, приморани смо да у циљу реконструкције српске митологије уважимо изворе који постоје. У првом реду имамо у виду народне обичаје и веровања, затим фолклор и у томе посебно народну књижевност. Овде ћу подсетити и на мишљење А. С. Кајсарова који је још почетком XIX века сматрао да су за проучавање митологије Источних Словена народне песме и приче „ризница за нашу митологију“ (Каисаров, 1810: 2). У том смислу је и Померанцева приметила како „изучавање народних прича са тематиком празноверица као и елемената митолошких представа у другим жанровима фолклора реално има суштинско значење за етнографа и историчара“, будући да митолог мора претпоставити да се у позадини многих народних ликова фолклора, као што су, на пример, Баба-јага, русалке и др., налазе „народна веровања која им леже у основи“ (Помер., 1975: 3-4). Према томе, фолклор и обичаји никако нису „алтернативни“ већ суштински извор за реконструкцију митологије.
Међу новијим истраживачима који су се позабавили методолошким начелима која ваља да се имају у виду приликом реконструкције митологије, наводим Владимира Пропа, Грегора Крека, Рибакова. Када је реч о фолклору и, посебно, о бајкама као извору за изучавање словенске митологије, мора се, дакле, поменути значајан допринос Владимира Пропа, који је скренуо пажњу на присуство архаизма источно словенских бајки (претежно руских) и на њихову иманенту везу са древним народним веровањима и митологијом. Рибаков, међутим, само у једној ствари замера Пропу, наиме, што се у своме делу, претежно писаном са структуралистичко-морфолошких позиција, осим указивања на ову исконску етнографску везаност садржаја бајки са древном духовношћу Словена, није ослонио и на одговарајући археолошки податак, тако да у његовом раду нема ни једне слике о стварној историјској првобитности, што оставља утисак да је исконско време приказано као скроз наскроз необично, без историјско-археолошке тежине.
3) Народна књижевност као извор за шроучавање митологије. У погледу сазнајне вредности, за теоретичара који се бави реконструкцијом митологаје, најмања је корист од проучавања басни и шала – вицева. Данас је преовладало мишљење да се у проучавању митолошког система, језика и других феномена духовне културе народа који не поседују писмене трагове о својој древној вери, али су сачували богате религијске обичаје и народну усмену књижевност, треба да уважи метод компаративне анализе митологија индоевропских народа, који постаје значајна допуна историјског метода.
Са којим се проблемом суочава научник, митолог чак и када поседује одређене писане изворе, археолошка открића? Елијаде сматра да је „сваки, чак и савремени документ ‘духовно непрозиран’ све док не успемо да га одгонетнемо укључујући га у систем значења. Нека алатка, преисторијска или савремена, може да открије само своју технолошку намену, све оно што су њен произвођач или њени власници у вези са њом мислили, осећали, сањали, надали се, измиче нам“ (Елијаде, I, 1991: 12). Како онда, приступити вредновању народне књижевности?
За Грегора Крека од изузетно велике важности су управо истраживања старе „народне књижевнсти“ која се мора узети као најзначајнији чувар и форма у којој се прегнантно изражава мит. Управо је традиционална народна књижевност органски срасла са унутрашњим и спољашњим животом народа, тако да између народа и књижевности постоји узајамна зависност. Развој и напредак литературе зависи од културе народа, као што књижевна сведочанства том истом народном животу утискују свој особени духовни образац. У том смислу Крек наводи добро познато Бифоново гледиште о јединству стила и човека, које, слободније интерпретирано, добија код Крека следећи смисао: „Литература је нација. Јер, као што је стилом одређена личност појединог човека, тако је литературом одређена личност нације, тј. националност“ (Krek, 1869: 5). У овом смислу се посебно издвајају следећи облици народне књижевности: епска и лирска поезија, приповетке и загонетке, пословице, бајке. Потребно је, свакако, при истраживању народне књижевости и мита имати у виду њихов однос према језику. Јер, стање језика, динамика његовог развоја даје добру индикацију о стању митолошке свести народа. Шлајхер је тачно установио следећи амбивалентан однос рекавши „да историја и развој језика стоје у обрнутом односу. Што је богатија и бурнија историја, утолико је брже пропадање језика: што је сиромашније, дуже и млитавије протицање историје, утолико се верније очувава језик“ (Schleicher, 1860: 35). Из тога изводимо важно методолошко начело за проучаваоца „старина“ и древне митологије: што су неке друштвене заједнице са гледишта цивилизацијског, технолошког развоја, архаичније и конзервативније, оне су богатије фолклором и митолошком твари, тако да постају непресушан извор за испитивање древности народа.
а) Каква је за митологију корист, односно вредност бајки и историјских прича, сага или кажа? Ове две књижевне форме указују на два радикално супротна односа према историјској стварности неке заједнице. Браћа Грим су наглашавали веома велики значај бајки и сага за митологију, не превиђајући важну разлику међу њима. „Бајка је поетскија, сага историчнија“. Наиме, бајка је као поетски облик аутономнија у односу на историју, дакле, и на историјску грађу од које полази, док се приповетка, сага, чвршће држи једног посебног историјског догађаја. Дакле. сага има у виду један посебан историјски фактицитет, она се везује за једно одређено место, за конкретну личност која има свој историјски легитимитет. Као и браћа Грим, и наш романтички настројени истраживач фолклора и језика Вук Караџић, како сам већ показао, изрекао је значајну мисао да су јуначке народне песме (то значи и паганске, митске), као и тзв. женске песме „содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име „. Дакле, романтички писци, и у томе посебно браћа Грим, спознали су изванредну духовну корист која се из прича и бајки може извући за митологију. О бајкама је В. Грим изнео следећу значајну мисао: „Оно што је заједничко свим бајкама јесу преостаци једног веровања до кога се досезало у најстаријој епохи, која је у сликовитом схватању изражавала натчулне ствари“. За Јакоба Грима бајке су „чудесни последњи одјеци прастарог мита“.
б) Други важан извор за митологију су пословице, изреке, загонетке. У овим кратким сентенцама, тзв. књижевним минијатурама, често се са задивљујућом прегнантношћу, сасвим прецизно означава карактер нације, њен морал и обичаји. представа о богу, човеку и природи, укратко, поглед на свет и живот. Па ипак, овде је за нас једино важно то да у једној посовици народној, у едној изреци сагледамо сачуване прежитке древне митске садржајности. Има ли у том смислу и загонека неку вредност за реконструкцију митолошког система? У загонетки, као другом облику књижевне минијатуре, скривено леже многи преостаци старог метафоричког језика, чије је својство у томе да се једно име о предмету, коме оно у ствари припада, пренесе на други предмет, тако да нам изгледа како овај стоји у битном односу са њм. Феномен загонетке/одгонетке темељи се на физичкој и функционалној сродности онога што је задато и одгнонетке. На пример, на питање шта је то: „Целом свету један тањир доста“, одговор је Сунце“. Наиме, сунце и тањир су слични по округлини, као што, функционално гледано, и сунце и тањир служе свим људима. У ширем смислу, реч је о томе да се у загонеткама на најскривенији начин очувавају и значајни митолошки супстрати. Узмимо један други пример: „Одовуд клада, одонуд клада, у сриди змај лежи“. Одговор је: „Ватра“. Иако је и у овом случају реч о сличности „ватре“ и представе „змаја“ – за кога знамо да сипа ватру из својих чељусти, постоји и дубља митолошка смисаоност. Наиме, према традиционалном веровању Срба, змија – као чувар кућа, вазда живи испод прага и огњишта као култних места, на којима су по предању Срби сахрањивали своје мртве, те се отуда и развио култ предака. Овде је од значаја још и то што између змије -чуваркуће и змаја – онако како је обликован у нашем епу као бранилац националног интереса, постоји дакле, и морфолошка, али и дубља митолошка сродност, тако да нам речена загонетка открива и ове, на први поглед, запретене семантичко-митолошке слојеве.
в) Песме као извор за митологију. Један од најважнијих извора за сагледавање митске супстанције јесу иесме. „Песме су она грана духовног народног блага из које наука митологије може извући највећу корист“ – каже Крек. Словенски народи су у своме народно-поетском благу сачували не мали број таквих песама, које све заједно потврђују исказе старих писаца, да су од свих Индоевропејаца Словени најраспеванији народ. Стога је Шафарик с правом устврдио следеће: „Тамо где је словенска жена ту је и песма. Кућа и двориште, брдо и долина, поље и шума, врт и виноград, све то оне испуњавају тоновима својих песама [...]. Верујемо да без предрасуда можемо казати, да се природна поезија међу малим бројем европских народа налази у таквој разноврсности, чистоти, срчаности и осећајности као код Словена“. Када говоримо о народним и природним песмама, онда под тиме мислимо на оне које нису рецитоване само од стране народа, већ и испеване од тог истог народа, где је на известан начин читав народ у бити песник. Иако је песму створио неки појединац, она је у себи чувала начин мишљења читавог народа и у том случају је тај појединац песник за цели народ, те је песма „опште добро читавог народа, пошто је испевана из дубине народног духа“ (Кrek, 1869: 68). Једва да може бити сумње у то да је изворно песништво укорењено у обичајима и да приликом рецитовања не захтева само певање, већ и ритуал.
Како ствари стоје код Срба? Корисно је да овде наведем став нашег познатог филолога XIX века Ватрослава Јагића, који је још 1869. године изјављивао како „има разлога вјеровати, да је већ код старих Хрвата и Срба цвао митологијски епос; неким честима такових пјесама оста трага у народном причању и народних пјесмах. Све пригодне пјесме, што се данас само од обичаја пјевају, кано: сватовске, краљичке, додолске, коледске, на прелу и на игри, бијаху негда без сумње пуне дубока религиозног значења, које се данас којекако с кршћанским идејами помијешало, као што је громовник Илија, огњана Марија итд.“ (Јагић, 1867: 22-23). Нема никакве сумње да Јагић у основи следи став Вука Караџића, према коме, како смо видели, наше народне песме „содржавају негдашње битие Сербско, и име“, то ће рећи народну религију и систем моралности.
г) Топономастика се у новије време прихвата као једна од важних дисциплина и незаобилазан извор за реконструкцију митолошког система. О томе је са великом компетентношћу говорио савремени истраживач словенске и руске културе, митологије и ареологије Б. А. Рибаков. Рибаков сматра како је на највећу жалост топономастика слабо проуче-на као извор за митологију. У топонимији је, међутим, сачувано много материјала о изворном веровању који не налазимо у постојећим писменим изворима, а свакако је постојао у митолошкој свести народа, у обредима и култу. Тај је извор посебно важан за изучавање српске митологије. Наведимо неке очигледне примере из топонимије на нашем простору: „Перун“ и „Перуника“ – сећање на бога Перуна, „Велес“ и „Вележ“ – указује на бога крупне стоке Велеса или Волоса, „Триглав“ или „Троглав“ -сећање на бога Триглава. „Св. Вида“ и „Св. Вита“. „Витоше“, „Видуше“ -говоре о Световиду, „Девица“, „Девин“ и „Девча“ – указују на присуство у веровањима, обичајима и култу женског божанства Девице. Интересантно је, међутим, да се на нашем простору налазе и трагови, осим Јарила и Рујевита, још и бога Прове као и великог источнословенског женског божанства Мокоше, односно Макоше. Управо због свега тога, брижљиво и широко скупљени називи у свим словенским земљама могу дати у будућности значајнију и потпунију слику о распрострањености поменутих божанстава за разлику од оне слике која се заснива на крајње фрагментарним писменим изворима.

Filed under Словенска религија | Comment (0)

УВОД У СЛОВЕНСКУ И СРПСКУ МИТОЛОГИЈУ

новембар 13th, 2009

„Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. Индус то показује у џиновским грађевинама својих храмова, Персијанац у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима“
Штур 1853

Митологија и поезија, обичаји и фолклор иду заједно. Управо стога се и словенске митологије морају посматрати у најнепосреднијој вези са осталим духовним формама које је изнедрио један народ, односно шира социјална група.каква је била старословенска пре него што се разделила.
Са Прасловенима који живе у бронзаном добу у II миленијуму пре нове ере, почиње епоха великих сеоба словенских народа који су тада још увек говорили заједничким или општим прасловенским језиком. У томе времену створен је првобитни прасловенски систем богова, чије почетке назиремо већ у III миленијуму када се народ бавио земљорадњом. Реч је о времену када су се појавила и прва женска божанстава. Словенско многобоштво се, дакле, везује за епоху земљорадње или за доба првобитног земљорадничког монотеизма.
Древна српска култура дели судбину опште словенске културе, у чијој се дубљој позадини налази знатно старији, заједнички индоевропски културни супстрат: аријска традиција. О томе о каквој је традицији реч и ко су Аријци, само најкраће. На санскритском arya значи „племенит“. Аријци су моћна група индоевропских народа која се преко Иранске висоравни раширила по северној Индији током прве половине II миленијума пре наше ере. „Око 1500. пре н.е. дошло је до поделе досељених Аријаца, који су живели неколико векова на територији данашњег Ирана, и до сеобе једне од тих група на исток, у Индију, преко Авганистана“.
Један од најзначајнијих верских и филозофских списа аријског народа је Риг веда која је написана у Ирану. Према Риг веди, Аријци су „војнички народ, организован по племенима и подељен на класе [...]. Поезија коју су стварали свештеници, а која заправо сачињава Риг веду, преношена је искључиво усмено из генерације у генерацију“ (ЕЖР, 1990: 51). Од тих Аријаца воде порекло и народи које називамо индо-европским, међу којима су и Словени.
Доласком на Балкан, да ли баш у VI веку нове ере (?), српски народ улази у сложене односе (акултурационе) са културама староседелаца, и у томе са византијском, која је, са своје стране, баштинила наслеђе хеленске цивилизације. Чињеница да су српска племена освојила централни простор полуострва, указује да је и сама српска култура повратно и снажно деловала на своје суседе и староседеоце. За српску духовну матрицу од значаја је да су њени древни митско-магијски узори жилаво опстајали, борећи се каткада са примамљивим и савременијим идејним обрасцима. У томе позитивном конзерватизму видимо рад архетипске имагинације по којој су Срби, „приморани“ каткад да у свој духовни корпус укључе стране културне елементе, веома често прихватали само спољашњу форму страног модела а да су при том очували сопствену унутрашњу смисаоност своје духовне форме.

