Свети храст запис – народни храм

Кад грми на дан Светог Саве

Кад загрми на Савиндан

Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.

Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум. Муње и громови запарали су небо и на Савиндан 1999. на Косову и Метохији. Те године НАТО је бомбардовао СРЈ, а на Косово је ушао КФОР и УНМИК.

СВЕТИ САВА И ВУЦИ

Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и — у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју „нафаку“ — одређује им храну („тајин“) за наредну годину, то јест,. шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.

Код Срба, ово веровање нашло је израза у читавом једном циклусу легенада. Некакав чобанин — прича се у тим легендама — случајно се у планини десио када је свети Сава сазвао све вукове и делио им храну. Од страха кад је видео онолику множину вукова, побегао је он на дрво. „Пошто свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.“

Односи између светога Саве и вука интимни су и пријатељски: свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.

Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична божанства и демони јављају се често у вучјем облику: етрурски бог доњега света има вучји облик,

Проклета Јерина

Легенде о проклетој Јерини и њеном благу

Мирјана Кандић

У предањима широм Србије сачувало се сећање на зидање Смедерева. Тежак кулук, који је овдашње становништво морало да подноси приликом зидања овог стратешки важног места, одржао се у народном сећању до данашњег дана. Старији људи око Смедерева и данас на питање ко је зидао смедеревски град одговарају “проклета Јерина”. У селу Осипаоници на 17 километара од Смедерева, Леонтије Павловић је средином XX века забележио предање по коме је Јерина почела да зида Тврђаву у Осипаоници, јер су је на то место довеле гуске које су полетеле са Некудима. Кад ту није нашла воду гуске су одлетеле у село Радинац надомак Смедерева, где је Јерина такође почела да зида град. Одатле су птице прхнуле на ушће Језаве у Дунав, где је никла Тврђава, јер се гуске више нису селиле. Ово предање одражава прастаро веровање да постоје добра и лоша места за зидање грађевина. По веровању нашег народа ако животиње мирно преспавају на неком месту то је знак да је то место добро за градњу.

Гатање по лету птица (ауспиције) познавали су још стари Римљани. И градитеље Рима птице су довеле на место погодно за зидање града.

У истом селу доктор Павловић записао је и то како је народ за време зидања града приметио да из Јерине зрачи нека демонска снага. Сваки пут када би устала из траве она би под њом била изгорела. Њена пратња састојала се од самих мушкараца, од којих је она звала на преноћиште кога је хтела. После једне заједнички проведене ноћи сваког свог љубавника је убијала и његову главу набијала на колац. Легенда даље каже да се, када је ноћ провела са Ђурђем Смедеревцем, који је био најлепши момак, заљубила у њега и није га убила већ га је узела за мужа. Од ње је Ђурађ тражио власт над народом и она му је жељу испунила. Остало је забележено и казивање о томе да је он са народом поступао човечно и олакшавао му кулук, због чега је народ са већом вољом радио и брже завршио град.

Предање јасно показује до које је мере народно сећање опредељено против деспотице Јерине. Желећи да оправда свог деспота, народ је био сву кривицу за оно што га је снашло свалио на његову жену Гркињу Ирину Кантакузин. Она је приказана као биће демонске снаге, за шта је доказ и она изгорела трава испод ње.

Њој се приписује и зидање града Островице на Руднику, где је деспотица умрла. Предање каже да је приликом зидања овог града Јерина користила као радну снагу трудне жене и стеоне краве и да се зато један локалитет на Руднику зове Трудељ. Предање је, наравно, историјски неосновано, јер је тај град постојао много пре њеног доласка у Србију. Али, Јерина је, по народном предању и песмама, крива и за потпадање деспотовине под турску власт. У песми се каже да је дала ћерку Мару за турског султана и са њом земљу и градове у турске руке. Смрт деспотице Јерине такође је обавијена легендом. По њој, деспотицу је отровао најмлађи син Лазар у Островици тако што јој је сипао отров у салату. Мада нема историјских доказа песници Момчило Настасијевић у музичкој драми “Деспот Ђурађ Бранковић” и Војислав Илић у песми “Пећина на Руднику” прихватили су легенду о матероубиству.