Постепеним напретком културе и историјским развојем, сеобама, народи су се мешали, утицали једни на друге. Долазило је тако и до сједињавања делова култура, обичаја и језика; каткада политичка моћ једне јаке заједнице привлачила је или пак гурала слабије суседе у једну нацију и државу. Из тога се и може разумети чињеница, на коју је Фрејзер упозорио, да би „присаједињени народи саставили заједно своје богове, као и своје дијалекте“ (Фрејзер, 1,1992: 227). Наиме, стара божанства, која су њихови преци заједно обожавали пре растурања, постајала су сада знатно прерушена захваљујући здруженом дејству језичких и верских размимоилажења, као и због накнадних особености које је сваки народ стекао од почетка великих сеоба.
Једно од најзначајнијих питања за разумевање древне српске религије јесте њен однос према хришћанству. Код бројних индоевропских народа који су примили хришћанство, ова вера се уопште могла одржати захваљујући прилагођавању традиционалним културама сваког посебног народа, чије је паганске елементе и веровања. култ предака и култ природе, успела да прими у себе и асимилује, да јој утисне хришћанску боју. Уосталом, како је приметио пољски историчар религије Ловмјањски, „одвикавање народа од старе паганске праксе, посебно од магије, представљало је изузетно тежак задатак, који црква никада до краја није остварила“ (Ловмј., 1996: 193). Остаје стога и даље актуално питање: није ли се овим међусобним утицајем хришћанске и старе незнабожачке вере Словена изродило нешто треће, својеврсно „похришћањено незнабоштво“, које је дубоко проткано древним обичајима и култовима. односно боговима првобитне вере Словена? У прилог овој тези је и став да су облици и садржаји традиционалног словенског погледа на свет „по природи конзервативни, а истовремено одликују се толеранцијом у погледу вероисповести, која олакшава пасивну рецепцију позајмица, које су у првом реду узимане из хришћанства“ (Ловмј., 1996: 63).
У српском православљу, које је више од других форми хришћанства попримило национално обележје, а и због еластицитета православља, многи елементи древне религиозности веома су добро сачувани под копреном хришћанске вере. У XII веку читав словенски свет већ је примио хришћанство, иако је на самом почетку тај пријем био „спољашњи“.
За Србе је познато да су од свих Аријаца најбољи чувари првобитног веровања. Разуме се, хришћанство је ненадано прекинуло природан развој, дакле, и довршење конституисања других словенских митологија, па тако и српске. Сматра се да су старински култни обичаји били она област древне српске религије који су наставили и даље да живе. Православна црква не само да их није дирала, већ их је обилато присвојила и чак дала своју хришћанску интерпретацију. Како примећује Васиљев, „уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време“. Међутим, оденути та „иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво уочи Св. Николе. божићни и славски колач, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањ-дан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена“. Другим речима, „велики хришћански празници стављени су у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова“ (Васиљев, 1990: 14-15, 57).
Социолошки посматрано, еволуција религијских представа одвијала се тако да није било потпуне смене једне форме другом, него је долазило до преклапања, препокривања старијег слоја млађим, новијим. Архаичне представе, поникле на ранијим ступњевима развоја, продужиле су да егзистирају, без обзира на то што су преко њих образовани горњи а накнадни, новији слојеви. Тако су, и не само код Срба, приликом пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике старих прехришћанских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се обраћао некада својим прастарим боговима у којима је видео отеловљење било култа предака било култа природе.
Нема никакве сумње да је човек првобитно био везан за природу. Он је, психолошки гледано. био окренут Другом, Спољашњем или Објекту – „ишао је ван себе“, да би временом дошло до заокрета: поглед се враћа „самосвести“, самом Субјекту, Човеку или Духу. У складу са овим социјалним и психолошким основама развоја човекове духовности, и саме првобитне религијске представе носиле су космогонијску црту, биле су везане за Природу и Космос, за њихове култове. да би временом те исте идеје – као архетипови колективне имгагинације, попримиле духовну, антрополошку садржајност и интерпретацију. Навешћу овде само две наше питалице које пружају могућан одговор на овај проблем. На питање шта је то: „Пуно поље оваца, међу њима рогат чобанин“ – као одговор следи: „месец и звезде“. Или: „Пун тор златорудих оваца, међу њима чобан-баша у млатне хаљине“ – при чему следи исти одговор: „месец и звезде“ (СНЗ, 1877: 128). Дакле, чак и хришћанска представа о Христу као добром пастиру, скинута је са космогонијских висина, са Неба у Socium, да би према истом архетипском принципу наставила ефикасно да греје машту верника, али сада „нове религиозности“. Дакле, и древне космогонијске култне представе, као и рафинирана монотеистичка идеја хришћанства заснивају се на истим психолошким механизмима обликовања представа. Раног човека, и не само њега, узбуђује представа сувереног кретања Месеца кроз непрегледно мноштво звезда. Звезде мирују, са повременим „искакањем“ – репатице, док их „чобан“ (Месец) само привремено напушта да би им се поновно вратио. Изврсна архетипска подлога, на коју је налегла и простонародна и „хришћанска“ имагинација.
У овом Уводу, у коме покушавам да реконструишем и прикажем древну српску веру, желим да скренем пажњу на чињеницу да постоје два српска митолошка пантеона: а) старији – у којем преовлађује митолошко наслеђе из заједничке словенске празавичајности, утолико и преостаци хтоничне религиозности – божанства која следе из везаности за земљу и доњи свет, и б) новији, млађи, или аутентично српски религијски систем обликован у форми „Јастребачког пантеона“, који своју митолошку садржајност преузима из ликова националне самосвести, као заокружене форме која је израсла на аутохтоном и продуктивно освојеном српском историјском реалитету. Најпре, у првом делу Увода говорићу о старијем пантеону.
Дакле, митологеми српске религије једним делом су истоветни са општесловенском матрицом. У том смислу је индикативан став Јана де Фриса да је човек према природним феноменима свагда имао исти став и, следствено, постављао иста питања, долазећи тако до истоветних одговора на њих. Религијске представе два народа, словенског и немачког на пример, који су досегли истоветан ступањ развоја, увек су начелно идентичне, само је потребно да се овај идентитет раскрије и схвати испод површинских разлика форми ијезика (Vries, 1961: 291).
Овде је, међутим, потребно учинити једну ограду. Поједини, па и новији митолози природе, међу њима пре свих Зике, Хизинг, Еренрајх, Штукен и Фробениус, праве методолошку грешку када претпостављају код свих група светских народа истоветну психичку структуру, а то значи и постојање код свих народа а приори исте тенденције ка природно митском начину мишљења. Они при томе не уважавају значајну улогу друштвених фактора, односно чињеницу да је човечанство диференцирано на културне групе, што је у бити довело до изградње различитих митолошких система. Управо стога се данас може сасвим јасно уочити како поједине групације народа уопште немају никакав смисао за митско обликовање, на пример, астралних догађања; други народи, пак, поседују управо такав смисао у наглашеној мери, као што, опет, трећи народи у средиште свога митолошког занимања стављају месец, а четврти искључиво сунце. Из тога је и рођена социолошки оправдана претпоставка да матријархатске културе претпостављају лунарну митологију, док је патријархатским културама својствен соларни мит (Vries, 1961: 331).
Када је реч о карактеру првобитне словенске религије данас су у игри углавном две основне концепције; старија према којој је реч о „соларној митологији“, и коју бране Брикнер, Васмер, Пизани, Лер-Сплавински и Петацони, док другу доктрину о превасходно „лунарном“ и „хтонском карактеру“ заступају Евел Гаспарини, Лубор Нидерле, Мирча Елијаде, а од српских митолога Веселин Чајкановић. Као аргумент за ову другу тезу узима се чињеница да је термин „сунце“ у словенским језицима средњег рода а у балтичким језицима чак женског, док је „месец“ и у словенским и балтичким језицима именица мушког рода. И на простору Евроазије и Северне Америке сунце је женско биће и јавља се као месечева сестра. Уосталом, и Мирча Елијаде, како ћемо видети, сматра да је и у древним античким митологијама, грчкој и римској, сунце играло споредну улогу. Међутим, у традицијама народа Медитерана и Блиског Истока јавља се култ Сунца, у лику мушког божанства које се жени Месецом. Међутим, за потврду новије тезе да је Месец божанство мушког рода наводим бар две индикативне песме из Вукове збирке: Женидба сјајног Мјесеца и Опет женидба Мјесечева, при чему Месечева сестра, звезда Даница, жени брата.

„Фалила се звијезда Даница:
‘Оженићу сјајнога Мјесеца,
испросићу муњу од облака’“;
„Радује се звијезда Даница:
жени брата сјајнога Мјесеца“.

Свакако, постоје и песме у којима се и Сунце, поред Месеца, појављује у улози младожење: Сунце и Мјесец просе дјевојку, свеједно што ће, на крају просидбе – у којој руку „младе“ траже и Сунце и Месец, браћа дати своју сестру Месецу стога што „се Мјесец промењује“ (Караџић, I, 1969: 230, 229).
Једном речи, преовладало је схватање да је код старих Словена веома уважаван култ Месеца, посебно младог Месеца, од кога зависи берићет у пољу. Када се погледају бадњидански обредни хлебови, нарочито у источној Србији, где су прежици лунарне митологије и данас још живо присутни, запазиће се како преовладава лунарна симболика изражена у тзв. „српастим фигурама“ хлебова. „По вјеровању Јужних Словена, Мјесец помаже у лијечењу, у бајању и гатању, а посебно се вјерује у његово благотворно дјеловање на усјеве. У Македонији и југоисточној Србији забиљежено је народно вјеровање да жене врачарице, зване мјесечарке скидају Мјесец с неба, претварају га у краву и помузу“ (Кулишић, 1979: 115).
Каква је била еволуција религијских идеја код Срба? Српски митолошки систем, супротно древно хеленском. изграђивао се у доба сеоба и досељавања на Балкан, у време наглог покрштавања, односно пријема хришћанства, али и, убрзо потом, стварања услова за српску државност. Древни српски духовни систем, у својој основи анимистички (анимизам – веровање у душе и духове, слободне од тела), заустављен је у свом развоју на ступњу хтоничних представа и натуризма, на коме се веровало у демоне, душе и духове, безлична и полуљудска бића, која су настањивала целокупну природу, шуме, мора и реке, најзад, у коме се обожавају: вук и пас, црни петао, змија и коњ, храст и извори вода, камен и раскршћа. Веровање у светске силе. или анимистичка и тотемистичка вера нашег народа, временски гледано, није стигла код свих слојева народа да се уздигне до облика божанстава у чисто људском обличју, већ је сачувала бројне елементе териоморфизма или зооморфизма, што ће рећи да се богови каткада показују у животињском обличју.
Додуше, из аријско-словенске прошлости сачуван је појам „врховног, јединственог Бога“. Међутим, да би био изграђен чисто српски, национални систем митологије са соларним божанством у основи, српска народна духовност морала је, поврх у себи аријско-словенских основа, да у своме специфичном историјском развоју, који ће пратити државно конституисање, изгради и своје особене религијске представе, које су примерене само њеном националном бићу. Због тога ваља казати следеће: иако ћемо се у тзв. древном српском пантеону сусрести са митолошким ликовима попут Тројана и Триглава, Сварога и Велеса, Перуна и Световида, Прове и Подзвижда, Бабе и Мокоше, Деване, Ладе и Лете, сви ови ликови нису до краја добили јасно, национално заокружење, народносну пунину, мада су њихови трагови видљиви.
Иако су Срби потенцијално и архетипски носили заједнички верски основ древних Аријаца и Протословена, да би, међутим, створили митолошки систем богова као „своју“ персонификовану верзију божанстава – као „српску“, дакле, ни као аријску, ни општесловенску, таква митологија у националном кључу захтевала је специфичан социјални контекст, наиме, да сам народ прође кроз посебно историјско оспољење, а то значи да ону „општу“, заједничку архетипску основу која је била знатним делом анационална, етнички бесадржајна, конкретизује сада сопственим историјским ликовима.
Такви се услови стварају доласком Срба на Балкан. Убрзо по пријему хришћанства запажа се, међутим, закочење у том развоју који би, иначе, природно водио ка пирамидалном заокружењу српског митолошког пантеона. Уколико се претпостави да би дно или базу такве религијске пирамиде чинио хтонизам, а њен врх, као крајњи циљ означавао Јастребачки Пантеон – изнад кога се тек пружа област монистичке религиозности, из тога би се могло закључити како се у развоју српске духовности „народна свест“, без претходне, довршене митолошке карике пребрзо запутила у трансцендентне висине хришћанског једнобоштва, за чији пуни доживљај и духовни досег није извршена претходна припрема нити изграђен онај важан слој колективне свести, као неопходна посредујућа етапа ка монотеизму.

Filed under Словенска религија | Comment (0)

СЛОВЕНСКИ И ИНДОЕВРОПСКИ DIS PATER

новембар 13th, 2009

Наше претпоставке о старинском српском врховном богу добијале су, као што смо видели, врло често своју потврду у чињеницама из општесловенског паганизма — уколико нам је он познат — и из паганизма других индоевропских народа. Али исто тако. с друге стране, смемо очекивати да ће резултати до којих смо дошли у српској области моћи да послуже као коментар, или допуна, за познавање великог хтоничног бога — који је имао све услове да се развије у главног националног бога — код других Словена и других индоевропских народа.

Из наших досадашњих излагања даје се са сигурношћу закључити да су и друга словенски народи имали свог националног бога, који је стајао на врху њиховог пантеона, онаквог истог и са истим особинама и облашћу какав је код Германаца био Водан, а код Гала Диспатер. У подацима који су нам о старој словенској религији сачувани налазимо доиста спомен о таквом божанству. Такав бог био је пре свега арконски Световид. Он има све битне карактеристике какве је имао и наш Дабог. Да је Световид доиста био врховни бог, то се види (упркос Нидерлеу, 139) колико из јасне изјаве Хелмолдове да становници острва Рујана све друге 6огове, у сравњењу са Световидом, сматрају за полубогове („cuius intuitu ceteros quasi semideos aestimabant“, Helmold, 1, 52 = С. Н. Meyer, Fontes historiae religionis Slavicae, 44); да он има „inter omnia Slavorum numina primatum“* (Helmold, II, 108 = C. H. Meyer, 46), и да је „deus deorum“** (Helmold, ibid.), толико и из чињенице да су њему приношене људске жртве (Helmold, I, 5.2).

* „првенство међу свим божанствима Словена“

** „бог богова“

Да је, међутим, Световид у основи хтонично божанство, као и наш Дабог, види се из тога што је он, као и Водан и наш Дабог—Тројан ноћни коњаник (Saxo Gramm., XIV, 564 Holder = C. H. Meyer, 51); донекле и из тога што је он бог пророк („efficacior in responsis“, Helmold, I, 52 и II, 108; о прорицањима помоћу Световидовог коља в. Saxo Gramm., 1. с.; в. и Drag. Kostić, Staroverski božanstveni konj, сепарат из Glasn. Jugosl. prof. društva за 1931), a вештина прорицања је по правилу у вези са хтоничним божанствима и демонима (упор. и Leo Weber, Svantevit und sein Heiligtum, ARW, 29, 1931, 77; и стр. 208).

Најзад, после свега што је говорено о функцијама и значају нашега Дабога, морамо се сложити са констатацијом Хануша, Крека (Einleitung, 397) и других (које набраја Нидерле, 139) да ми у Световиду имамо доиста заједничког врховног бога свих Словена, и необјашњиво је да јасним и у више махова наглашеним изјавама Хелмолдовим („de omnibus quoque provinciis Slavorum illic“ — на острву Рујану — „responsa petuntur et sacrificiorum exhibentur annuae solutiones“; .. . „quin et de omnibus Slavorum provinciis statutas sacrificiorum impensas illo transmittebant“;… „simulacrum illud antiquissimum Zuantevith, quod colebatur ob omni natione Slavorum“; … „unde etiam nostra adhuc aetate non solum Wagirensi terra, sed et omnes Slavorum provinciae illuc tributa annuatim transmittebant, illum deum deorum esse profitentes“, в. Helmold, I, 6; 52; II, 108) није ипак била поклоњена вера од неких истраживача.

Једну резерву чинимо утолико што је овај врховни бог, у другим словенским крајевима, могао имати друга култна имена и епиклезе (в. и мало доцније). Да је међутим и име Свето-вид (= силни, моћни Вид, в. Нидерле, 1421) старо и свакако прасловенско, може послужити као доказ и то што је Вид име које је имао и наш врховни бог (в. горе, гл. 19), а можда и најстарији грчки хтонични бог, ‘AFidiV.