Сећање на богатство деспота Ђурђа, који је заиста био у своје време један од најбогатијих владара Европе, задржало се у веровањима о “благу проклете Јерине”. Многи ловци на благо вековима су у смедеревском граду трагали за њим. И данас се верује, и неретко се поново може чути, да испод Тврђаве постоје још неоткривени лагуми пуни злата, које је ту сакривено пред најездом Турака. Ово веровање довело је и до једне трагичне, мада, испоставиће се, добровољне људске жртве. Леонтије Павловић о овом случају писао је следеће:

“Поднаредник Илија Константиновић, на дужности у Гарнизону у Смедеревској тврђави, сањао је пре подне и у сну говорио да се у Дунав капији (тј. Малом граду) налази баснословно благо Јеринино. Благо може откопати, ако њега (Илију) закопа његов друг Василије, јер тако ‘ваља’. Своју инвентивност и маштовитост Илија је пренео на Василија и овај га је заклао 30. III 1892. на Велики понедељак увече.”

И један и други војник били су убеђени да ће Илија оживети кад Василије ископа благо.

Легенде о закопаном благу широко су распрострањене у нашем народу и често везане за старе градове. Верује се да се уочи Ивандана, који се празнује 7. јула по новом календару, небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем. Онај ко зна да приступи оваквом месту на прави начин могао је да се обогати преко ноћи. По истом, веровању ова места су чувана од стране неке невидљиве силе и свако ко би откопао благо пре него што принесе жртву морао би бити убијен. Ловци на благо су зато пре откопавања изводили сложене обреде који су подразумевали и жртвовање. Да би сазнали какву жртву треба принети, копачи су место на коме су веровали да има блага посипали пепелом или брашном. Гледали су ујутро какве ће трагове видети у пепелу, па су жртвовали на том месту животињу, чије су трагове видели, или чак човека, ако су трагови били људски. Данас је то непроверљиво, али у народу је остала прича да је много циганске деце страдало у оваквим ритуалима. Случај Илије Константиновића може се, дакле, сматрати за варијанту овог веровања.

Свети Илија Громовник

Илиндан

Српски народ многе природне појаве приписује Светом Илији којем је преласком у хришћанство приписао и многе особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима.

По народној традицији, Свети Илија се вози у ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.

Свети Илија Громовник, како га још зову у народу, пада у најсушније и најтоплије доба године а обичај је да се на његов празник не ради у пољу – да се не би навукао гнев светитеља.

Злоћудно дрво

ЛЕГЕНДА ОД КОЈЕ У ЛЕВЧУ СТРАХУЈУ

Злоћудно дрво сви заобилазе

Предузеће за путеве из Крагујевца није смело да посече „зло дрво“

Рековац, априла
Боравећи недавно у Рековцу поводом такмичења рецитатора, нисмо се много распитивали о гумастом дрвету. „Тамо је где је и било“, кажу Левчани и не желе много о томе да говоре. Сматрају да и сам разговор о гумастом (жбуастом) дрвету може да донесе неко зло. А већ ономе ко га додирне, седне испод њега или одломи коју гранчицу, несумњиво кажу, прети нека несрећа! Потписник ових редова није баш сујеверан, али га професионална радозналост још није напустила. Уосталом, треба ипак забележити приче које људи овде деценијама и вековима испредају о злом дрвету. Изгледа, у овим крајевима, још живи она стара, народна религија коју ни Српска православна црква није успела да искорени, па је неке од обичаја из претхришчанског периода прихватила. Као, на пример, бадњак, или као запис, око којег се о празницима литија, свира, пева и игра. А није баш сасвим ни испитана могућност да ли заиста постоји, како Чајкановић каже: „сеновито дрвеће“. Јер, ето догодило се приликом повратка аутомобилом из манастира Каленић, групи новинара међу којима је био и чувени истраживач оностраног и натприродног, писац и новинар Никодије Спасић, док је возач био овај који ово записује, да негде око пола ноћи прође покрај „гумастог дрвета“. Милан Пантић, дописник „Вечерњих новости“, стално је говорио да ћемо ускоро проћи покрај „гумастог дрвета“.