Из наших горе добијених резултата даје се закључити, даље, да је божанство са три главе само једна од манифестација Световидових, и да је име Триглав само један од његових епитета, а нипошто не засебно божанство, онако као што, на пример, ни света Тројеручица није засебно женско божанство, него само једна од манифестација Богородичиних1). Словенски пантеон у овоме правцу уопште би требало ревидирати и извршити потребне редукције, односно потребна сажимања, спајања, везивања разних имена и епиклеза за само један нумен. Нидерле, на пример, потпуно има право када каже (стр. 148) да су Ругијевит, Поревит, Геровит, све локални називи једног божанства, које је идентично са Световидом. Имамо, дакле, локално диференцирање једног истог божанства, као што је на пример, велико божанство мора код Грка, alioV gerwn, називано различито: Нереј, Протеј, Форкис, Тритон, Глаукос (упор. F. R. Dressler, Triton und die Tritonen in der Litteratur und Kunst der Griechen und Römer, Wurzen, 1891, 1).

Ha извесну противуречност наићи ћемо, међутим, ако упоредимо нашег Дабога са руским и можда општесловенским (в. Нидерле, 110) богом истога имена. Код нас је Дабог, као што смо видели, хтонично божанство; код Руса и Западних Словена, међутим, за њега кажу да је соларно божанство, син Сварогов2). Како да се ова противуречност објасни? Строго узевши, када се има на уму да реч Дабог није право име, него култна епиклеза, аутономан епитет бога даваоца (упор. Нидерле, 111), Jeou dwthroV, могло би се помислити да је тај епитет, који је у једном случају дат хтоничном богу богатства — Дабогу, Плутону (према ploutoV = богатство), оцу Диту (према dives = богат) могао у другом случају бити додељен богу сунца, које се такође може назвати deus dator, утолико што даје људима живот и свако изобиље и плодност, thn

genesin kai auxhn kai trojhn (Plato, Rep., VI, 509 B): ми доиста довољно знамо да се један исти епитет може давати различним боговима. На пример, баш епитет dwthr (dwtwr) или ploutodothV (ploutodothr, ploutodotwn, односно ploutodoteira, што значи исто што и Дабог, односно Дајбаба, имају у исто време Ескулап, Хермес, Зевс, Аполон, Дионис, Хад, Димитра (упор. С. F. Н. Bruchmann, Epitheta deorum quae apud poetas Graecos leguntur, Leipzig, 1893, ss. vv.). Али ја не мислим да је овде тај случај, него да ми и у српском и у словенском Дабогу имамо у основи несумњиво једно и исто божанство. За привидну противуречност у функцијама није тешко наћи објашњење.

Најпознатију аналогију имамо у случају Аполоновом, који је и бог сунца (в. О. Gruppe, Griechische Mythologie, 1240 идд), али који једним делом — ма колико ствар изгледала неочекивана, упор. нпр. R. М. Meyer, Altgermanische Religionsgeschichte, 6302 — има и хтоничну природу3) Осим тога, ми знамо да су Хадес и Хелиос, бог доњега света и бог сунца, често идентификовани, и у теолошкој спекулацији, али такође и у култу и народним веровањима и умотворинама. У области теолошких спекулација можемо се позвати на аналогију са мисирским Озирисом, који је идентификован са сунцем (в. Adolf Erman, Die Religion der Ägypter, Berlin und Leipzig, 1934, 103), мада је он иначе бог мртвих kat’ exochn. Исти је случај и код класичних народа.

У познатом екскурзу у Macrob. Sat., 1, 17 идд изједначује се сунце са Хадесом и Хермесом и другим боговима, а у једном орфичком фрагменту каже се: EiV ZeuV, eiV, ‘AidhV, eiV °HlioV, eiV DionusoV, eiV JeoV en pantessi* (Orphic. frg. 239 Kern). Упор. и Porphyr. peri agalmatwn fr. J. Bidez, в. Boll, Kronos— Helios, ARW, 19, 1919, 345; Ploutwn o upo ghn

iwn hlioV kai ton ajanh perinostwn kosmon kata taV ceimerinaV tropaV**. Према схватањима орфичара, прочишћене душе иду после смрти на сунце, и на тај начин Хелиос „tritt in Beziehung mit Grab und Tod*** (Rapp y Roscher, Mythol. Lex., 1. 2021). За друге везе између Хелиоса и Хадеса упор. Jessen у Pauly—Wissowa, 8, 77.

* Један Зевс, један Хад, један Хелиос, један Дионис, један бог међу свима.

** Хелиос обилази невилљиви свет и о зимској краткодневиии одлази под земљу и постаје Плутон.

*** „ступа у однос са гробом и смрћу“

Што се тиче култа, пада у очи да су Хелиосу приношени радо коњи на жртву (в. Rapp у Roscher, Mythol. Lex. 1, 2024), а жртве у коњима код Грка имале су искључиво хтонични карактер, в. Paul Stengel, ‘AidhV klutopwloV y ARW, 8, 1905, 204; такође је важна чињеница да је сунчева тица петао (в. нпр. О. Gruppe, Griechische Mythologie, 7954), a за петла смо раније видели (горе, гл. 11) да је иначе атрибут хтоничних божанстава. У народним умотворинама божанство доњега света такође се доводи у везу са сунцем.

Пада у очи да су у митовима и скаскама о крађи и прекрађи сунца стварни власници сунца она супранормална бића за која иначе знамо да су заменили некадашњег хтоничног бога:

то су, наиме, или ђаво, који је до сунца дошао преваром или крађом (Вук. Пјесме, 2,16; Вук. Прип., 18; БВ, 12,1897, 248 = Ћоровић, 11, 84; Караџић, 1, 1899, 228; 2, 1900, 214; Браство, 12—13, 1908, 139 ид), или свети Јован (Вук, Пјесме, 2, 16), свети Аранђео (Вук, Прип., 18), свети Сава (Караџић, 1. с.; Шаулић, Српске народне приче, 1, 2, 1925, № 99; Ћоровић, стр. 246 ид), који су сунце прекрали.

Још је занимљивији податак из есхатолошке приповетке „У рају и паклу“ (БВ, 2, 1887, 13). У тој приповетки, која по својим мотивима спада међу најстарије народне приповетке уопште (упор. v. d. Leyen, Das Märchen, Leipzig, 1917, 44) и која је код нас популарна и позната у много варијаната (Вук, 17: „Очина заклетва“, и СЕЗ, 41, 1927, № 168, и стр. 546), описан је доњи или онај свет и господар тога света — дакле, бог мртвих. О њему — када у једном тренутку није био у својој пећини — каже се да је „отишао да сунце преноси, ама ће ce брзо вратити“. Имамо, дакле, преношење сунца са овог света на онај, или проношење, пролазак сунца кроз онај свет — једна идеја која је добро позната у религијама (упор. још IX таблицу у песми о Гилгамешу; и Roeder у Roscher, Ausführl. Lex., 4, 1185 ид).

И у другој једној варијанти горе споменуте приповетке („Божји послужитељ“, Вила, 3, 1867. 777) главна личност, која је, као што је речено, господар или чувар доњега света, дакле: бог мртвих (за његову идентичност са Дабогом говори и чињеница да се он у тој варијанти јавља као богаљ), има још и дужност да „сунце спушта на земљу и диже на небо“

— он је, дакле, сасвим очевидно, у исти мах и хтонично и соларно божанство. „Helios ist nur dann der Gott, der allen religiosen Bedürfnissen des Menschen entspricht, wenn er auch der Gott der Toten ist“* (Jessen y Pauly—Wissowa, 8, 77). Што је, дакле, руски Дабог у једној групи извора схватан као соларно божанство. то је ствар која се без нарочитих тешкоћа даје објаснити; и локални руски дуплицитет функција не даје нам повода да нашег и словенског Дабога не сматрамо као једно и исто божанство.

* „Хелиос je само тада бог, који одговара свим религиозним потребама човековим, кад је и бог мртвих.“

Важно је, међутим, да је и код Руса Дабог сматран за родоначалника руских кнежева (упор. Слова о полку Игоревh, 81 и 88 и Евг. Ляцкій, Слово о полку Игоревh, Praha, 1934, стр. 203), онако исто као што су и трачки краљеви веровали да су потомци Хермеса (Herodot., 5, 7), и то 6и био још један разлог да га сматрамо за истоветног са нашим Дабогом. Та чињеница најбоље доказује старину и аутентичност и имена и бога коме име припада.

На руског Диспатера односи се, изгледа, и један докуменат на који до сада, колико знам, нико није, бар у вези са божанством доњега света, скренуо пажњу. То је један податак из арапског географа и етнографа Масудије (Mas’udi),. из Х века. Он говори о „Словенима и Русима“ у јужној Русији (област хазарског царства), између осталога и о њиховој религији. Један део текста гласи (у немачком преводу, који задржавамо стога да се не бисмо, преводећи с превода, и нехотице сувише удаљили од оригинала) овако: Ein Gebäude errichtete ferner einer ihrer Könige auf dem Schwarzen Berge. Es ist umgeben von wunderbaren, verschiedenfarbigen und verschiedenschmeckenden Wassern zu allgemeinem Nutzen. Sie haben darin ein grosses Götzenbild von der Gestalt eines Mannes, der bereits das Aussehen eines Greises angenommen hat. In seiner Hand hat er einen Stab, mit dem er die Gebeine der Toten aus den Grüften herausschafft** (в. С. Н. Meyer, Fontes historiae religionis Slavicae, Berolini, 1931, 96). Као што се види, митски Масудијин опис (на који су могла имати посредног утицаја индо-иранска схватања о рају, упор. Hugo Gressmann, Mythische Reste in der Paradieserzählung, ARW, 10, 1907, 349) потпуно одговара ономе што смо рекли о нашем богу доњега света, и ономе што знамо о таквим божанствима у другим религијама: он је старац, његов атрибут је штan, којим он вади из гробова мртвачке кости, вероватно у циљу палингенесије, оживљавања, које се, према примитивним схватањима, најлакше врши ако се кости сложе и (магичним начином) оживе4). Овакву двојаку улогу (вођење душа у доњи свет, и извођење отуда на горњи свет, у нови живот) имао је и Хермес (в. О. Gruppe, o. c., 13212).

** .Један од њихових краљева подигао је затим једну ограду на Црноме брегу. Она је окружена чудесним, разнобојним и различног укуса водама за општу употребу. У њој имају велик идол у облику човека, који је добио изглед старца. Он има у руци штап, којим кости мртваца. из гробова избацује“.

Података у вези са општесловенским врховним богом има још; ми ћемо овде саопштити још неке, немајући, разуме се, намере да ту велику тему овде исцрпемо. Када, на пример, из црквених беседа сазнамо да су Пољаци још у XV веку имали обичај да о Божићу позивају вука на вечеру (М. Murko, Das Grab als Tisch, 108), ми ћемо, упоредивши. тај обичај са идентичним нашим (в. горе, гл. 13), наћи у њему доказ да је зимски празник који је у паганизму претходио Божићу био доиста празник заједничког словенског бога доњега света, и да је, према томе, и врло стар; о његовој дубокој старини сведочи, уосталом, и чињеница да је бог још увек замишљан териоморфно.

Да веровања о врховном националном богу, божанству доњега света, припадају много дубљој старини и да имају ширу основу но што би се то дало констатовати само из српског и словенског материјала, то нам може потврдити и анкета код других индоевропских народа. Нарочито ће ce доћи до значајних закључака ако се подаци из веровања и традиције северних индоевропских народа упореде са веровањима и традицијом нашега народа. Тако, на пример, наше констатације да је, прво, српски врховни бог био JooV nomioV, бог (ситне) стоке, и, друго, да је тај бог првобитно имао вучји облик — добијају не само неочекивану потврду у раширеном естонском и летонском веровању (в. O. Dähnhardt, Natursagen, 3, 295 ид; 297 ид) да је у старо време вук био овцама чобанин него се из њих у исто време види да такво врло старинско веровање није било ограничено само на српску и словенску област.

Веровање да је мртвац који се из гроба диже, der lebende Leichnam, вукодлак, имао облик вука — познато је, као што смо видели горе (гл. 2), нашем народу, али је оно познато и германским народима, као што се види из читаве серије примера које наводи W. Peuckert (у Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 9, 744 ид; в. такође и W. Hertz, Der Werwolf, 88 и 109): још један доказ да је веровање у вучји облик бога доњега света, који је, у ствари, апстракција, плерома, свих мртвих, односно свих „вукова“, доиста и старо и заједничко северним Индоевропљанима. Уз наш ранији закључак (горе, гл. 11) да су вуци, због тога што су данас „хртови светога Саве“, раније били „хртови“ Дабогови и у некадашњој териоморфној фази идентични с њим, можемо сада да наведемо занимљиву чињеницу да су и код Немаца вуци сматрани за „хртове“ бога Водана (Ј. Grim, Deutsche Mythologie4, 2, 5574а), односно светаца и демона који су Водана заменили (светога Мартина — Hadwörterbuch, 752; ћавола — ibidem, 748): такође један доказ да је веровање у вучју природу хтоничнога бога било и старо и опште.

Још једна особина хтоничнога бога, и у његовој териоморфној и у антропоморфној фази, сачувана је у веровањима и Срба и северних Индоевропљана: то је веровање да је ђаво (онај највећи и најопаснији) хром („hinkender Teufel“, „diable boiteux“, в. Bächtold—Stäubli y Handwörterbuch, 4, 58 )5). За његову хромост постоје многа објашњења, и народна и полуучена (в. Bächtold—Stäubli, 1. с.); тачно је, међутим, само то да је ђаво због тога хром што је и бог кога je он заменио био хром (в. горе, гл. 13): опет један старински и заједнички индоевропски податак. Најзад, ми имамо разлога, већ на основу српског материјала, да верујемо да је тај хтонични бог, кога су познавали и други индоевропски народи, имао свој празник о божићној сезони, када је свечано прослављана његова епифанија. Његов долазак драматизован је, и о томе имамо занимљивих података.

Код Срба, у божићној сезони, иду од куће до куће вучари, то јест, момци огрнути вучјом кожом, дакле: вуци, и скупљају дарове (в. ГНЧ, 41, 1932, 190). Много потпуније сачуван је тај обичај код данашњих Грка: код њих у божићној сезони иду (и такође скупљају дарове) поворке каликанцара, који су у ствари исто што и вукодлаци (в. Bernh. Schmidt, Das Volksleben der Neugriechen, 146; такође и мој рад De diis et daemonibus neohellenicae et serbicae superstitioni communibus), и њих предводи хроми демон, o koutsodaimonaV (B. Schmidt, 147 и 153); у селу Терпици, у Етолији, забележено је веровање да се на Бадњи дан јавља само хроми каликанцар, а у остале дане иду други каликанцари (Laograjia, 12, 1938, 28). Најзад, иста оваква поворка забележена је и на северу, у Ливонији: за време божићне сезоне пролазиле су поворке вучара или вукова, које је предводио један хроми дечак (Rud. Leubuscher, Über die Werwölfe und Thierverwandlungen im Mittelalter, Berlin, 1850, 8 ид). Ко се овде не би сетио вучјег пастира, који и код нас и код других Словена, у божићној сезони, сазива вукове, и за кога смо горе показали да је у ствари велико хтонично божанство? Из споменутог српског, новогрчког и ливонског култног обичаја видимо да је то божанство било заједничко индоевропско, да је имало свуда једнак култ, и да је било хромо.

Резултати до којих смо дошли помоћи ће нам да допунимо и, евентуално, коригујемо досадашња сазнања о врховном божанству код других индоевропских народа. Тако ће се, на пример, природа и порекло Воданово боље разумети када се тај германски бог буде упоредио са српским и словенским врховним богом. Пре свега, одмах ће ce одбацити као нетачно мишљење Р. М. Мајера (Altgermanische Religionsgeschichte, 224), према коме Водан уопште није индоевропско божанство6) Исто тако неоправдано је неповерење Де Фрисово према Тацитовој изјави (Germania, 9) да је Водан био „der höchstverehrte Gott“* (в. Jan de Vries, Altgermanische Religionsgeschichte, Berlin und Leipzig, 1935, 166); исто тако и тврђење М. П. Нилсона (Vater Zeus, ARW, 35, 1918, 156) да je „Zeus der einzige griechische Gott, der mit Sicherheit auch bei anderen indogermanischen Völkern nachgewiesen werden kann“**. Сасвим тачно каже о Водану Franz Rolf Schröder (Germanische Urmythen, ARW, 35, 1938, 223 ид) да је он „so germanisch, ja weiterhin gar so indogermanisch wie nur irgendeiner!“7)***

* „највише поштован бог“

** „Зевс једини грчки бог који се са сигурношћу може утврдити и код других индогерманских

народа“

*** „тако германски, па чак и тако индогермански као нико“

У вези са свим шго је до сада говорено даје нам се могућност да ближе одредимо област и једном познатом божанству о коме је иначе у науци било много дискусије. То је чувено трачко божанство, које је, познато под именом Трачког хероја или Трачког коњаника. Споменика и светилишта овог божанства нађено је врло много на подручју Тракије и Илирије; о њему постоји читава литература, коју је навео Гаврил Кацаров у свом ученом чланку о трачкој религији (Paully—Wisowa, s. v. Thrake, 551, и у делу Die Denkmäler des thrakischen Reitergottes in Bulgarien, I—II, Budapest, 1938). Већ и из самих назива „херој“ (који је interpretatio Graeca за домаће трачко божанство) и „коњаник“ могу се извести закључци о природи тога божанства: јасно је да оно улази у исту божанску категорију у коју и старински наш бог о коме је у целој овој расправи реч. Као „херој“ има он хтоничну природу, и то је, доиста, његова најважнија карактеристика (Кацаров у Pauly—Wissowa, Suppl. III, 1146 и passim); али он је у исто време, можда као апстракција, плерома свих хероја (в. Usener у Кацарова, Pauly—Wissowa, III, 1147; упор. и id. ib„ 6, II, 476) и свих мртвих, постао највећи бог мртвих8), и највећи национални бог, patrwoV JeoV (упор. Seure у Revue arch., 1911, II, 445, и Кацаров у Pauly— Wissowa, Suppl. III, 1134).

Да је доиста највећи трачки бог, може се утврдити и из његовог јако разгранатог култа9). Као „коњаник“ има он да буде стављен у исту категорију у коју и германски Водан, словенски Световид, наш Тројан и други ноћни, хтонични коњаници, какви су познати у разним индоевропским религијама (в. Karl Helm, Altgermanische Religionsgeschichte, 1, 262). Животиње које се на рељефима виђају око трачког коњаника, по свој прилици су, првобитно, сеновите животиње — о њима в. нарочито горе, гл. 11 — то јест инкарнације умрлих душа, као што је то случај и са Водановом пратњом (в. W. Golther, Handbuch der germanischen Mythologie, Leipzig, 1895, 284); према томе, он не би био обичан бог ловац, који само ужива у лову као и његови Трачани, „die Krieg, Jagd und Pferdezucht arn meisten liebten“* (Kazarow, Die Denkmäler, 1, 11), или као Нимрод или Орион. него је, као што смо горе (гл. 11) навели за Водана и Диониса Загреја, „der wilde Jäger, Totengott und Seelenfanger“.10)**

* „који су највише волели рат, лов и коњарство“

** „дивљи ловац, бог мртвих и хватач душа“

Трачки коњаник са три главе, какав се виђа на рељефима (в. O. Weinreich, Zum dreiköpfigen thrakischen Reiter und zum lykischen Trikasbos, Jahrb. d. deutsch. arch. Inst„ 42, 1927, 20 идд; Кацаров у Pauly—Wissowa, 6 II, 482 и 483; и исти Ein neues Relief des dreiköpfigen Reiters, ARW, 33, 1936, 170, и: Die Denkmäler, 1, № 148; 159; 427; 533) — зар и то не доказује да је он сродан и идентичан са Световидом—Триглавом, са нашим Тројаном, са германским Воданом, и галским Диспатером (о њима в. горе, у глави ? За сродност трачког хероја са овим божанствима говоре и друге ствари, поред осталога; заједнички атрибути какви су хламис, чаша, и чињеница да се он јавља као заштитник стада (Кацаров у Pauly—Wissowa, 6, II, 477, 478; die Denkmäler, 1, стр. 9 ид).

Од највећег значаја, међутим, јесте мистерија спаса, која је везана за личност Трачког хероја. Као великом националном богу, мртви иду њему, и као што смо видели да се десило и у нашој религији живота и на оном свету, ако се сједине с њим, постану исто што и он. Процедура је иста какву смо реконструисали и за нашу прошлост, и то је био прави разлог што је на многобројним рељефима (в. Кацаров у Pauly—Wis-sowa, Suppl. III, 1140; H. Вулић, Трачки коњаник, Глас С. к. академије, 114, 1925, 88; Kazarow, Die Denkmäler, 1, 3) пoкојник представљен као Трачки херој. Да је тај обичај врло стар види се и по томе што су и Фрижани, који са Трачанима чине један народ, своје покојнике идентификовали са боговима (упор. Ramsay, Aberdeen Stud., 20, 1906, 270 идд—по О. Gruppe, Bericht, 243, и Richard Wünsch y ARW, 14, 1911, 518); и то је разлог што се по правилу сваки покојник код Трачана назива херојем (в. примере у Roscher, Mythol. Lex„ I, 2551, и Sam Wide, Chthonische und himmlische Götter, ARW 10, 1907, 2633) — као што се код Мисираца сваки покојник назива Озирисом11).

Према овоме, ми бисмо у Трачком хероју имали најпотпунији и најјасније сачувани тип индоевропског националног бога, а у његовој религији најстарији пример за индоевропску мистерију спаса. У овој области можда би се дала објаснити извесна несугласица у томе што се код Словена и Германаца summus deus, у свом териоморфном облику, јавља и као вук и као коњ: не улазећи у питање о приоритету, смели бисмо рећи оно што смо и раније наслућивали: наиме, да је вучјем облику (који је познат и балтичким народима) постојбина север, а коњском исток (и то, свакако, индоевропски исток, упор. и F. R. Schröder, Germanische Urmythen, ARW, 35, 1938, 224).

Као завршни резултат за индоевропску религију — можемо рећи да је, у најдубљој старини, врховни бог био хтонични бог, и да није без извесног дубљег значаја веровање да је Зевс — пре но што је, унутрашњом еволуцијом или са стране, постао уранско божанство — добио из доњега света своју муњу, и да је Тор син Воданов. Да су хтонична божанства могла постати небеским божанствима, то је с правом претпостављао још Сам Виде (Chthonische und himmlische Götter, ARW 10, 1907, 257 ид; 267 ид).

Filed under Словенска религија | Comment (0)

О ВРХОВНОМ БОГУ У СТАРОЈ СРПСКОЈ РЕЛИГИЈИ

новембар 13th, 2009

О старим српским боговима немамо ми, као што је познато, никаквих непосредних докумената — ни домаћих, ни страних, ни савремених, ни доцнијих; немамо, другим речима, у рукама ништа. Очевидно је, дакле, да ти богови, ако их је било и уколико их је било, припадају времену које је за нас преисторијско, и да се питање о њима не може ни решавати уобичајеним историјским методом. При свем том, наш положај, ма колико да је неповољан, није безизлазан. Наука о религији ипак је у могућности да другим путевима дође до потребних сазнања и донекле реконструише нашу митску прошлост. На овом месту биће учињен покушај да се ближе одреди личност старог српског врховног бога, његова природа, област и функције. У вези са овим, биће говора о врховном богу код осталих Словена, и код других индоевропских народа.

Пре него што бисмо, међутим, учинили ма какав покушај, морамо дати одређен одговор на једно начелно питање: наиме, да ли је стара српска религија уопште знала за богове. На то питање има се, јасно и без колебања. одговорити да су Срби, у времену које је претходило хришћанском, извесно имали представе о личним боговима. На овакав закључак дају нам право, пре свега, општа посматрања у оквиру историје религије. Утврђено је да богови, са широким функцијама, са одређеном индивидуалношћу, са личним именима, и са другим особинама које их као богове карактеришу (натчовечанска моћ, потпуна или релативна бесмртност, блаженство, и друге, упор. W. Wundt, Mythus und Religion3, 3, 12 идд; К. Beth у Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 3, 942) постоје и да су постојали и код много примитивнијих народа но што су били Срби пред свој пре-лазак у хришћанство. У тој тези слажу се сви истраживачи, без обзира на правац коме припадају: и филозофи (од ко-јих је довољно позвати се на Вунта, о. с.), и етнолози који су испитивали религије данашњих „природних“ народа“, и филолози који посматрају ствари у историјској перспективи. „An ein zentrales Problem“ каже Ото Вајнрајх (Archiv für Religionswissenschaft, 28, 1930, 343) — „das Werden und Wesen des Gottesglaubens, hat man gewaltige Arbeit gewendet, und trotz aller Verschiedenheit der Lager, aus den die Forscher stammen, und ihrer Anschauungen im einzelnen doch das Hauptergebnis gewonnen, dass ein Gottesglaube, also Religion, nicht erst das Ergebnis einer langen genetischen Entwicklung ist, sondern schon ganz primitive Stämme ausgesprochene Gottesvorstellungen besitzen.“*

* „На централни проблем, настајање и суштину веровања у бога, утрошен је огроман рад, и упркос свој разноликости табора из којих потичу истраживачи и њихових погледа у појединостима, ипак је постигнут главни резултат — да веровање у бога, дакле религија, није тек последица неког дугог генетичког развоја, него да већ сасвим примитивна племена имају изражене представе о богу.“

Историчари, археолози и лингвисти утврдили су да су богове познавали сви индоевропски народи — рачунајући ту, наравно, и Словене — и то несумњиво још у праиндоевропској заједници2). Да су Словени знали за богове, може послужити као доказ и сама реч бог, која је (иако можда позајмица из иранског) заједничка словенска (Berneker, Etymologisches Wörterbuch, 67; Niederle, 87). Када су, дакле, за богове знали и Словени и сви други Индоевропљани, и други примитивни народи, откуда би се могло претпоставити да их стари Срби нису познавали? Када смо већ споменули реч бог, греба нарочито нагласити да се она у врло многим српским изразима јавља извесно у значењу старинског, претхришћанског бога (в. примере у П. К. Булат, Из живота речи, Јужнословенски филолог, 2, 1921, 274 идд; 3, 1922—1923, 41 идд; такође и Б. Крстић, Окултни мотиви у нашим народним песмама, Прилози проучавању народне поезије, 1, 1934, 65; упор. и мој чланак „Не бојим се никога до Бога“, СЕЗ, 31, 1924, 119 идд). Ми ћемо, дакле, сматрати као утврђену чињеницу да је стара српска религија познавала богове, и то ће бити полазна тачка у нашим испитивањима.

Из науке о религији знамо да свако божанство има своју област, свој култ, и своје легенде. Ни богови из старог српског паганизма, у овом погледу, свакако нису чинили изузетак; и они су имали своју област и функције, и њима су упућиване молитве и приношене жртве, и за њих су везивана разна веровања, легенде, култни обичаји. Шта се, међутим, десило са свим тим онда када су Срби напустили паганизам и приступили хришћанству? Ми, опет из науке о религији, довољно знамо да овакве ствари не ишчезавају тако лако, и да су међу њима нарочито отпорни култни обичаји и веровања. Када су Срби примили хришћанство, продужило је све ово да живи и даље, само је сада добило хришћанску интерпретацију, и везало се за поједине личности из хришћанског круга. Ми, дакле, имамо разлога веровати да су култови и традиције, који су некада били везивани за старинске богове, пренесени сада, у мањем или већем обиму, на друге натприродне личности, у првом реду на данашње свеце3). Према томе, у нашим настојањима да о старим српским боговима што сазнамо, морамо ми најпре поћи од култа данашњих наших светаца, и од традиције о њима. У тој области са највећом вероватноћом можемо рачунати да ћемо наћи остатке старинског пантеона и успомена на њ.

I. ТРАДИЦИЈА О СВЕТОМ САВИ

На прво место долази најнационалнији наш светац — светац, у исто време, о коме се највише прича и пева — свети Сава. Формално, и по имену, тај традиционални свети Сава, додуше хришћански је светац, и врло ревносни пропагатор Христове вере; у суштини, међутим по своме карактеру и темпераменту, по митовима и веровањима који се за њега везују, припада он још старом, претхришћанском времену. Кратка анкета о томе може нам показати занимљиве ствари.

Једна од главних карактерних особина које се, у народним умотворинама, приписују нашем светитељу — јесте јака склоност ка гневу и готовост да кажњава. Гнев и казна спомињу се често. У Ћоровићевом зборнику (Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд, 1927) гнев свечев, односно казна, налази се као мотив, често као главни мотив, у не мање од четрдесет и две приповетке1)! Гнев је често недовољно мотивисан, неоправдан, а казне претеране. Понека казна, према нашем схватању, чак је и неправична. То се лепо даје видети из појединих примера. Свети Сава је проклео и упропастио свога пса, за кога се изриком каже да му је био веран и да се од њега није одмицао, само зато што, кад је светитељ — као оно Зевс у утакмици са Аполоном — џиновски закорачио с једног брега на други2), није успео да и сам учини тако велики скок, већ се стропоштао у долину (БВ, 12, 1897, 13 = Ћоровић, II, 103). Једно ни криво ни дужно чобанче претворио је у пса само зато што је лежећи јело (БВ, 16, 1901, 213 = Ћоровић, II, 111)3). Неки сељаци из села Брешка, у јужној Србији, намазали су „из несташлука“ магарца свечевог црном бојом; свети Сава проклео је цело село, да се више не множи, и да од тада сви сељаци носе само црно одело (лист Вардар, 4, 1935, бр. 341—344). Читаву једну велику варош проклео је светац и учинио да пропадне у језеро само зато што му је неко из те вароши сакрио рукавице (Браство, 5, 1892, 36 ид). Због тога што му један човек у селу Сливници није дао хлеба, изрекао је светац страшно проклетство над целим селом: да немају никад својих кућа, него да се потуцају по тућим кућама и да су увек жељни хлеба (Ст. Димитријевић, Свети Сава у народном веровању и предању, Београд, 1926, 119). И тако редом.

Разуме се да је овако што тешко довести у склад са етиком и навикама хришћанских светаца, чији су главни атрибути apaJeia и ataraxia*, и код којих је место orgh дошла cariC**.

* неосетљивост (стоички мир) и стање без страсти (душевни мир)

** место гнева дошла милост

Haпротив, гнев је једна од основних карактерних особина примитивних, паганских богова: они су често немилостиви, нервозни, увредљиви. Молитве и жртве, и уопште све култне и магичне радње у паганизму, имају за крајњи циљ да сачувају људе од гнева богова, paces deorum quaerere. Свети Сава по овој својој црти не наличи на хришћанског свеца. Чак не би било оправдано тражити евентуалан образац за гнев светога Саве ни у познатом „гневу“ старозаветног Господа (о чему в. литературу у Arnold Rüegg, Zorn Gottes, чланак у Herzog— Hauck, Realencyklopädie, 23, 719), па чак ни у гневу из Новог завета (о коме в. id. ibid., 722 идд): наиме, догма о немогућности и о непостојању божанскога гнева и није дошла у хришћапство из тога извора, него из грчке филозофије, у првом реду из Платона; и њу су онда (на темељу Платонових и јелинистичких филозофских доктрина) продубили и учврстили црквени оци и апологетичари (упор. о овоме Мах Pohlenz, Vom Zorne Gottes, eine Studie über den Einfluss der griechischen Philosophie auf das alte Christentum, Göttingen, 1909).