- Ено гумастог дрвета, погледајте како се лепо види на месечини! – узвикнуо је Пантић, који је следећег лета погинуо на улазу у своју зграду и чијег убицу ни данас, после готово три године, полиција није пронашла.

У том тренутку из правца злоћудног дрвета зачула су се два пуцња, као из ватреног оружја, а „стојадин“ који је дотле беспрекорно возио, почео је да се гуши и да успорава, упркос додавању гаса. Зачула су се затим два рафала, па опет један пуцањ. И мада се пуцање није чуло ни из мотора, нити из ауспуха, већ из правца „гумастог дрвета“, били смо приморани да станемо, подробно прегледамо мотор, гуме, ауспух, споне….Наставили смо пут мучно и тегобно све док нисмо зашли иза кривине одакле се „злоћудно“ дрво више није видело. „Застава 101″ одједном је одахнула и полетела растерећено, шуштећи и предући путем према Течићу, одакле се рачвају путеви за Рековац и Крагујевац и за Јагодину. Да ли је био у питању квалитет бензина (а било је то време несташице бензина) или неко зачепљење у карбуратору, не зна се. Тек, остало је питање, зашто нам се то догодило у глуво доба ноћи баш покрај гумастог дрвета.

Остао непокретан

Познати културни радник из Левча, добитник Вукове награде, дугогодишњи директор Народне библиотеке „Рибникар“ у Рековцу и оснивач сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију“, Бративоје Марковић у својој књизи „Записи из Левча“ каже:
- Постоје злоћудни људи. Постоје злоћудне животиње. А да постоји злоћудно дрво, то је за многе невероватно. Међутим, ипак, такво дрво постоји. Са десне стране пута Белушић-Опарић, налази се патуљасто дрво, које једни називају „чаробним“, други „злодрвом“, а трећи „злоћудним“ дрветом. Старији Левчани причају да је ово дрво исто од памтивека и да се не зна колико има година. То је у ствари дивља јабука, која рађа сваке друге године, чија је висина крошње око три метра, а ширина исто толика.
Бративоје Марковић затим наводи приће и легенде које је он ћуо од старих Левчана. Прича се, на пример, да је хајдук Стеван Јаковљевић из Белушића једном приликом после дугог пута легао под ово дрво да се одмори. После сна дуго није могао да отвори очи, а када их је отворио постао је разрок. Опет, каже Бративоје, књаз Милош Обреновић, јашући коња према манастиру Каленић, застао је крај овог дрвета да одмори коња. Када је наставио пут, недалеко од дрвета, коњ се саплео и сломио десну ногу, а књаз повикао: „Ама људи шта би ово? Ни рупе, ни рова, а коњ ми сломи ногу!“
Неки Брајновчанин, каже даље Бративоје, чувајући овце крај овог дрвета, одломио је прут са њега. Касније су му се, каже, ноге одузеле, и остао је непокретан до краја живота. То се наравно догодило у прошлим вековима. Али Бративоје Марковић наводи и причу скорашњег датума:
- Пре десет година други Брајновчанин трактором је орао њиву близу овог дрвета. После орања очистио је трактор од блата баш код овог дрвета. Када је пошао у село, трактор се превнуо и човек је погинуо. Има наравно још прича и легенди које причају Левчани и данас. „Знајући за ове приче“, каже Бративоје, „пословођа предузећа за путеве из Крагујевца градећи пут Белушић – Опачић, није смео да искрчи ово дрво, иако је пројектом то било предвиђено. Зато овде пут има кривину… Да ли је у питању случајност, или магична моћ овог дрвета, нека пресуде сами Левчани који су склони свачему да верују“, закључује Бративоје Марковић. И као у време када је пре двадесетак година писао књигу (Бративоје је преминуо пре две године у Белушићу) Левчани се и даље склањају од овог дрвета и о њему не желе да говоре. Зло дрво се међутим помиње и у неким старим записима. Заиста је чудног облика и као да уопште не расте, крошња му је стално исте величине. Бољи познаваоци кажу да спада у врсту ендемског дрвета које успева само у одређеним подручјима, значи само у једној области, и представља остатак старе флоре. Ових пролећних дана озеленеле су ливаде у Левчу, али трава испод „гумастог дрвета“ тамнија је и приметно се разликује од другог растиња. И дрво је тамније боје, а лишће тек пупоља, док се сав Левач шарени од цветалих шљива, јабука, кајсија… Када олиста „гумасто дрво“ имаће листове сличне листу божура, тамнозелене боје. А када цвета и роди, његове плодове нико не сме да убере. Јер верују Левчани, ко зна шта би се догодило ономе ко убере ситну, дивљу јабуку са чудног, тамног дрвета!? Веровање да сваки контакт са „гумастим дрветом“ доноси несрећу, а кидање гранчица, лишћа или плодова доноси проклетство и несрећу, јаче је од рационалног размишљања., јер има дубље претхришћанске корене!