Најприродније је, у овом случају, помислити на старинске богове индоевропских народа, на Индру, Водана, Донара, којима — да се послужимо Платоновим термином (упор. Timaeus, р. 69 с) и припадају deina paJhmata*, и чија се моћ и господство у гневу и манифестује. И за друге српске легенде у којима се налази мотив гнева (такве су нарочито легенде о светом Илији, упор. нпр. ZNŽOJS, 1, 1896, 249 ид: „Гнев светог Илије“; 3, 1898, 261 ид; СЕЗ, 41. 1927, № 99, 10; стр. 488, XXI, 2, и др.; упор. и гнев светога Јована; СЕЗ, 1. с., № 138; светога Аранђела: БВ, 13, 1898, 42 == Ћоровић, II, 101) увек треба претпоставити да су постале према неком старијем, претхришћанском обрасцу.

* страшне страсти

Али традиција везује за светога Саву и незгодније особине. У једној приповетки из Темнића (Браство, 12—13, 1908, 147 = Ћоровић, II, 125) прича се како је свети Сава упропастио тицу коса тако рећи ни за шта. Незлобиви кос, једног веселог пролетњег дана, певао је безбрижно на неком глогу. Свети Сава запита га, као шалећи се, зашто је покуњио нос3а), а овај му одговори да он није кос што је покуњио нос, него кос што диже нос. „На такав се одговор наљути свети Сава, па заповеди да одмах падне снег са хладним ветром и јаким мразем“. И идућега дана грешни кос доиста је покуњио нос, јер му је од мраза угинула женка, и он се сам био већ скоро смрзао. И тек тада свети Сава „смиловао се“ и вратио лепо време.

У овој краткој историји имамо изванредан пример за божанску завист, за оно чувено to jeion jJoneron, један афекат који се код хришћанског светитеља не може ни замислити4), али који је утолико више карактеристичан за паганску религиозност. Тај пример толико је занимљив да би могао ући у уџбеник за историју религије. Чувена „завист“ старих богова, коју је лепо уочио још Херодот! „Зар не видиш“ — рекао је Артабан Ксерксу — „како бог гађа громом само велике животиње и не даје им да се размећу, а мале не изазивају његов гнев; и како громови ударају само у велике грађевине? Очевидно је да бог ужива у томе да сруши све што се мало више издигло (Herodot., 7, 10). Индијски Индра, како се каже у Ведама, „мрзи онога коме добро иде“ (в. Oldenberg, Die Religion des Veda, 290). Право на савршенство и на срећу богови су за себе задржали; свако прекорачење границе, вољно или невољно, изазива код богова завист и гнев. Једина могућност да се, у овоме правцу, са боговима не покваре добри односи, јесте да се човек чува да не преврши меру среће која је људима допуштена (упор. и Kurt Latte, Schuld und Sühne in der griechischen Religion, ARW, 20, 1920, 270 ид).

Позната изрека једнога од седморице мудраца, написана на Аполоновом храму у Делфима, gnwJi sauton, најбоље нам карактерише ове односе: она значи „познај себе“, то јест, знај да си само човек, и према томе удеси своје понашање и не изазивај завист богова. Исти циљ имају и изреке mhden agan („ништа сувише“), metron ariston, Jnhta jronein,* и многе друге (упор. Same Wide—M. P. Nilsson, Griechische und römische Religion, Leipzig—Berlin, 1922, 240; Hermann Kleinknecht, ndv^eiov, Stuttgart. 1929, 19 ид; Kurt Latte, o. c. 271)4a). у српској причи о косу, с обзиром на то да је у њој главни мотив to Jeion jJoneron имамо ми, у носиоцу радње, очевидно неко божанство из паганизма: садржина приче остала је онаква каква је била и раније, само је главна личност променила име.

* у свему је мера најбоља, мислити самртничке мисли

Колико схватања у традицији о светоме Сави могу бити далеко од хришћанске теодицеје и хришћанског морала, може нам као пример послужити и друга једна прича из Темнића (Браство, 12—13, 1908, 142 ид = Ћоровић, II, 78). Свети Сава, путујући, свратио је на ручак у неки манастир и, пошто је ручао, хтео је да крене даље. Али се небо одједном натушти, отпоче да грми и да сева, и да прокапљује киша с градом. На то му, сасвим добронамерно, примети један калуђер: „Господине, ја бих ти рекао да не путујеш, јер ће те на путу вијати непогода“. Али му светац рече: „Иди одмах да пасеш траву“, и намах се од калуђера створи магарац. Светога Саву су од пута одвраћала још четири калуђера, али је светац и њих претворио у магарце, и кренуо се на пут. Одмах затим разведри се. Тек тада смиловао се светац и повратио калуђерима људски облик, препоручивши им „да се више не мешају у Божју работу, јер, Бог који облачи, он и ведри“5),

Или прича о томе како је свети Сава благословио лењу девојку, која је „немарно лежала“ поред пута док је светац пролазио и једва му примила Бога, а проклео вредну а добру девојку, која је, чим је угледала свеца и његове ученике, „устала на ноге. стидљиво и радосно их дочекала, и предусретљиво примила Бога прилазећи им руци“ (Караџић, 3, 1901, 88; в. и Вила, 3, 1868, 448, и Н. Шаулић, Српске народне приче, Београд, 1931, 1, 3, 69. Исти мотив и у немачким легендама, в. Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 3, 960)6). Или друга једна прича, из Горње крајине (БВ, 12, 1897, 199 = Ћоровић, II, 48), у којој свети Сава допушта да потпуно пропадне и у пакао оде човек који је био „јако побожан и чисто се светачки држао“ (сама приповетка има за наслов „Свети Сава и праведник“), и за кога и сам наш светац каже да је „добар, побожан и праведан“ — само зато што се није исповедао. — И овде смо у пуном паганизму.

Видимо односе који су хришћанству туђи, а у примитивној религији нормални. Паганским боговима, који према људима имају став мандарина, тешко је утодити: они су ћудљиви; њихове жеље и праве намере немогуће је разумети. Колико песимизма има у једном вавилонском псалму, нађеном у развалинама Асурбанипалове библиотеке:

Оно што се људима чини да је лепо, то је за богове ужас,

А што људи сматрају за рђаво, то је боговима лепо .. .

Људи су збуњени, не знају ништа,

Људи, колико их год има, шта они знају?

Да ли раде рђаво или добро, они то не знају.

(Ungnad, Die Religion der Babylonier und Assyrer, 228 и 226. За старе грчке богове упор. Theodor Pluss, Aberglaube und Religion in Sophokles’ Elektra, Basel, 1900, 13).

У оном делу светосавске традиције који је био ван црквеног утицаја и контроле, за свеца су, као што видимо, везивана чисто паганска морална схватања.

Али и у особинама које су позитивне, свети Сава из народне традиције близак је паганским боговима. Он чини многа добра, и целом друштву и појединцима. Доброчинства

која чини свима људима, читавом народу као целини, и која се састоје у стварању материјалних добара, у дочаравању читавог једног материјалног препорођаја (он, на пример, учи народ како ће да оре, да сири сир, да плете ужета, да отвара прозоре, да кује гвожђе, да гради воденицу; па онда, подиже пут по мору, отвара изворе, ствара рибе, печурке, бели лук, итд.) дају нам повода да га упоредимо или са старинским тезмоформским божанствима — каква су Дионис, Орфеј, Озирис, Димитра, Водан, Донар — која путују по свету, боре се са остацима првобитног хаоса, подижу културу, уводе ред; или са творцем и родоначалником целога народа, који је, тим самим што је створио један народ, дужан да га материјално и морално подиже (упор. и К. Beth у Handwörterbuch, 3, 945). Али и по доброчинствима која чини појединцима, традиционални свети Сава близак је боговима из паганизма: то су најчешће чисто материјална добра, која се пристрасно дају ономе који их не заслужује, а ускраћују ономе за кога бисмо очекивали да ће их добити7). Свети Сава је и ту бог давалац или даровалац (о овом термину упор. Ј. Ердељановић, О почецима вере и о другим етнолошким проблемима, Београд, 1938, 20?) у старинском смислу, ploutodothV, dwthr eawn*, какви су, на пример, грчки Хермес и германски Водан8).

* давалац богатства, давалац добара

Ако, после овога што смо покушали да утврдимо о значењу и пореклу моралних особина нашега свеца, пођемо даље, неће нам бити тешко да нађемо и директне доказе да међу веровањима која се за светога Саву везују, и међу митовима, који се о њему причају, има античких и претхришћанских елемената. Већ и само — како народ о њему прича — Савино рођење (в. Ћоровић, II, 1), које је увијено у тајанственост, подсећа нас на велики циклус старинских легенада о рођењу богова и хероја (в. материјал у Eugen Fehrle, Die kultische Keuschheit im Altertum, Giessen, 1910, 3 идд и, нарочито, 25); у српској легенди (која је забележена негде око Ибра) помешана су два мотива, оба јако старинска, и карактеристична за овакве легенде: мотив партеногенезе и мотив „Нектанебове преваре“9).

За легенду о светом Сави који је жабама у некој локви у Херцеговини забранио да крекећу (јер су му сметале), „и од тада у тој локви има и данас на хиљаде жаба, али не крекећу“ (БВ, 12, 1897, 264 == Ћоровић, III, 55; сличне скаске о жабама у планини Карпини, и у Вардару између Скопља и Тетова, забележио је прота Ст. Димитријевић, 118), имамо паралеле у легендама и митовима о Персеју, Херкулу, Августу (Aelian. Nat. an„ 3, 37; Antigon. Histor. mirab. IV; Sueton. Aug., 94. Упореди и сличне легенде о светом Бену, светом Фрањи Асишком, светој Сенорини и др., в. Otto Weinreich, Studien zu Martial, Stuttgart, 1928, 157 идд).

У једној сарајевској легенди (БВ, 16, 1901, 350 = Ћоровић, II, 45) наложи свети Сава у пећи велику ватру, метне у њу неко дете, коме је хтео да укаже нарочиту своју пажњу, и подржи га у њој неко време; исто онако као што је грчка богиња Димитра стављала у ватру малога Демофона (Homer. Hymn. in Cer„ 240); и са истим циљем: Демофон је требало да добије бесмртност, а изабраник светога Саве да се посвети („и то дете посветило се, доиста, и то је свети Никола“)10) Као што је Аполона казнио Зевс да, за учињени грех, један одређен број година служи смртног човека, Адмета (в. места у W. H. Roscher, Ausführliches Lexikon der griech. u. röm. Mythologie, 1, 68), тако је свети Сава „сагрешио нешто, и Бог га казнио да дванаест година [служи некога попа да] ради на земљи и да се мучи као сваки најамник“ (Ћоровић. II, 127)11).

Да би сличност била још већа, и Аполон је чувао Адмету стоку, која је под његовим надзором веома лепо напредовала (упор. Apollod. Bibl., 3, 10, 4, и Frazer, у апендиксу свога издања; W. H. Roscher, o. с„ 1, 433, и Karl Dissel, Der Mythos von Admetos und Alkestis, Brandenburg, 1882, 1; такође и L. Malten, Das Pferd im Totenglauben, Jahrb. d. deutsch. arch. Inst., 29, 1914, 189), a то се исто десило и код светога Саве: „Поп га пошаље најпре да чува стоку … Млека, сира, скорупа много; овце се близниле“ (Ћоровић, 1. с.). Најзад, можемо додати да и једна група митова о силаску светога Саве у доњи свет има као непосредан извор старинске катавасисе, којима је мотив какав descensus ad inferos*. и који су били јако популарни у митологији и индоевропских и семитских народа (упор. мој чланак „Свети Сава у народним приповеткама“, Богословље, 10, 1935). Број оваквих примера може се лако повећати; античких

и претхришћанских митова у традицији о светоме Сави има толико да заслужују да буду засебно проучени.

* силазак у доњи свет

После свега овога јасно је да у традицији о светоме Сави има, доиста, претхришћанских елемената, и да је она, према томе, извор, евентуално врло поуздан и врло богат, за испитивање наше старе религије.

До истог резултата доћи ћемо ако проучимо и легенде о другим свецима, веровања о њима, и њихов данашњи култ.

Сама реч свеци, када се употреби колективно, може значити двоје. То је или скуп, сабор појединих светитеља (ту обично долазе у обзир највећи и најпопуларнији: свети Никола, свети Илија, свети Петар, свети Аранђео, свети Ђорђе, свети Пантелија, Блажена или Блага или Огњена Марија, света Петка и света Недеља), онако како су, на пример, поређани у познатој песми Вук, 2,1 („Свеци благо дијеле“) и њеним многобројним варијантама (Вук, 2, 2; БВ, 27, 1912, 157; Петрановић, 2, 1; Hrvatske narodne pjesme, Junačke pjesme, Zagreb, 1896. 1, 5 и стр. 477), па онда Вук, 2, 21 („Свети Никола“) и др.; или означава просто плуралитет „светаца“, без икакве ближе ознаке, чак и без икакве алузије који су и какви су то свеци (на пример, у приповетки „Сиромах постао цар“, СЕЗ, 41, 1927, № 92: „дође Бог па прати свеце, па све му то уништи што је имао: стока полипцала све, да не може горе бити“). Најзад, реч светац у једнини може означавати домаћег свеца — славу или крсно име (упор. мој рад „Светац на десном рамену“, Прилози проучавању народне поезије, 2, 1935, 20 идд).

Од свих схватања о свецима, хронолошки и генетички најстарије је оно колекгивно. Већ сама та чињеница да се свеци јављају само у множини — довољно доказује велику старину и примитивност њихову: најпримитивнији демони доиста јављају се обично у множини (упор. нпр. шумске и пољске демоне у Mannhardt, Wald- und Feldkulte, 1, 72 идд, па онда наше виле12) и суђаје). „Свеци“ у овом колективном значењу нису ништа друго него покојници или преци: такви „свеци“ бораве у реци, и њима жена којој се деца не држе приноси жртву да би јој се одржао пород (Милићевић, ЖСС, 200); они доводе град и непогоду, и уопште управљају небеским појавама (упор. СЕЗ, 41, 1927, № 92, 5, с напоменом; такође и ГЗМ, 19. 1907, 317, № 9; можда и Вук, Пјесме, 4. 24, 15 идд); они могу изазвати болести (кад се неко разболи, каже се да је „награисао, или му је други угатао, или светац наудио“ БВ, 2, 1887, 24) — а то су све особине и функције карактеристичне за претке и покојнике (упор. и мој рад „Светац на десном рамену“, 1.с.).

Све су ово, наравно, представе не хришћанске него паганске. Уосталом, и сабор светаца, који смо малочас споменули, свакако је представа још из претхришћанског времена. Саборисање уз трпезу (нпр. Вук, Пјесме, 2, 21; Петрановић, 2, 3) сасвим одговара старинским схватањима. У једењу и пијењу састоји се, углавном, све блаженство у рају примитивних народа (упор. нпр. Marcus Landau, Hölle und Fegfeuer in Volksglaube und Kirchenlehre, Heidelberg, 1909, 28; Carl Clemen, Das Leben nach dem Tode im Glauben der Menschheit, Leipzig, 1920, 89 ид; в. и СКГ, н. с., 18, 1926, 520. Упор. такође и германску Валхалу); за трпезом саборишу још вавилонски богови (в. мој рад у СКГ, н. с., 11, 1924, 48); сакралне гозбе познате су и у вишим религијама, и практикују се нарочито радо у мистеријама (упор. Р. Wendland, Die hellenistisch-römische Kultur in ihrem Beziehungen zu Judentum und Christentum2, Tübingen, 1912, 155; Hugo Hepding, Attis, seine Mythen und sein Kult, Giessen, 1903, 185 идд), и то, што је за нас нарочито занимљиво, у мистеријама хтоничног Диониса у Тракији (в. Hans Lehner, Orientalische Mysterienkulte im römischen Rheinland. Bonner Jahrbücher, 129, 1924, 59). Под тим паганским утицајем и Христос је, у најстаријој хришћанској уметности у катакомбама, замишљен и сликан као домаћин који својим гостима приређује гозбу, в. Mitteil. d. schles. Ges. f. Volkskunde, 25, 171. Према једној скаски из Босне, свеци су држали сабор „на Смиљани планини, највећој планини на свијету“ (СЕЗ, 32, 1925, 280, § 126). Ко овде не би потражио паралелу у сабору грчких богова на Олимпу? Очевидно је да су све ово прастара веровања, старија од хришћанства.