Магијска моћ

Жена која се подаље од дрвета затекла у њиви тврди да се испод „злог дрвета“ не може заспати нити одморити. Ко уђе у хлад овог дрвета да се одмори, изађе из њега уморнији него када је ушао. Нарочито га избегавају девојке и младићи, јер кажу да су млади који су долазили у додир са „гумастим дрветом“ били несрећни у љубави и браку или су имали нездрав пород. Све се ово може извући из Левчана на једвите јаде! И када говоре о „злом дрвету“ не казују целе приче него само наговештавају, онако у две-три речи, невољно, гледајући у страну, шта је све „злодрво“ у стању да учини. Када смо неколицини мештана испричали причу о путовању „стојадином“ у глуво доба ноћи – само су се прекрстили и без речи отишли! И сад ми бисмо да не верујемо у зле моћи гумастог дрвета, али – зашто су се чули пуцњи, зашто је „стојадин“ почео да се гуши и да успорава баш код гумастог дрвета, и зашто је кад смо зашли иза кривине одједном полетео као ношен крилима, као да се ослободио великог терета?
Или су то само прадедовска, паганска народна веровања, која су негде у нашим главама била запретена и затурена, при помену натприродних моћи гумастог дрвета изненада избила на површину, из подсвести и мрака далеких векова када су наши преци заиста веровали у магијску моћ дрвећа?!
Ко зна шта ће и о нашој причи, гумастом дрвету и стојадину, за коју годину или деценију, приповедати Левчани неким новим генерацијама и неким млађим новинарима!

Митови о деспоту Стевану

Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu (1927)

Zbog nedovoljnog prostora ni ovaj rad (str. 180—1S 7) nije unesen u Zadrugino izdanje, mada je posvećen veoma značajnoj temi: prenošenju starinskih mitova na poznatu istorijsku ličnost.

Na Stevana Visokog prenesen je, prvo, mit o božanstvu ili heroju koji, prerušeni u prosjaka, putuju po svetu da ispitaju ljudsku pobožnost i moral, da vide „kako svijet živi, pripoznaju li i pomažu li zgodniji siromašnima“, kako kaže Stevan nemačkom caru u jednoj našoj priči. „Stevan Visoki je, dakle, prema mitskoj koncepciji, putujući heroj, koji, u dobroj nameri, putuje po svetu i obilazi ljudske domove — on je, prema tome, iz iste kategorije iz koje i sveti Sava, Herkul, Tor, Dionis, Oziris i drugi putujući bogovi i heroji“ (str. 180—182).

Drugo, na Stevana Visokog prenesen je mit o božanstvu koje dolazi u goste i od koga smrtna žena zatrudni. Prema pričama i pesmama, Stevan je na povratku iz Moskve u Srbiju svratio u Budim na konak i tu, na molbu madžarske gospode, prenoćio s devojkom. potonjom majkom Janje i Janka (Sibinjanina), kojoj je na rastanku poklonio prsten da ga da sinu kad odraste. Svi elementi ove priče, kako pokazuju razni primeri, poznati su mitologiji, čak i pojedinost da sin polazi da s prstenom traži oca tek kad je u igri s vršnjacima, zato što je bolji i jači, nazvan kopilanom (str. 182 — 185).

Treće, mitski karakter ima i priča da je Stevan Visoki, vrativši se iz Moskovske u Srbiju, proterao Turke preko mora i bacio za njima svoj buzdovan u more sa kletvom da se Turci vrate kad buzdovan iziđe na suvo, ali da je buzdovan odmah izišao na obalu i da se tada anđeo javio Stevanu govoreći: „I ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da!“ Bacanje buzdovana s kletvom je akt analogne magije; o tome motivu, koji je prilično poznat kod nas, postoji velika literatura (str. 185—187).