Али исто тако и код појединих светаца можемо ми да констатујемо особине и функције које су на њих пренесене са старинских божанстава. Ми ћемо овде сасвим укратко споменути неколико случајева. Свети Илија, на пример, наследник је, и по свом спољашњем изгледу и карактеру, и по својим функцијама, старинског бога громовника. Свети Никола подсећа на божанство Водановог типа (као и код Германаца); у извесном погледу и на Посидона, Свети Аранђео одговара грчком Хермесу и германском Водану. И тако даље. Јасно је да су се данашњи наши свеци развили из паганизма, и да њихов култ и веровања о њима могу бити важан извор за познавање претхришћанских наших божанстава.

Као што се види, постоји доиста могућност да се, испитивањем традиције о данашњим свецима, унесе у питање о старим српским боговима извесна нова светлост.

Али са овим нису исцрпена сва средства за евентуалну реконструкцију старинског српског пантеона. Ми ћемо овде — сасвим укратко, јер не желимо да унапред говоримо о стварима и аргументима које имамо намере да детаљније изложимо у току ове расправе — скренути пажњу да нама, за наша испитивања, стоји на расположењу и други фолклорни и религијско-историјски материјал (епске и лирске песме, народне приповетке, пословице, загонетке; народна веровања; култни обичаји), у коме има врло много старине13) и, најзад, религија и митологија других народа који су нам етнички или географски блиски. Водећи рачуна о свему овоме, ми ћемо овде покушати да, интерпретирајући данашњу нашу грађу, реконструишемо личност некадашњег нашег врховног бога.

II СВЕТИ САВА И ВУЦИ

Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и — у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју „нафаку“1) — одређује им храну („тајин“) за наредну годину, то јест,. шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу (в. СЕЗ, 7, 1907, 255 ид; Милићевић, ЖСС, 180).

Код Срба, ово веровање нашло је израза у читавом једном циклусу легенада. Некакав чобанин — прича се у тим легендама — случајно се у планини десио када је свети Сава сазвао све вукове и делио им храну. Од страха кад је видео онолику множину вукова, побегао је он на дрво. „Пошто свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.“ (Тих. Р. Ђорђевић, БВ, 12. 1897, 221; упор. и Милићевић, ЖСС, 180; Ст. Димитријевић, Свети Сава, 104 ид.).

Ова легенда позната је и другим словенским народима, нпр. Бугарима и Русима; за њу знају чак и Естонци и Летонци (в. Oskar Dähnhardt. Natursagen, Leipzig u. Berlin, 1910, 3, 29? идд; Wilhelm Hertz, Der Werwolf, Stuttgart, 1862, 15; СЕЗ, 31, 1924, 158; J. Polivka, Vlčí pastýr, Sborník prací vĕnovaných Václavu Tillovi, Praha, 1927, 159 идд), што је очевидан доказ да су и веровање и етиолошка легенда врло стари. Наш народ везује ту легенду и за неке друге зимске свеце, нарочито за светога Аранђела и светога Мрату (СЕЗ 1. с.; Ћоровић, 161; Ст. Димитријевић, 80 ид; СЕЗ, 41, 1927, 483), понекад и за светога Ђорђа (нпр. СЕЗ, 32, 1925, 379, § 116), или за „човека на белу коњу“ (Н. Шаулић, Срп. нар. приче, Београд, 1925, 134), али за светога Саву најчешће. И из других неких етиолошких легенада види се да је свети Сава тај који вуцима одређује нафаку, упор. нпр. БВ, 13, 1898, 139 = Ћоровић, II, 106; ZNŽOJS, 11, 1906, 132; Весник Српске Цркве, 30, 1925, 713 идд.

У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци светога Саве, његови хртови (Милићевић, ЖСС, 180) — или керови (Ћоровић, 161), као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови (Ј. Grimm, Deutsche Mythologie4, 557)1а). Односи између светога Саве и вука интимни су и пријатељски: свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу (БВ, 13, 1898, 139 = Ћоровић, II, 106). Очевидно је, дакле, да је веза између светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.

Да та веза, доиста, није случајна, и да она не припада само фолклору, него да је условљена старинским веровањима и религијом, најбољи је доказ што је она нашла свога израза и у култу. За то имамо сасвим убедљивих примера. У Староме Влаху, и на Косову, и по другим српским крајевима, а нарочито у источној Србији — како је сасвим детаљно изнео прота Ст. Димитријевић у своме делу „Свети Сава у народном веровању и предању“ (Београд, 1926) — држи се седам дана пост светоме Сави, „да вуци не би клали стоку“. На Косову се, у том истом циљу, поред тога што посте, уздржавају људи и жене од разних послова и не додирују извесне предмете (СЕЗ, 7, 1907, 255). И Саватије Грбић (СЕЗ, 14, 1909, 24) каже да се у источној Србији свети Сава „сматра као заштитник од вукова1b). „Стога се његов дан строго празнује“ и пости по читаву недељу дана пред празник. Из свега овога — из легенада и из култних обичаја — јасно је да је свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или „вучји пастир“; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на светога Саву.

Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична божанства и демони јављају се често у вучјем облику: етрурски бог доњега света има вучји облик, в. Lilly Weiser—Aall у ARW, 30, 1933, 219; Озирис је пред Изиду, када се спремала за борбу са Тифоном, изишао из доњега света у облику вука (Diodor. Sic., l, 88); атински херој Ликос имао је такође вучји облик (В. Harpocr. s. v. и Е. Rohde, Psyche, 1, 192); за друге случајеве упор. и О. Gruppe, Griechische Mythologie und Religionsgeschichte, München, 1906, 805, ид; в. такође и Marie Pancrizius, Anthropos, 8, 1913, 873 идд, и Gruppe, Bericht über die Litteratur zur antiken Mythologie und Religionsgeschichte aus den Jahren 1906—1917, Leipzig, 1921, 154. Читава једна велика глава у Рошеровој расправи о кинантропији (W. H. Roscher, Das von der „Kynanthropie“ handelnde Fragment des Marcellus von Side, Leipzig, 1896) има за наслов: Die Beziehungen des Wolfes zu den Dämonen des Totenreiches*.

* Односи вука с демонима мртвачког царства

Вук као становник онога света претпоставља се и у једној нашој басми, у којој врачара заклиње болест да „одступи“ од болесника и иде „у гору пустињу, у јаму бездану, ђе кокот не поје … ђe вукови завијају, и зле душе урлакају“ (СЕЗ, 50, 1934, 43)2). Што је такође важно, вук се врло често јавља, код Грка, Германаца и Келта, а тако исто и код нашег народа, као инкарнација душе. Вампир из Темесе, о коме говори Паузанија (6, 7. 11), има вучји облик; у бесном вуку који се појавио у Пелопсовом тору била је, по свој прилици душа његовога брата Фока, кога је он убио (в. Ovid. Met„ 11, 366 идд, и Gruppe, o. c., 806); у вуцима који су пред битком код Леуктре поклали спартанске свете козе (Plut. Pelopid., 20 идд) биле су душе двеју девојака које су Спартанци обешчастили (в. Deneken у W. H. Roscher, Ausführliches Lexikon, 1, 2472, где су наведени и други грчки примери).

O вуцима у којима је инкарнирана душа мртвог, или, као код Германаца и Келта, филгја живог човека, навео је много примера W. H. Roscher, Das von der „Kynanthropie“ handelnde Fragment, 57 идд. Што се тиче нашег народа, и код њега је постојало, и сачувано је и до данашњег дана, веровање да се душа покојника може инкарнирати у вуку. „Вампир“, мртво тело које је устало из гроба, или (у доцнијем развоју) душа мртвога која се поново инкарнирала, не без разлога назива се вукодлак3). У крајевима из којих је Вук Врчевић скупљао грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком (Низ срп. прип., 60; упор. и ГНЧ, 41; 1932, 221). У Кучима се верује да се сваки вампир мора за неко време претворити у вука (в. СЕЗ, 48, 1931, 292; упор. и СКГ, н. с., 35, 1932, 40)3а) схватање које је свакако врло старинско, јер за њ знају и германски народи, в. Wilhelm Hertz, Der Werwolf, 88 и 1003b).

За поворке вучара, које се код нас организују у разним приликама (уз Беле покладе, о Божићу, о свадби, упор. ГНЧ, 41, 1932, 189 ид; такође и Арнаудовъ, Купери и русалки, Сборникъ за нар. умотв. Coфия, 34, 1920, 61 идд), и чији су учесниии често прерушени као вуци, или се називају вуцима покушао сам да утврдим (ГНЧ, 1. с., 192; в. и мој рад De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus, Atti del V Congresso internationale di studi bizantini, Roma, 1939, 416 идд) да су то у ствари поворке предака. Вук коме се, о Божићу, оставља „вечера“ на раскршћу (СЕЗ, 32 1925, § 105) или на буњишту (ZNŽOJS, 11, 1906,130; упор. и ibid., 20, 1915, 34) у ствари је такође мртвачки анимистички демон (да је раскршће место где се душе скупљају, ствар је довољно позната, упор. нпр. Е. Samter, Geburt, Hochzeit und Tod, Leipzig u. Berlin, 1911, 145 идд; за буњиште упор. ГЗМ. 11. 1899, 705, и ZNŽOJS, 27, 1929, 44).

Према томе, божанство вукова, у митском језику, исто је што и божанство мртвих; дакле, и божанство на чије је место свети Сава дошао јесте божанство мртвих, и има исти значај и исте функције као грчки Хермес, германски Водан, галски Диспатер*, словенски Велес, индијски Јама. Кроз традицију и култне обичаје који су везани за светога Саву можемо ми, дакле, доиста назрети старинског српског бога доњега света.

* Dis pater је, према Милану Будимиру, латински превод грчког ploutoV, али с тим није у противречности Чајкановићев израз „галски Диспатер“: тај израз је исте врсте као и „српски Тиртеј“, на пример.

III СВЕТИ САВА КАО QEOS NOMIOS**

Народна традиција доводи светога Саву у везу са сточарством, са чувањем, подизањем, искоришћавањем стоке. О томе има много података како у споменутом Ћоровићевом зборнику, тако и у књизи проте Свете М. Димитријевића (Свети Сава у народном веровању и предању, Београд, 1926, 75 идд). Понешто од овога везано је за светога Саву као општег просветитеља и шириоца културе: он учи народ како ће да сири сир, да кисели млеко, онако исто као што га је учио како ће да прави прозоре и да тка, дакле: у својој општој функцији бога (или хероја) родоначалника и просветитеља.

** бог пастирски

Али ако се детаљније испита традиција о светоме Сави и узму у обзир сва веровања и обичаји који овога свеца доводе у везу са стоком, лако ће се моћи утврдити да ни ова веза није случајна, и није или није само културно-економска (упор. о томе и Ћоровић XXII), него да има дубљи значај, и да је њен карактер чисто религијски. Чак се може рећи да се свети Сава сасвим изузетно јавља у улози простог учитеља и саветодавца, који народу даје савете и поуке у области сточарства1); у највећем броју случајева он, и по својој спољашњости, по атрибутима и начину свога пројављивања, по својој надљудској моћи, дèлâ, у области сточарства, као какво божанство из старе вере, и врши реформе, ствара бољитак и напредак не својим поукама, него просто својим присуством, супранормалном снагом своје речи, и магичном моћи свога штапа, „од кога се никада није растављао“ (Ћоровић, II, 127). То се нарочито лепо види из оних легенада у којима се прича како је он „научио“ људе извесним стварима из далека и не дошавши међу њих. Тако се, на пример, он, пошто је претходно пропутовао целу Херцеговину и лично научио људе како да киселе млеко и сире сир, са врха планине на босанској граници окренуо ка Босни. прекрстио је својом штаком и благословио да се од тада у њој кисели и сири. „И од тада се у цијелој Босни иако кроз њу није пролазио, почело радити све онако како је он казивао“ (БВ, 12, 1897, 295 = Ћоровић, III, 48; упор. и БВ, ibid. 343). Већ ово довољно је да светога Саву окарактерише не као учитеља, него као божанство, чија је област сточарство и стока.

За овакву претпоставку говоре, међутим, и многе друге ствари из традиције и култа. Свети Сава јавља се врло често ни мање ни више него као чобанин, који чува овце и својом их руком музе [упор. БВ, 11, 1897, 56 = Ћоровић, II, 91; 329 (два пута); 343 = Ћоровић, II, 104; БВ, 13, 1898, 186 == Ћоровић, II, 92; БВ, 16, 1901, 213 (два пута); 279; Ћоровић II, 108; 127; Ст. Димитријевић, о. с., 126; СЕЗ, 13, 1909, 453 = Ћоровић, 120], и то у чобанској опреми, poimenoV ecwn stolhn, ca облигатним штапом (Ћоровић, II, 127) и дудуком („имао је уза се вазда дудук“, БВ, 12, 1897, 343 = Ћоровић, 104) — онако, дакле, како се уопште замишљају божански чобани, Атис (упор. Н. Hepding, Attis, seine Mythen und sein Kult, Giessen, 1903, 103), за кога су такође карактеристични fistula и virga* (упор. Macrob., 1, 21; 0. Gruppe, Griechische Mythologie und Religionsgeschichte, 1554), Дионис (Gruppe, 1532), Хермес (Anton. Liberalis, 15; S. Eitrem y Pauly — Wissowa, Realencyclop., 8, 775), Пан (упор. Konrad Wernicke y W. H. Roscher. Ausführl. Lex., 3, 1475). и други.

* фрула и штап

Да овде није реч о каквој символици (која је иначе у народној традицији готово непозната и, у крајњем случају, ограничена само на по какав детаљ), види се, на пример, из једне народне песме о Перу чобанину, у којој се каже како је, док је Перо лежао болестан, његове напуштене овце чувао свети отац Саво (БВ, 10, 1895, 217): из песме даје се видети да свети Сава (који иначе са догађајем у песми нема никакве везе) чува Перово стадо исто онако као што чува свако друго напуштено стадо и свако стадо уопште, дакле: из истих разлога из којих, на пример, бродоломнике штити свети Никола, странце и избеглице Зевс xenioV**, дивљач Дијана, границу имања и гранично камење Силван — дакле, због тога што је чување, заштита стада његова област; због тога што је он сточно божанство, скотii богъ (како се у Несторовој хроници назива Велес).

** заштитник гостинског права

Што је врло важно, свети Сава јавља се као божански заштитник стоке и у култу. „Придајући светом Сави божанску моћ — одговара Божа Милићевић, парох обрешки, у срезу темнићком на анкету коју је учинио прота Стева Димитријевић — „народ му је поверио највеће благо своје, своју стоку, и огласио га за заштитника и бранитеља њеног. Отуда .. . посте Савину недељу и месе му славски колач. Пост почиње од Светога Јована и савесније га издрже него божићни. Од памтивека овај обичај постоји, јер ми нико ни приближно није могао одредити постанак његов“ (Ст. Димитријевић, Свети Сава, 69). Савин пост држи се, доиста, са великом строгошћу у разним крајевима нашег народа; разлог је свуда један исти: да би свети Сава сачувао стоку од вукова, и да би стока била здрава и напредовала (упор. Н. Беговић, Живот и обичаји Срба граничара, Загреб, 1887, 98 ид; Милићевић, ЖСС, 180; Ст. Димитријевић, 74 ид; 80; 112 ид; 116).