„Iz ovoga svega vidi se da je ličnost despota Stevana još vrlo rano dobila mitski karakter. U tom pogledu despot Stevan (kao i sveti Sava i Marko Kraljević) nasledio je mitove nekog starijeg putujućeg božanstva“. Zamena je bila utoliko lakša što je Stevan, iz političkih razloga, odista mnogo putovao. „Važno je to da despot Stevan nije samo lokalni junak. Najviše mitova o njemu zabeleženo je daleko od njegove uže oblasti, u Hercegovini, Bosni, na Primorju. U tim krajevima, po svoj prilici, vezan je za Stevanovo ime mit o rođenju Janka i Janje; u svakom slučaju, u tim je krajevima Stevanova ličnost dobila najizrazitije mitsko obeležje“ (str.187).

Ждралин, коњ Милоша Обилића

KONJ MILOŠA OBILIĆA – ŽDRALIN

Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara. O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo. Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je među drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila priča i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka.
Ždralinu su pripisane sve velike i značajne osobine legendarnih konja, osim moći letenja. To mu valjda nije trebalo, jer je sve konje nadmašivao svojom veličinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvožđu, pa je pancire stavljao i svome konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvožđu. Nikad nije bio ni ogreban, a kamoli ranjen. On je jednostavno svojom ogromnošću rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike. Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilić bio dvorski čovek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pograničnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije činio. Imao je sam svoju ergelu, kao visoki oficir i plemić. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovođe. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre toga u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša. Čak, legenda dalje kaže da se i Miloš rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, i da je vanbračni sin Cara Dušana.
U vreme Kosovske bitke Miloš Obilić je imao četrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle u najboljim godinama. Delo koje su izvršili ostaće upamćeno po svom istorijskom značaju i načinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeći predaju, jer caru nije mogao prići niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivničke vojske. Miloš je došao do Murata na svome Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj način da umanje podvig Miloša i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To čudo od konja i junaka zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seča trajali su dugo, pa su se čovek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doći do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.
I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu. Hiljade turskih konja i junaka navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreći se, obojica, do zadnjeg daha. Ždralin je poginuo kao čovek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nađe u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je konj: Smrt mu je bila ljudska, junačka.