Кад се још томе дода да је он тај светац који благосиља овце и њихове производе (БВ, 12, 1897, 220 = Ћоровић II, 46; ibidem, 311 == Ћоровић, II, 121; Браство, 12—13, 1908, 145 ид =Ћоровић, II, 100; Милићевић, Краљ. Срб., 331 = Ћоровић, III, 25), и да се баш њему обраћају људи да овце лечи, или их он лечи по својој иницијативи (БВ, 14, 1899, 69 = Ћоровић, II, 93; Ђоровић, II, 52; 110), сасвим је јасно да је свети Сава (односно његов претходник из старе вере, кога је он депоседирао) божанство стоке и стада.

Зар није он то био још врло давно, још с крајем ХIII века? Теодосије монах каже сасвим јасно у дванаестој глави Савине биографије: „И не само њиме самим (тј. чињена су чудеса) него и именом његовим да и прости људи у домовима и у горама, пасући стада, помузавши млеко, и не требаху сиришта, доста је само рећи: Савина те молитва покиселила, и одмах с гласом сирење би се усирило и млеко укиселило, и врло добро било“ (Старе српске биографије, у преводу Миливоја Башића, СКЗ, 180, Београд, 1924, стр. -170)2).

Ако у сродним религијама потражимо божанства која имају исте функције, то јест, која се јављају као чобани, или божански заштитниии стоке, или су иначе у вези са овцама и стоком, видећемо да су то баш она иста божанства за која смо и раније утврдили да су светоме Сави блиска. Из трчке религије долази овде у обзир Хермес nomioV, epimhlioV, oiopoloV, kriojoroV3)*, који је, баш као и свети Сава, углавном бог заштитник ситне стоке (Scherer у W. H. Roscher, Mythol. Lex., 1, 2378). И Хермес се на споменицима често представља као чобанин (в. Eitrem у Pauly—Wiss„ 8, 775, и Frazer уз Pausan, 9, 21, 1), а као таквог спомињу га и неки писци, на пример Антоније Либералис, 15. Као чобанин замишљан је и грчки Хадес (упор. Н. Usener, Der Stoff des griechischen Epos, Wien, 1897, 32).

* пастирски, који се стара за стадо, који пасе овце, који носи овна

У германској религији бог стада, Weidegott, je Водан. У једном старом тексту (Wiener Hundsegen, в. Zeitschr. f. deutsche Philol., 24, 226) моли се Христос и „његов пастир свети Мрата“, који је иначе наследио Водана (в. Е. Н. Meyer, Mythologie der Germanen, Strassburg, 1903, 389), да сачува стоку од вукова — а за светога Мрату знамо иначе да је, с обзиром на чињеницу да се у једном делу српске традиције он јавља као вучји пастир (о тој његовој функцији в. нарочито Ст. Димитријевић, 82 идд), светом Сави врло близак. У келтској религији божанство (и творац) домаће стоке је Dis pater, а место одакле је домаћа стока дошла међу људе је, према келтској традицији, елизијум — дакле, Диспатерово царство (в. Мас Culloch, The Religion of Ancient Celts, Edinburgh, 1911. 37 и 3844). Најзад, бог стада је и словенски Велес (упор. Machal, Nakres, 34; Niederle, 112).

За сва четири божанства, међутим, знамо да су божанства душа (за Хермеса, „des die Toten als Hirt versammelnden“*, в. Gruppe. 72; за Велеса в. Brückner у Chantepie de la Saussaye, Lehrbuch der Religionsgeschichte4, 2, 506 и 514, и Mitologia Slava, Bologna, 1923, 133; такође и мој чланак „Ћорава Анђелија“, Sbornik praci venovanych Vaclavu Tillovi, Praha, 1927, 36. Код Литванаца речју veles обележавају се „die geisterhaften Gestalten der Verstorbenen“**, в. R. v. d. Meulen, Über die litauischen veles, ARW, 17, 1914, 125 идд. Карактеристично је да Сабинин, у Журн. Мин. нар. просв., 40, в. Krek, Einleitung2, 401, идентификује Велеса са германским богом душа, Воданом). Корисно је овде додати да овца и иначе може бити сеновита животиња (упор. нпр. приповетку „Бесмртни старац“. СЕЗ, 41, 1927, № 43; такође и мој наведени чланак 1. с.);

исто тако, и добар пастир из старе хришћанске књижевности замишљен је још врло рано као биће које припада оном свету4).

* „који сакупља мртваце као пастир“

** „аветињске прилике покојника“

Према свему овоме, јасно је да се свети Сава, и по својој функцији заштитника оваца и стоке и пастира њиховог, манифестује као божанство доњега света, какав је, као што смо већ рекли, грчки Хермес, германски Водан, галски Дис-патер, словенски Велес.

Filed under Словенска религија | Comment (1)

Словенска религија

октобар 28th, 2009

Подразумева религијска схватања, култове и ритуале најмногољуднијег огранка индоевропске популације која је већ у првој половини I миленијума пре н. е. насељавала територију између Дона и Карпата. У последњим столећима пре н. е. Словени су се укључили у миграције подстакнуте кретањима разних азијских племена и брзо запосели простране територије источне, средње и југоисточне Европе. Између 6. и 10. века диференцирају се у језичким и културном смислу и разврставају у три велике групе племена, из којих су се развили данашњи Источни Словени (Руси, Украјинци, Белоруси), Западни Словени (Пољаци, Чеси, Словаци, Лужички Срби, Балтички Словени) и Јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Бугари).

Извори за словенску религију су веома оскудни и фрагментарни. Плиније Старији и Тацит први помињу Словене под именом Венеди, и то као суседе Германа, али они не говоре и о њиховој религији. Податке о религији Словена најпре даје Прокопије, византијски историчар из 6. века, који саопштава да су словенска племена Анта и Склавена „веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају“. Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена – може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.

Религија Балтичких Словена реконструише се на основу историјских списа и хроника 11. и 12. века, и то хроника Titmara od Merseburga (oko 1012-1018. g.), u Gesta Hammburgensis Ecclesiae Adama iz Bremena (oko 1074-1076. g.) i Chronika Slavarum, списа који је између 1167. и 1186. године написао немачки историчар Хелмхолд. Још су поузданији подаци о религији Западних Словена који се налазе у биографијама бамбершког бискупа Отона, а које су у 12. веку написали Monachus Prifligensis, Ebbo i Herbord. У њима су подробно описани походи бамбершког бискупа против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Поуздани су и подаци садржани и у нордијској Knytlingsaga, која је писана између 950. и 1190. године, као и у делу Saxa Grammaticusa, у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.

За религију Источних Словена најзначајнији и најстарији извор јесте такозвана Несторова хроника, настала у првој половини 12. века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај 12. века), као и у хомелијама и полемичким списима насталим између 11. и 17. века. Подаци арапских путописаца не само да су одвећ фантастични већ је неизвесно да ли се односе на Словене или Нормане. Исто вреди и за пољске историчаре и путописце из 16 – 17. века, чије су конструкције о словенском пантеону без икакве стварне основе.

За реконструкцију словенске религије археолошка грађа се може користити само у ограниченој мери. Како још није поуздано утврђено порекло Словена, односно време њиховог формирања, то се археолошка грађа не може сматрати поузданим документом све до времена кад Словене сагледавамо у историјским условима, тј. до 6. века. Најдрагоценији су подаци до којих се дошло археолошким истраживањима светилишта Балтичких Словена, а у којима су нађени и кипови појединих божанстава.

У свим областима насељеним Словенима фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је христијанизација Словена обављена између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије. У руским билинама, а и у српским народним песмама и дугим усменим народним умотворинама, сачуване су успомене на старе словенске богове и хероје, а вероватно и нешто од првобитне словенске митологије. Елементи старе религије одржали су се и у ликовима и култовима појединих хришћанских светаца, на пример, св. Ђорђа, св. Николе, св. Илије, а код Срба – и св. Саве.

О религији Словена пре њиховог раздвајања на Источне, Западне и Јужне Словене не може се ништа одређено рећи. Поставља се питање да ли је икада и постојала религија заједничка свим Словенима, јер Титмар из Мерсебурга у 11. веку саопштава да свако словенско племе има своје храмове, односно посебна божанства. Пантеон Источних Словена може се реконструисати на основу података који су садржани у уговорима између Византије и Русије из 945. и 971. године, односно у такозваној Првобитној хроници, компилираној око 1111. године. Најпре се помињу богови Перун и Волос. Кнез Владимир је 980. године обележио почетак своје владавине у Кијеву на тај начин што је на једном брежуљку поставио дрвени идол Перуна са сребрном главом, а уз њега и идоле Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош, да би испред њих са својим народом приносио жртве. Истовремено је и Владимиров ујак у Новгороду поставио Перунов идол. Из наведених података је извесно да је врховни бог руског пантеона био Перун. Остала божанства, посебно Хорс и Симаргл, вероватно не припадају словенском пантеону. Једино је аутентична богиња Мокош, јер се помиње и у каснијим хомелијама.

Перун је поштован не само као бог громовник већ и као велики заштитник руских владара. Руски кнежеви норманског порекла поистовећивали су га са Тором, а после прихватања хришћанства његове особине прешле су на св. Илију. Волос је вероватно божанство изобиља и стада, који је после прихватања хришћанства преображен у ђавола. С друге стране, неке његове одлике пренесене су на св. Влаха и св. Николу. Култ Перуна и Волоса био је распрострањен и код Јужних Словена, на шта указују називи појединих места. Дажбог је загонетно божанство које је у једној Малалиној глоси повезано са Сунцем, а које се на основу имена може објаснити као бог који дарује, односно бог изобиља и плодности. Њему је врло близак Сварог, који се не помиње међу боговима којима је Владимир поставио идоле, али кога су свакако источни Словени поштовали заједно са његовим сином Сварожићем, и то као бога светлости, односно небеске и земаљске ватре.

У писаним изворима није поменуто ниједно светилиште код Источних Словена. Археолошким истраживањима откривени су, међутим, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из 9. или 10. века, са коничним шлемом на глави.

Источнословенски пантеон није заснован ни на хијерархијским нити на родбинским односима. Идоли најзначајнијих божанстава постављени су на врховима брежуљака, под ведрим небом. Неизвесно је како су изгледала места жртвовања, као и места жртви. Свештенство није поменуто ни у једном историјском извору, а нема ни података о прорицању и врачању.

Религија Западних Словена позната је само фрагментарно јер се располаже углавном подацима који се односе на светилишта и божанства Балтичких Словена. Извесно је само да није постојао пантеон заједнички свим Западним Словенима, јер се у историјским изворима увек истичу божанства појединих области за која се везују локални култови. Врховни бог балтичких Словена био је вероватно Свантовид, описан као бог богова, као божанство које обезбеђује победе у рату. Као највиши богови означавају се и Триглав и Сварожић. Сва та божанства повезана су са ратним функцијама и са магијом, а ратнички карактер имала су и остала божанства Балтичких Словена, као што су Рујевит или Јаровит, који је изједначаван са Марсом. Карактеристична је веза поменутих божанстава са појединим врстама оружја (штит, копље) и са коњима, као и њихова поликефалија. Тако Свантовид има четири главе, распоређене према главним правцима света, Триглав је троглав, а Рујевит је представљан са седам глава. Поликефалија карактерише и Поревита и Поренута. Том поликефалијом вероватно су изражене многе функције божанстава. Остала божанства позната су углавном само по имену. За Провена се може претпоставити да је био повезан са храстовима јер је њему био посвећен свети гај између Олденбурга и Либека. За Подага, коме је био посвећен храм са идолом у Плуни, претпоставља се да је био повезан са годишњим добима и ватром. Бог Припегала, коме је посебно годила хришћанска крв, вероватно је био итифалично божанство, налик на Пријапа. О Живи, вероватно главном женском божанству, ништа се одређено не зна. Словени који су живели између Лабе и Одре поштовали су једну безимену богињу, чију су слику носили на својој застави. Полапски Словени су на својим гозбама наздрављали добром богу и злом богу, изјављујући да свака срећа долази од доброг бога, а несрећа од злог. Тог злог бога, који је називан Црнобог, хришћански мисионари су поистоветили са ђаволом, иако је он вероватно био бог подземља.

У Историји Пољске Јана Длугоша (око 1460. г.) набројана су имена божанства старог пољског пантеона, а уз њих и одговарајућа божанства из римске митологије: Yecza – Јупитер, Luada – Марс, Dzydzilelyа – Венера, Nyа – Плутон, Dzewana – Дијана, Marzuaba – Церера, Pogoda – Време, Zywie – Живот. Пољски писци из 16. века додали су том списку још неколико имена, на пример Лел, Полел, Погwизд, Похвист. Тај пољски пантеон је, међутим, вештачка творевина, коју у целини треба одбацити.

Код чешких аутора из 16. века такође су поменута имена неких прехришћанских божанстава, на пример Зелу, Климба, Кросина, Красатина, Морена, Лада и др., али су и она произвољне творевине.

Храмови Балтичких Словена опширно су описани у историјским изворима, а документовани су и археолошким ископавањима. Храм врховног бога Свантовида у Аркони на острву Риген, разрушен 1168. године описао је Сакс Граматик, а археолошки је истраживан у два маха, 1921. и 1969-70. године. Тај храм је можда подигнут још крајем 9. века. Описана је његова сјајно украшена дрвена ограда и Свантовидов идол у натприродној величини у унутрашњости храма. На Ригену су се у Гарцу (Карентхиа) налазила још три храма, од којих је онај у средишту био посвећен Рујевиту, док су у остала два поштовани Поревит и Поренут. У Ридгосту (Ретра) налазио се храм у коме је поштован већи број локалних богова, од којих је највећи углед уживао Сварожић. Спољашњост храма била је украшена представама богова и богиња, а у унутрашњости су се налазили идоли наоружаних богова, као и велики број заветних дарова. У изворима се помиње неколико храмова у Шћећину, од којих је најзначајнији био храм посвећен Триглаву, такође богато украшен. У Волину се налазио храм са светим копљем, а у Волгасту је постојало светилиште у коме се уместо идола налазио џиновски штит, прекривен златним листићима.

У Грос Радену, код Шверина, археолошки је истражено једно велико светилиште, четвороугаоно у основи, око кога су откривене храстове даске дуге 1,50 до 2 м, које су у горњем делу тако обрађене да у целини наликују на људску фигуру. На основу керамичких налаза, то светилиште је датовано у 9-10. век.

Балтички Словени поштовали су одређена божанства у светилиштима под ведрим небом. У близини Олденбурга налазио се гај Прова, коме су били посвећени стари свети храстови. Светилиште је било ограђено дрвеном оградом, са два богато украшена улаза. Приступ је би дозвољен само онима који су намеравали да принесу жртву, али је светилиште било и уточиште свим прогоњеним. Храмови балтичких Словена најчешће су служили и као својеврсне ризнице. Постојао је обичај да се десети део добијеног ратног плена дарује светилишту, а у ризницама светилишта налазили су се златни и сребрни пехари, који су коришћени само у празничне дане. Чини се да су сва светилишта била ограђена плитким рововима или дрвеном оградом. Само је свештенику био дозвољен улаз у храм, а и он би при том морао да задржава дах како не би упрљао највећу светињу.