Кушља, коњ хајдук Вељка

KONJ HAJDUK VELJKA PETROVIĆA – KUŠLJA

Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova. Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje. Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju. Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja. I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.
Bez dobrog konja, znalo se, NEMA NI DOBROG JUNAKA. A Veljko je Kušlju dobio sasvim slučajno, u jednom noćnom napadu na Turke u selu Posgorcu, u Timočkoj Krajini. Srbi su tada u tom selu zarobili veliki broj Turaka i njihovog komandanta Alibega, koji je jahao, divnovnog, krupnog trogoca, konja sivomrke boje. Bio je to Kušlja, kojeg je Veljko uzeo sebi i odmah mu dao ime po nadimku Ali-bega. Ali-beg je otkrio tajnu Veljku da je Kušlju dobio na dar od vidinskog Osmanpaše Ogluga. I da je konj vojno obučen i da zna vojne ratne veštine. Veljko se vrlo brzo uverio u to. Desetak dana posle je imao megdan sa Soko-pašom u Crnoj Reci. Megdan je trajao dva sata na očigled dveju vojski, koje su mirno posmatrale dvoboj njihovih vođa. Turčin je bio veliki junak i vojnik. Veljko je prvi put udrio na sebi ravnog u junaštvu i borenju, pa je ishod duela zavisio od nečeg što nije bilo vezano za njihove sposobnosti. Teg koje je pretegao na Veljkovu stranu bio je Kušlja. Srbin je imao boljeg konja, nego što ga je imao Turčin. I to je odlučilo, Kušlja je znao da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao tursku kuburu, umeo je u punom galopu da stane, kako bi turska sablja zamahnula u prazno, znao je da klekne, kad treba. Kušlja je sve to radio u pravi čas i tako omogućio Hajduk Veljku da Soko-paši napravi nekoliko manevara u kojima je turski konj, iznerviran, zbacio sa sebe svog jahača: Kad se Turčin našao na zemlji, bez sablje i kubure, veljko je dojahao do njega i reko mu da mu opraçta §ivot, što je uvek činio u sličnim slučajevima. Veljku je bila važna pobeda, a ne smrt protivnika. Međutim, Veljkov konj Kušlja, iznenada se okrenuuo i udarcima zadnjih kopita ubio Turčina. To je porazno delovalo na obe vojske i na Veljka. Svi su se razišli bez borbe. Konj je presudio jednu stvar, umesto čoveka. Niko ne zna da li je presuđeno tada po pravdi ili ne. Možda je konjska pravda drugačija od ljudske, ko zna?
Hajduk Veljko je jahao Kušlju od 18O7. do svoje smrti 1813. godine. Kušlja ga je izneo iz mnogih bojeva kao pobednika i junaka. Da nije bilo Kušlje, ko zna da li bi Hajduk-Veljko bio na takvom glasu u Srba. Kada su Turci u poslednjoj godini Karađorđeve Srbije navalili sa svih strana, Hajduk-Veljko je od njih branio Negotin. Veljko se zatvorio u negotinsku tvrđavu i samo je povremeno, većinom noću, izlazio na konju u polje, među Turke, i razgonio ih kao lešinare. Mesecima je tako radio. Zrno ga nije htelo, ni turska sablja. Nikada nije bio ranjen kada je jahao Kušlju. Kušlja je bio njegova sreća. Sudbina je htela da pogine bez Kušlje. Prvi put je izašao bez konja, peške, do šarampoa, da hrabri svoje borce. Odnekud je došlo Tursko tane i na mestu ga ubilo. Uspeo je da izusti samo pola reči: `Drž`. Kušlja je opet dopao u Turske ruke. Ne zna se gde i kome. Osam godina je prošlo, a Kušlju niko nije nigde video. Slučaj je hteo da ga, posle Veljkove smrti, prva vidi Veljkova žena Čučuk-Stana. Kušlja je u Vidinu vukao ciganske taljige. Bio je star, mršav i slep u jedno oko. Prepoznao je glas svoje bivše gazdarice i to označio slabim rzanjem. Čučuk-Stana je zaplakala i dala Ciganinu deset dukata da Kušlju više ne preže u taljige, već da ga do smrti hrani i pazi. Ciganin je uzeo dukate, kupio sebi mladog konja, a Kušlju prodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je i gde skončao Kušlja, najbolji i najslavniji srpski konj posle Kosova.
Eto, kakva ume da bude konjska sudbina. Kušljina tragedija dostojna pera jednog Šekspira, pod uslovom da junaci te drame budu konji, a ne ljudi.