Историјски извори поуздано документују постојање култних статуа и код Источних и код Западних Словена. То су претежно били дрвени идоли који су могли имати оплату од племенитог метала. Неки од њих су били натприродне величине, на пример древни идол Свантовида у Аркони. Археолошка истраживања такође документују постојање дрвених идола код Западних Словена. При ископавању једног утврђеног насеља код Неубранденбурга пронађен је у слоју из 11. – 12. века, и то у средишту насеља, један двоглави идол од храстовине, висок 1,70 м. Обе главе представљају лик мушкарца са дугим брковима. На периферији истог насеља откривена је још једна фигура од храстовине, висока 1,60 м, која представља жену са наглашеним грудима и стидним троуглом, за коју се претпоставља да је неко домаће божанство, и то заштитница породице. Да су многа места и утврђења имала своје богове заштитнике показују идоли од храстовине, који су откривени на неколико места. У Алтфризаку, код Неурупина, непосредно испред насеља нађена је храстова фигура која приказује нагог мушкарца. Тај идол, датован методом радиоактивног угљеника у другу половину 6. века, вероватно је имао одређену улогу у култу плодности. Богови Западних Словена представљани су и на каменим рељефима. Из времена непосредно пред примање хришћанства потичу и рељефи из Алтенкирцхена и Бергена на којима је представљен мушкарац са великим рогом изобиља у рукама, вероватно Свантовид, јер је са рогом изобиља представљан и у свом храму у Аркони. На каменој плочи из Волгаста схематизовано је приказана људска фигура, а крај ње велико копље, које је атрибут Геровита, заштитника Волгаста.

О светилиштима и култним обредима који су у њима обављани старало се свештенство. Мања светилишта, посебно она под ведрим небом, опслуживао је само један свештеник, али за велике храмове везивао се већи број свештеника. Основна дужност свештеника састојала се у старању о добру племена, и то на тај начин што су они, тумачећи вољу племенског божанства, одлучивали о рату и миру или делили правду и водили дипломатске преговоре. Они су бринули и о ризницама светилишта. Како су све важне одлуке зависиле од свештенства, оно је често било моћније од племенских владара. Веома важно место у друштвеном животу дато је прорицању. Свештеници су прорицали помоћу пепела, воде, колача, укуса крви жртве или мокраће. Најутицајнија прорицања обављана су у Аркони, Ретри и Шверину, где је одлука о рату и миру доношена на основу понашања коња (в. Свантовид). При крају жетве обављан је у Аркони посебни ритуал по коме је свештеник узимао посуду из руку Свантовидовог кипа и, на основу количине течности садржане у њој, наговештавао родну или неродну годину. Затим је свештеник стављао испред идола колач од меда, велик колико и човек, склањао се иза њега и питао народ да ли га види. Ако би добио потврдан одговор, молио је да идуће године колач буде већи, односно да летина буде добра.

У писаним изворима помињу се жртве које су Западни Словени приносили својим боговима, али не и њихове врсте нити начин жртвовања. Хроничари инсистирају на људским жртвама, али тај податак треба примити са највећом резервом.

Пантеон Јужних Словена најтеже је реконструисати, јер су они рано потпали под непосредни утицај византијске цивилизације и хришћанске религије. Већ је напоменуто да су Словени у време насељавања Балканског полуострва веровали, према Прокопијевом сведочењу, у једног врховног бога, и то бога муње, коме су била подређена божанства нижег реда. Како су у топономастици јужно од Дунава многи трагови имена Перуна, са доста вероватноће може се претпоставити да је код Јужних, као и код Источних Словена, Перун био врховни бог. У топонимима има трагова и о Велесу, о чијем се лику и функцијама код Јужних Словена може индиректно судити по описима св. Саве, који је, по српском народном предању, првенствено покровитељ и заштитник стоке. Њему би био близак и Дабог из српских прича, црно и хромо божанство доњег света, господар мртвих, заштитник стада, али и вукова, који је називан и Даба, Дабо или Хроми Даба. Дабог је истовремено и бог племенитих метала, злата и сребра, проналазач и заштитник ковачке вештине. После прихватања хришћанства, функције Дабога пренесене су на велике хришћанске свеце (св. Јована, св. Саву, св. Арханђела, св. Ђорђа, св. Николу, св. Мрату), а његов лик је преображен у сотону и Хромог Дабу. Једна од хипостаза Дабогових је вероватно и Вид, божански видар чије је име сачувано у великом српском празнику Видовдану. Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник. Како се у једној словеначкој бајци помиње чаробница Мокоши, могућно је да је богиња Мокош некада била позната Јужним Словенима.

Код Јужних Словена досада нису археолошки посведочена светилишта нити идоли, а у историјским изворима не помиње се свештенство нити има података о култовима и ритуалима. Жртве су приносили боговима једино као молитву за свој спас.

Извесно је да су сви Словени поштовали и много нижа божанства, као и различите демоне, јер то потврђују и писани извори и фолклорна грађа. За кућу и домаћинство везана су различита натприродна бића. Код Руса је то дед, дедушка, украјински дид, дидко и домовник, или домовој, код Чеха дедек, а код Бугара – стопан. Под тим именима замишљан је старац са крзненим огртачем који живи иза или испод огњишта и брине се о кући и стоци. Некада се замишља и у виду пса, медведа или змије. Ако се том кућном заштитнику не поклања одређена пажња, он напушта кућу и проузрокује болести стоке или смрт домаћина. У одајама које су служиле купању пребивао је баник, коме су купачи остављали у чабру воду за купање и жртвовали му црну кокошку. У углу амбара живео је овиник, замишљан у виду црне мачке огњених очију, који, ако га неко наљути, може да запали амбар. За домаћинство је везана и Кикимора, мала жена која је лењим домаћицама мрсила пређу и ноћу узнемиравала децу.

Како су Словени били окружени густим шумама, у које су често залазили ради лова или које су крчили, то су за њих везивали и различите шумске духове, од којих је код Источних Словена најпознатији био лешиј, а код Јужних – лесник (в. та имена). Пољима је, међутим, господарио полевој или полевик, који је замишљан час као кепец, а час као људско биће црног тела и зелене косе. За поља су још чешће везивани женски демони, полуднице (код Руса), које су замишљане као девојке дугих коса, заогрнуте белим платном, а које се најчешће појављују у ражи, и то у подне када је сунце најјаче.

За воде су Словени везивали разна демонска бића, зла и опака. Воданој је боравио покрај воденица, где је пролазнике стропоштавао у воду да би их учинио својим слугама. И остали водени духови нису били благонаклони људима, а сви су замишљани као застрашујућа бића, често са канџама, роговима, репом и ужареним очима. Њима се придружују и русалке, у ствари утопљенице или некрштена деца, преображена у девојке са дугом распуштеном зеленом косом (в. то име). Док су код северних Руса ружне и наге, спремне да одвуку под воду сваког ко им се приближи, русалке које настањују Дњепар и Дунав имају заносан изглед и својом песмом зачаравају пролазнике. Посебно су опасне у недељи русалки (недеља која следи после Тројица), јер оне тада излазе из воде, јуре по пољима, пењу се на дрвеће и играју на пропланцима. Њима су код Јужних Словена сличне виле, заносне девојке са распуштеном косом и крилима, које најчешће обитавају покрај кладенаца, језера, или по горама и планинама (в. то име).

У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршафе, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу. У време летње дугодневнице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ.

За ритуале плодности у јужнословенском фолклору везани су ликови Германа и додола. При обреду изазивања кише прављена је глинена лутка мушкарца, названа Герман, коју су жене сахрањивале у суву земљу са уверењем да ће на тај начин изазвати плодоносну кишу. У време суше, поворка девојчица, најчешће од пете до десете године, које су називане додоле, ишла је од куће до куће певајући песме којима је призивана киша. Додоле су биле босе, одевене у изношену одећу, са венцем од трава, житарица и винове лозе на глави. Између себе су бирале предводницу, звану додола или додолка. Пролазећи кроз поља, додолке су их прскале водом, док их је испред сеоских кућа домаћица посипала водом по глави и ногама, а затим даривала брашном, вуном или новцем. Иначе и код Јужних и код Источних Словена киша је изазивана на тај начин што је преко мртваца, најчешће утопљеника, кога би за тај обред ископали, изливана вода.

У религији свих словенских народа, култ мртвих заузима значајно место, посебно у религији Јужних Словена. Све до 9-10. века Словени су спаљивали мртве, а њихове остатке сахрањивали у урнама или су преко ломаче насипали хумке, У том раном раздобљу гробни прилози су изузетно ретки. У урне су каткад стављани раж или спаљене кости коња. Угледне личности су сахрањиване са помпом, а у смрти их је пратила супруга или робиња. Према сведочењу арапских писаца из 10. века, које треба примити са највећом резервом, кад умре неки племић, његово тело се привремено сахрањује, а када се његово имање подели, обављана је права сахрана, и то на тај начин што се наоружан, у богатој одећи, смешта у лађу са храном, пићем и супругом, а затим је лађа предавана ватри и отискивана од обале. Извесно је, међутим, да су Словени који су живели покрај мора у 8-9. веку имали представе о лађи мртвих, јер су у том раздобљу археолошки посведочене надгробне плоче или гробови у виду лађа.

Почев од 10. – 11. века, под утицајем хришћанства, Словени прихватају обичај инхумирања покојника. Без обзира на то да ли се покојници спаљују или инхумирају, чврсто се веровало да настављају живот после смрти, што се огледа у погребним ритуалима као што су даће или погребне игре, често са маскираним учесницима. Трећег, седмог, дванаестог и четрдесетог дана после смрти покојницима су на гроб доношени храна и пиће, као и после 6 и 12 месеци. Посебни празници мртвих – задушнице – прослављани су и на гробовима и по кућама, у рано пролеће и у касну јесен.

Култ предака био је посебно развијен код Јужних Словена, пре свега код Срба. Готово сви српски обичаји у време Божића и такозваних некрштених дана везани су за култ предака, а и крсно име – слава – код Срба јесте велики празник породичног претка, чувара и заштитника куће и породице.

Код Јужних Словена посебно је добро очувано веровање да се душе умрлих грешника претварају у вампире (в. то име). То је свакако прастаро веровање јер су на некрополама посведочени гробови који су укопани дубље од осталих, или гробови у које је покојник стављан у неуобичајеном положају (потрбушке, лицем према земљи), или је, пак, затрпан камењем.

Неизвесно је какве су представе Словени имали о свету мртвих, као и о божанствима која њиме господаре. На основу узгредних или двосмислених података у историјским изворима, претпоставља се да је свет мртвих мрачан, а да је божанство које њиме влада црно (в. Црнобог). Док се анализом фолклорне грађе из области насељене Јужним Словенима може закључити да светом мртвих господари мушко божанство, дотле фолклорна грађа из источнословенских области указује на то да женско божанство влада Подземљем и мртвима. Тако се претпоставља да је у лику Баба Јаге инкорпорирана стара европска богиња смрти (в. Баба Јага) и да је Ведма (вештица) у ствари демонизирана богиња Подземља. За Баба-Јагу се везују и ликови демонизованих мушких божанстава смрти, као што су Кашчеј Бесмртни или Морозко.

БИБЛИОГРАФИЈА

Иако постоји обимна литература о појединим аспектима словенске религије, целовитих објективних приказа готово да и нема, јер већина аутора или одвећ критички приступа расположивој грађи, или је одвећ слободно интерпретира. Критички се треба односити чак и према капиталним делима као што су A. Bruckner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint Warsawa 1980) i M. Gimbutas, Slavic Religion u The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987). Од општих дела треба истаћи B. O. Unbegaun, La religion des anciens Slaves (Paris, 1948), F. Vyncke, De godsdienst der Slaven (Roermond, 1969).

О религији и митологији Источних Словена V. J. Mansikka, Die Religion der Ostslawen (Helsinki, 1922); S. A. Tokarev, Religioznye verovania vostochnoslavianskih narodov XIX – nachala XX veka (Moskva, 1957); D. Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig, 1927).

О Западним, односно Балтичким Словенима треба консултовати T. Palm, Wendische Kultstдtten: Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten Jahrhunderten slavischen Heidentums (Lund, 1937); E. Wienecke, Untersuchungen zur Religion der Westlawen u Forschungen zur Vor-und Frьgeschichte, 1 Heft (Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der altslawische Tempel von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle, Manuel de l’antiquite slave (Paris, 1926).

О Јужним Словенима v. P. S: Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der Sьdslawen ‘ (Mьnster, 1890); као и бројне чланкеN. Nodila o religiji Срба и Хрвата који су обједињени у књизи Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981) i В. Чајкановића, обједињених у књизи Mit o religiji Srba (Београд, 1973). Велики број појмова из српске религије и митологије обрадили су Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић у књизи Српски митолошки речник (Београд, 1970). Уопштено о словенској митологијиL. Leger, La mythologie slave (Paris, 1901).

Filed under Словенска религија | Comment (0)

Виле, вампири, русалке

октобар 28th, 2009

Виле

У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима.

Могу се преображавати у различите животиње, првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме. Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања.

Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде. Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене.

Могу имати козје, коњске или магареће ноге.

вампир

У словенским предањима, посебно на Балкану и у Украјини, дух умрлог или леш који је зао дух или ђаво оживео. У глуво доба ноћи вампир излази из гроба да би људима и животињама исисао крв. Јужнословенски народи су веровали да је длакав као пас, да има крваве очи и зубе и да из уста бљује ватру, или да је без костију, само мешина испуњена крвљу. Злочинци и грешници после смрти постају вампири, а праведници – једино ако преко њихових лешева пређе нека од нечистих животиња (мачка, пас, миш, кокошка). Најчешће су вампири старије особе, и то мушкарци. Вампир се може преображавати у различите животиње или бити невидљив. Његово приближавање најпре осећају пси, коњи и волови. Најчешће се јављају на гробљима, раскршћима, по воденицама или у кућама својих најближих.

Против вампира нема сигурног средства. Сматра се да их одбија крст насликан катраном на вратима куће и стаје, гвожђе, бели лук, звук звона или шиљати предмети стављени под јастук. Најважније је предузети мере да се покојник не повампири. Ради тога се мртвацу засеца кожа, пресецају му се тетиве испод колена или забада глогово трње под нокте како му ђаво не би могао одрати кожу и надути је, то јест преобразити га у вампира. У месо испод језика такође се забада трн да би вампиру онемогућио сисање крви, или се тело сахрањује лицем према земљи или се покојнику око врата ставља срп. Вампир се проналази и уништава на различите начине. Најчешће се на гробље одводи црни ждребац без белеге и, чим се примети да зазире од неког гроба, сматра се да у њему почива вампир. Гроб се затим раскопава, а леш се пробада глоговим коцем, спаљује или баца у воду или у креч. Каткад се око гробова посипао пепео да би се откриле стопе вампира. И дете рођено од вампира има способности да га пронађе и убије. Најљућим непријатељем вампира неки сматрају четворооког, тј. пса који изнад сваког ока има по један увојак. У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир.

Русалке

У митологији Источних Словена демонска бића замишљана у лику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу. У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих.

Filed under Словенска религија | Comment (0)

Бадњак

Велесова књига

ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА

Монотеизам код Словена?

Религија и култ дрвета, биљака, ватре, воде и извора

Мит и фолклор. Извори за реконструкцију митологије

УВОД У СЛОВЕНСКУ И СРПСКУ МИТОЛОГИЈУ

СЛОВЕНСКИ И ИНДОЕВРОПСКИ DIS PATER

О ВРХОВНОМ БОГУ У СТАРОЈ СРПСКОЈ РЕЛИГИЈИ

Словенска религија

Виле, вампири, русалке

Виле

вампир

Русалке

Recently Written

Categories

Archives