Ђогин, коњ Бановић Страхиње

KONJ BANOVIĆ STRAHINJE – ĐOGIN

`Neko beše Strahinjiću bane`, kaže narodni pevač. Neko, a ne bilo ko. Svako od nas može biti neko, ali Banović Strahinja neko! I taj `neko` ne može imati bilo kakvog konja, već samo – najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg. Konj prema junaku! Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je značioi što je ostao u srpskom epu. Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banović Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen. `Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!`
Đogin je iz carske ergele. On je venčani dar Jug-Bogdana zetu iz Banjske. Jedini miraz. Najveći srpski megdandžija nije mogao dobiti vredniji poklon. Njegov tast, potomak Nemanjića, najkrupnija figura na carskom dvoru, najuticajniji čovek carstva, kao vrli poznavalac konja, odabrao je u carskoj ergeli ždrebe sa najboljim pedigreom. Velmoža iz Banjske, koji je do tada promeni mnogo konja, prepaznao je u tom ždrebetu budućeg bojnog konja. Pokazalo se da je taj konj vredniji i verniji od žene, jedine Nemanjićke koja je izdala, a koja se udala za najplemenitijeg srpskog plemića Banović Strahinju. Đogin je odgajan u Banjskoj. Tamo u beskrajnim ravnicama Kosova, treniran je po svim pravilima trenaže tog doba, hranjen i timaren najbolje, trčao sa najboljim konjima, učestvovao u improvizovanim dvobojima vitezova. Banović Strahinja je, kažu, najveći duelista nemanjićke Srbije. Taj strašni i divni junak našeg epa, naš Ahil, nosilac našeg etosa, nad čijom sudbinom i lepotom karaktera zasuzi oko jednog Getea, nije nikad izgubio dvoboj. Onaj najslavniji, koji se odigrao na Goleč planini sa Vlah-Alijom, ušao je u pesmu, kao dvoboj sa najdubljom etičkom osnovom: to je bila borba za čast, ne za slavu. Da savlada tog silnog poturčenjaka (jer ima dokaza da je Vlah-Alija islamizirani Mladen Moravac) pomogao mu je i njegov konj Đogin. `Ima konja Đoga od megdana, što ga danas u Srbina nema, u Srbina, niti u Turčina.` Đogin je znao sve što treba da zna jedan konj u takvim prilikama. `Soko Đogo pade na kolena iznad njega koplje preletelo.` Koliko je Đogin bio dobar konj, najbolje govore reči jednog Turčina, koji je dobro poznavao Strahinju i njegovog konja: `Tvome Đogu i tvome junaštvu, svud su brodi gde god dođeš vodi!`
Banović Strahinja je poginuo na Kosovu, kao i ostali srpski junaci. Legenda kaže da je bio teško ranjen i da ga je njegov Đogin izneo sa poprišta i galopom poneo u Banjsku. Ali, kad je osetio da mu je u sedlu umro gospodar, stao je, tri puta zarzao, a onda laganim hodom krenuo prema dvoru slavnoga ratnika. Konj je strepeo da mu sa leđa ne padne na zemlju mrtav čovek. Takav konjski instikt ima prirodu ljudske pameti. Tek trećeg dana posle kosovske bitke Đogin je stigao u Banjsku, s mrtvim Strahinjom na leđima. S čuđenjem i velikom žalošću sluge su dočekale mrtvog gospodara. Banović Strahinja je jedini srpski junak koji je umro u sedlu svoga konja. Ta činjenica je dobila mitološko značenje u predanju. Niti je bilo pametnijeg konja, niti boljeg junaka. Kad je rangirao kosovske junake, narodni pevač je Banović Strahinju stavio ispred svih drugih pa čak i Srđe Zlopogleđe. Ono što je Strahinji pripisano nije pripisano ni Homerovom Ahilu. Taj srpski Ahil je imao i srpskog Bukefala. Legenda još kaže da je Đogin jedne noći, tajno, posle sahrane velikog bana napustio Banjsku i otišao u Goleč planinu (nije razjašnjeno kako je i ko ga je odrešio u konjušnici). Kažu da su ga mnogi čobani i lovci godinama viđali kako u zoru, kad se deli dan od noći, galopom trči s kraja na kraj Gazimestana. Mnogi veruju da taj sjajni konj i danas trči Kosovom.

„Strahin – bane, ti sokole srpski,
tvome Đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe god stigneš vodi…“

Шарац, коњ Марка Краљевића

KONJ KRALJEVIĆA MARKA – ŠARAC

Najslavniji Srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića. Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko biće. Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa. Srpski pesnički genije dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine jednog kralja, njegovog gospodara, što je zadivilo velikog Getea, koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parbolom, rekao da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obična ždrebad.
Pre Šarca, Marko je promenio mnogo konja. Ni jedan konj mu nije bio po volji, niti je mogao da ispuni Markove zahteve. Marka je moga nositi samo krupan i jak konj, odgajan i obučen na najbolji način, koji će imati snage da se nosi sa neprijateljskim konjima. Legenda kaže da je Marko jednom, na putu za grad Kostur, susreo neke kiridžije i kupio od njih šareno, gubavo ždrebe. Učini mu se da će od njega biti dobar konj; uzme ga za rep da njime omane oko sebe kao što je i sa ostalim konjima činio, ali se ovo gubavo ždrebe ne dade pomaći sa mesta. Marko ždrebe izleči i nauči da pije vino. Posle je ono izralo u velikog i lepog konja, u čuvenog Šarca kralja Marka. Šarac je imao natprirodne moći. Bio je, pre svega, krilat kao Jabučilo, ali su njegova krila bila nevidljiva: služio se njima samo u bezizlaznim slučajevima. Ili, kada je Marko vodio borbu s vilama, zmajevima i drugim alama. `Brzo Šarac dostigao vilu.` Šarac je bio i vidovit konj. Znao je da predvidi mnoge događaje, pa da to saopšti svome gospodaru na razne načine: rzanjem, njiskom, poigravanjem, kopanjem nogama. Šarac je, čak, predvideo i smrt Marka Kraljevića. `Kada Marko bio uz Urvinu, poče njemu Šarac posrtati, posrtati i suze roniti`.
Nema mitskog junaka, koji je imao više megdana od Marka Kraljevića. Marko je, kažu, učestvovao u četrnaest velikih bitaka i u sto sedam dvoboja. Njegovi protivnici su bili: Turci, Arbanasi, Arapi, Madžari, pa, čak, i poneki Srbin (Ljutica Bogdan, Relja Krilatica). Marko je uvek bio pobednik, ali bez svog Šarca to ne bi bio. Šarac je deo njegove ukupne pojave, zastrašujuće pojave na megadnu. `Sad navali, ljuta arapijo, nema onog strašnoga junaka na šarenom konju velikome!`Šarac je bio žestok konj. `Iz kopita živa vatra seva, iz nozdrva modar plamen liže!`
Ali je bio i gizdav konj, neobične lepote u dlaci i telu. Hod mu je bio kraljevski, kas viteški, a galop vilinski. Ni jedan mu konj nije utekao, a jamačno, da ga ne bi mogao ni stići. Šarac je bio moćan u svemu: u sanzi, u brzini, u veštini.`Dok je Sunca i dok je Meseca, kaže pevač, Srbi će spominjati Marka i njegovog Šarca!` Ima mnogo verzija o smrti Marka i njegovog konja. Najlepša je ona koja kazuje da Marko i nije umro, već sa svojim Šarcem u nekoj pećini, gde spava, evo već šest stotina godina. Pred Šarcem stoji mahovina, koju, taj slavni konj, polako jede, a za gredu je zadenuta Markova sablja, koja polako izlazi. Marko će se probuditi kad ustreba srpskom narodu, a dotle će Šarac pojesti mahovinu i sablja će izaći ispod grede.

Vuk Stefanović Karadžić (o Kraljeviću Marku i njegovom konju)
Nikoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh, sadašnjijeh, a jamačno i ondašnjijeh ljudi. U 72. pjesmi druge knjige (Turci u Marka na slavi) pjeva se da je u njegovom buzdovanu, kojim je on jednom rukom mahao i njime se bacao, bilo šezdeset i šest oka; a ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu, u krčmi manastira Krušedola, gdje je Marko namolovan, kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo; u pjesmi 67 (Marko Kraljević i Musa Kesedžija) pjeva se kako je uzeo u ruke suhu drenovinu „sa tavana od devet godina“, pa kad je stisnuo rukom, ona prsla nadvoje – natroje i dvije kaplje vode iskočile iz nje. On bez vina nije mogao nikud, i prema jačini svojoj mnogo je mogao popiti da se ne opije. Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu ga je poklonila neka vila; a jedni opet da ga je kupio u nekak’ijeh kiridžija. Prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijbe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, uzme ga za rep da omahne oko sebe kao što je i ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti.
Za smrt Marka Kraljevića različito se pripovijeda: jedni vele da ga je negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirceta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima, drugi kažu da mu se u takvom boju zaglibio Šarac u nekak’oj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali: u Krajini negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina, ispod izvora Caričine; ondje ima i sad bara i zidine stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u tak’omu boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruke k nebu i rekao: „Bože, šta ću ja sad|“ Na to se bog smilovao i nekak’ijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekak’u pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on zabovši svoju sablju pod gredu, ili je udarivsi u kamen, legao te zaspao pa jednako spava; pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izaći. Jedni govore da je on u tu pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onak’o kao što se pripovijeda), probio iz nje sam sebi dlan, pa onda rekao:“ Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg junaka“.
1867, Beč